Poseta sa zlim namerama

Piše Nikola Vrzić

Kakva je namera, osim što je nesumnjivo loša, stajala iza provokacije albanskog premijera Edija Rame u Beogradu?

Kada je, u predvečerje jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, Hašim Tači trijumfovao na izborima 17. novembra 2007, tadašnji vođa albanske opozicije Edi Rama bio je prvi koji mu je telefonirao da mu čestita na pobedi, zabeležila je depeša američke diplomatije 07TIRANA997. Nekoliko meseci kasnije, 19. juna 2008, premijer Tači doputovao je u prvu zvaničnu posetu Albaniji; posle oficijelnog susreta sa kolegom Salijem Berišom, sastaje se i sa liderom opozicije Ramom, koga pozdravlja kao „budućeg lidera Albanije i čoveka velikih promena u našem regionu“, navedeno je u depeši 08TIRANA448, u čijem komentaru stoji i da su „Tačijev radosni susret sa liderom socijalista Ramom, kao i Tačijeva zvučna podrška Raminom budućem liderstvu potvrdili da veze između ove dvojice ostaju snažne“. Nikakvo čudo, jer još depeša iz 2006. godine (06TIRANA352) navodi da „najbliže veze Hašima Tačija ostaju sa ovdašnjom Socijalističkom partijom, uključujući vođu SP-a (i gradonačelnika Tirane) Edija Ramu“, a depeša 06TIRANA628 opisuje da je počasni gost na Prvom kongresu SP-a posle Raminog uspona na njegovo čelo bio Hašim Tači (partija Ramuša Haradinaja samo je poslala neimenovanog predstavnika, ostali ni toliko) već spomenuta depeša 07TIRANA997 Tačija opisuje kao Raminog „dugogodišnjeg saveznika“… Pri čemu treba imati u vidu i da se zvanične biografije Rame i Tačija nigde čak i ne dodiruju, što će reći da je njihovo dugogodišnje savezništvo zapravo skovano negde u senci tih zvaničnih biografija, iz kojih su – senki – uostalom i iskočili na čelo panšiptarskog projekta u regionu koji se naziva i Zapadnim Balkanom…

Dok smo još kod ovih senki, vredi napomenuti i da nije samo Hašim Tači vidovito video Edija Ramu na čelu Albanije i promena u našem regionu. „Čovek koji bi mogao da bude sledeći premijer Albanije“, opisuje ga i američka diplomatska depeša 08TIRANA770 iz 2008. godine, napisana čitavih pet godina pre nego što će on to zaista i postati (15. septembra 2013.) A opet, ni takva se američka procena – ili pak želja – nije izrodila slučajno. 07TIRANA1067 opisuje „temeljni preokret“ albanske Socijalističke partije, koja Raminim dolaskom na njeno čelo počinje da podržava suparničku Berišinu vlast u nastojanjima da ispuni uslove za NATO članstvo („Rama očajnički želi da izbegne optužbu međunarodne zajednice, a naročito Vašingtona, da je čovek koji je ugrozio šansu Albanije da se učlani u NATO.“) dok istovremeno Berišu ogovara u američkoj ambasadi u Tirani tvrdeći da ju je – ambasadu, depeša 08TIRANA213 – Beriša slagao oko nekakvog tendera za lične karte koji na kraju nisu dobile zainteresovane američke kompanije, a depeša 09TIRANA453 daje i najdetaljniju Raminu karakteristiku: „Ramin nedostatak iskustva u vođenju nacionalne vlade verovatno će ga učiniti prijemčivijim za spoljašnje pritiske i navesti da konstantno traži dozvolu SAD za svoje odluke. Majko (Pandeli Majko, bivši premijer Albanije, inače, u ovoj depeši označen kao poverljivi izvor informacija američke ambasade u Tirani) tvrdi da će Rama predstaviti ambasadi listu potencijalnih ministara radi odobrenja, pre nego što ozvaniči bilo čije postavljenje na položaj.“

[restrictedarea]

RUNDA PONIŽENJA E taj je Edi Rama, saveznik Hašima Tačija i verni, do prezrenog ulizištva („Rama je veliki obožavalac predsedničkog kandidata demokrata Baraka Obame“, depeša 08TIRANA162) verni saradnik Sjedinjenih Američkih Država, ovog ponedeljka boravio u Beogradu, a u utorak i u Preševu. Odatle je ovaj neželjeni a nametnuti gost sa one strane Prokletija prešao na Kosovo gde se nasred puta zaustavio da bi pozdravio grupu spontano okupljenih sunarodnika koji su nosili zastavu velike Albanije, i time je simbolički zatvorio ovu rundu pokušaja da se ponizi Srbija, započetu bespilotnom letelicom sa koje je visila istovetna crno-crvena krpa sa konturama velike Albanije na fudbalskoj utakmici Srbije i Albanije 14. oktobra. Kao što je tada, posle ove prekinute utakmice, bio prinuđen da izjavi „moja obaveza je da sprečim pokušaj ponižavanja našeg naroda“, premijer Srbije Aleksandar Vučić je i ovog ponedeljka, ponovo se našavši u neugodnoj situaciji da defanzivno reaguje na albansku provokaciju, na konferenciji za novinare sa Edijem Ramom izgovorio nešto slično: „Ne dozvoljavam ponižavanje Srbije.“

Albansko pak ponižavanje samog Aleksandra Vučića – manirom i poimanjem stila običnog semenkara – započelo je i pre ove konferencije zanovinare, prisustvom Edijevog brata Olsija Rame u albanskoj delegaciji iako je tog Olsija Kabinet premijera Srbije označio kao organizatora fudbalske provokacije dronom, da bi potom i Edi Rama, došavši automobilom do premijera Srbije Vučića, koji ga je s postrojenom Gardom čekao pred Palatom „Srbija“, Vučića ostavio da stoji i čeka nepristojno dugo, više od trideset sekundi, da gost otvori vrata i izađe iz svog automobila… A da razgovori Vučića i Rame neće biti čak ni kurtoazni, posle ovakvog uvoda posvedočili su i izrazi njihovih lica uoči početka sastanka. Bili su kameni.

Sastanak Vučića i Rame je, kako je javio albanski „Top čenel“ za koji Amerikanci znaju da je blizak Ediju Rami, „prema planu trebalo da traje 20 minuta ali su ga njihove razlike o Kosovu produžile na 50 minuta“, potpisani su sporazumi o carinama, omladinskoj saradnji i prelasku granice uz lične karte, i potom je usledila zajednička konferencija za novinare. Konferencija za novinare koja je pokazala kako se istorijska poseta – kakvu su javno prizivali njeni evroatlantski izazivači, o kojima ćemo kasnije – saplela o našu neumoljivu sadašnjost.

Na konferenciji za novinare je, naime, Edi Rama izveo ozbiljnu diverziju, preciznije podvalu. Ne samo što je prevario Aleksandra Vučića time što je novinarima govorio o onome o čemu su se samo nekoliko minuta ranije njih dvojica dogovorili da neće govoriti – o Kosovu i Metohiji – već je o Kosovu i Metohiji progovorio direktno izazivački, s prstom u oko čitavoj Srbiji, onako kako nikada pre njega usred Srbije a sasvim javno nije učinio nijedan od njenih gostiju iz inostranstva, a izređalo ih se, vala, dosad poprilično koji su priznali nelegalnu nezavisnost naše južne pokrajine. Pa nam to nisu ovako nabijali na nos. Rama je, elem, o nezavisnosti Kosova progovorio bez imalo zazora, pa je čak otišao i korak dalje, pozvavši Srbiju da ga prizna kao nezavisno: „Imamo različite stavove o Kosovu, ali realnost je jedna i nepromenljiva. Kosovo je nezavisno i priznalo ga je 108 zemalja, što je podržala i presuda Međunarodnog suda pravde. To je nepromenljiva i neporeciva stvarnost u našem regionu i u Evropi. Ono treba da bude poštovano i da postane deo evropskih i atlantskih integracija, i kao što sam podvukao na nedavnom NATO samitu, želim da ponovim još jednom i iskreno da je priznanje Kosova od strane evropskih zemalja pitanje evropske bezbednosti… To je (nezavisnost Kosova)  realnost koju prihvata više od polovine članica Ujedinjenih nacija i što brže ta realnost bude priznata, brže ćemo napredovati u svim pravcima.“

Koliko je, zapravo, ova Ramina izjava bila uvredljiva – iako smo na uvrede već žestoko oguglali – svedoče i reči Aleksandra Popova, direktora novosadskog Centra za regionalizam, poznatog i po tome što je pozivao na krivični progon Dobrice Ćosića kao inspiratora srpskih zločina („Moraju odgovarati i oni čije su ideje pokrenule horde pljačkaša, zločinaca i ubica. To što nikoga nisu ubili svojom rukom ne čini njihovu odgovornost manjom“, rekao je u februaru prošle godine na predstavljanju knjige „Bosanski rat Dobrice Ćosića“ izvesnog Muhameda Mujkića) iz čega se jasno vidi njegova sklonost ka zaštiti srpskog nacionalnog interesa i dostojanstva. A čak je i Popov agenciji „Beta“ rekao da se „izjava albanskog premijera može oceniti kao vid provokacije. U svakom slučaju, to nije bilo pristojno, mogao je da govori o problemu Kosova tako što bi kazao da Albanija podržava napore da se dijalog Beograda i Prištine unapredi, to bi bilo u dobrom maniru, ali ovako to domaćin može da doživi kao provokaciju“.

LEKCIJA IZ ISTORIJE Elem, očigledno iznerviran Raminim obraćanjem, Vučić mu odgovara: „Najpre želim da kažem da nisam očekivao provokaciju od gospodina Rame. I nisam očekivao da će da govori o Kosovu i Metohiji jer ne znam kakve on ima veze sa Kosovom i Metohijom. Ali moram da mu odgovorim jer moj posao je da nikome ne dozvolim da ponižava Srbiju u Beogradu: Kosovo i Metohija je deo Srbije po Ustavu i nikakve veze sa Albanijom nije imalo i neće imati. Žao mi je što je gospodin Rama iskoristio ovu priliku da govori o temi koja nije dogovorena i o kojoj nismo razgovarali, ali je moja obaveza da kažem da Srbiju neće niko da ponižava.“

Uzgred budi rečeno, kad smo već kod veze Kosova i Metohije sa Albanijom, pažnje je vredna primedba – napisana bez imalo vidljive ironije, što je čini još jezivijom – švajcarskog „Noje ciriher cajtunga“, koji je domaćinovu „pokunjenu“ reakciju nazvao i „u najmanju ruku nepotpunom“, jer – pazite sad – „Kosovo je u prošlosti bilo poprilično ujedinjeno sa Albanijom – tokom okupacije Sila Osovine (a to su bile, da podvučemo, nacistička Nemačka, fašistička Italija i Japan) koju je Jugoslavija u Drugom svetskom ratu razbila“.

U svakom slučaju, Vučić je na Raminu provokaciju odreagovao onako kako je našao za shodno, i dobro je što je odreagovao makar zato što nije ni smeo da ne odreaguje, baš zbog dostojanstva o kojem je govorio. Da li je mogao i žešće? Da li je mogao da obavesti Edija Ramu da je njegova poseta Srbiji završena i da sutradan u Preševo ne može da ide? Tim pre što je Preševo u utorak izgledalo kao da je u Albaniji a ne u Srbiji, i tim više što je u Preševu Edi Rama, govoreći o snaženju albanske države koja će biti oslonac i za sve svoje sunarodnike izvan njenih granica, rekao i da (prenosi „Slobodna Evropa“) „Albanci na Kosovu imaju pravo da traže brže uspostavljanje političkih institucija jer, kako je rekao, vreme prebrzo prolazi“, ali i –  upozoravajuće zagonetno – da „Albanci u Srbiji takođe imaju pravo da budu nestrpljivi“. A to je pak utoliko značajnije što se samo nekoliko dana ranije, u intervjuu „Politici“, novoizabrani predsednik Nacionalnog saveta Albanaca Jonuz Musliju, inače predsednik SO Bujanovac, koji je bio prisutan i u Preševu da dočeka Edija Ramu, pored ostalog založio i za „poštovanje odluka referenduma iz 1992. godine“, a jedna od tih odluka je i ona o pripajanju triju opština juga Srbije republici Kosovo. Dakle, da, Vučić je mogao da Rami otkaže gostoprimstvo, pokaže mišiće i eventualno pokupi neki poen u patriotskom delu javnosti, s tim što bi se verovatno u tom delu javnosti odmah pojavile i tvrdnje da je reč o unapred dogovorenoj predstavi, ali bi taj gest istovremeno izazvao i nemire na jugu Srbije (kao 2001, kada je vlada Zorana Đinđića započela svoj mandat, i zatim u februaru 2003, nekako baš kada je Zoran Đinđić otkazao poslušnost Zapadu) i nemire evroatlantskih „prijatelja Preševske doline“ u čijem se zagrljaju – smrtonosnom, kao što to svedoči primer Ukrajine – nalazimo zahvaljujući onima koji su nas i postavili na ovaj put u EU bez alternative na kojem putarinu upravo sada i plaćamo ovakvim poniženjima. Pri čemu, naravno, sadašnje pripuštanje Rame u Preševo ne znači da nemira tamo neće biti u budućnosti, ali ako već mora da ih bude, bolje je da ih bude kada za to budemo spremniji nego što smo danas, a da već danas počnemo da se spremamo i za takvu budućnost.

 

CILJ PROVOKACIJE Sve nas ovo pak vraća na suštinu čitave priče, a suština je sakrivena negde između ciljeva koje je Ramin dolazak u Beograd trebalo da ispuni i namera onih koji su te ciljeve i zacrtali. Poređajmo ono činjenica koje su nam dostupne.

Proklamovani cilj Ramine posete Beogradu bilo je zbližavanje Albanije i Srbije, to jest unapređenje regionalne saradnje. S tog stanovišta, poseta predstavlja potpuni i potpuno očigledni fijasko iliti, rečima već citiranog Aleksandra Popova, „ovakav ton sa prvog sastanka sigurno neće doprineti da se odnosi Srbije i Albanije podignu na viši nivo, odnosi koji su do sada bili u hibernaciji“. Otuda reči nove EU komesarke za spoljnu politiku Federike Mogerini – „Poseta u kojoj je predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić prethodna dva dana ugostio premijera Albanije Edija Ramu predstavlja važan pomak u odnosima dve zemlje. Odajemo priznanje dvojici lidera za političku hrabrost da se održi susret koji je po prirodi vrlo osetljiv i pun izazova. Ovu posetu vidimo kao početak nove faze u odnosima između dve zemlje i verujemo da će oba lidera nastaviti da rade u cilju nadogradnje i obezbeđivanja daljih pomaka“ – mogu da predstavljaju klinički dokaz potpunog odsustva njenog dodira sa stvarnošću, ili su pak dokaz njenog (to jest njihovog, EU) odbijanja da se suoče sa porazom svojih nastojanja i namera da nas pomire a mi se, Balkanci, eto, tome uspešno odupresmo na sopstvenu štetu. Ili je pak treće tumačenje i najtačnije? A ono kaže da marketinški zgodna priča o pomirenju predstavlja čistu laž i masku iza koje se kriju pravi ciljevi Raminog dolaska u Beograd.

Da bismo to utvrdili, vratimo se samo malo unazad. Kao što je „Pečat“ već pisao, Ramin dolazak u Beograd dogovoren je letos u Berlinu, 28. avgusta na Konferenciji država Zapadnog Balkana pod pokroviteljstvom nemačke kancelarke Angele Merkel. Istom prilikom je, kako smo takođe pisali, voljom domaćice Merkel baš Edi Rama – uprkos protestima Srbije, Hrvatske i Slovenije – odabran da govori u ime svih okupljenih šefova država sa Zapadnog Balkana. A posle fudbalskog incidenta s bespilotnom letelicom, kada je Aleksandar Vučić doveo u pitanje dolazak Rame u Beograd zakazan za 22. oktobar, pritisak na Vučića da ne otkazuje Raminu posetu izvršili su i Nemci (Angela Merkel lično) i Amerikanci (senator Kristofer Marfi, koji je bio u poseti regionu). Iz ovih informacija, inače nespornih, slede dva zaključka: da je baš Edi Rama njihov izabrani izvođač radova na ovim prostorima, i da im je bilo jako važno da se on pojavi u Beogradu. Uzimajući pritom u obzir i citiranu depešu 09TIRANA453, koja govori o Raminoj prijemčivosti za spoljašnje pritiske i njegovoj sklonosti da „konstantno traži dozvolu SAD za svoje odluke“, poprilično nesumnjivim postaje zaključak da ovo što je uradio u Beogradu Rama nije uradio bez dozvole svojih evroatlantskih savetodavaca, čiji saveti uglavnom predstavljaju naloge za izvršenje.

A zašto bi oni želeli da on uradi ono što je uradio, a što sami nisu uradili kada su dolazili u Beograd? Želeli su da baš Rama, kao puki glasnik tuđih interesa kome se, doduše, dopada zadatak koji je dobio da izvrši, to uradi da bi ispipali reakciju aktuelne srpske vlasti na otvoreni zahtev za priznanjem nezavisnosti Kosova i da bi joj najavili da se trenutak, u kojem će taj zahtev biti ispostavljen i sa mnogo ozbiljnije adrese, neumitno približava. E, tada će na Aleksandru Vučiću biti da pokaže kako se brane Srbija i njeno dostojanstvo.

Što se pak Srbije tiče, „Ramin štos pokazuje zašto Srbija obmanjuje sebe prateći EU put, na kojem je samopovređivanje neminovan zahtev“, sasvim ispravno i jezgrovito je na Tviteru konstatovao inače malo poznati Martin Stoun, „geopolitički analitičar specijalizovan za Rusiju, postsovjetski prostor, Balkan i evropske dezintegracije“. A kao da je saglasan sa ovom dijagnozom, ministar Aleksandar Vulin ove srede iz Bora, gde je inače bio sa premijerom Aleksandrom Vučićem, poručuje „predsedniku naše vlade i šefu koalicije da je možda vreme da razmisli o našoj spoljnoj politici“. Buntovnička izjava kakvu zadugo nije izgovorio neki predstavnik ovdašnje vlasti i nema nikakve sumnje da će biti pažljivo pribeležena u ambasadama kojima njihov interes nalaže da ih zabeleže: „Ako je jedino što Srbija dobije za sav napor i trud da se promeni, modernizuje, bude uspešnija… to da dobije Ramu ili Šešeljeve uvrede… i ako vidimo da sve to dolazi i da je potpomognuto od nekih zemalja, rekao sam SAD, onda je možda trenutak da dobro razmislimo o našim spoljnopolitičkim prioritetima. Ja o tome ne mogu da odlučujem, ali predsednik vlade može.“

I možemo samo da mu poželimo da to i učini, što pre ili makar pre nego što postane prekasno.

Predsednik i bivši predsednik

Ramina poseta Beogradu neočekivano nas je podsetila i zašto se drugi krug predsedničkih izbora 2012. godine ipak povoljno završio po Srbiju.

Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, odbio je da se sastane sa premijerom Albanije (zauzvrat je doduše, istog dana, morao da se sastane sa američkim ambasadorom Majklom Kirbijem i objasni mu taj svoj postupak) a posle incidenta na konferenciji za novinare Služba za saradnju s medijima predsednika Srbije izdala je oštro saopštenje u kojem je pored ostalog rečeno i da će „teško Albanija moći da se pridruži porodici modernih evropskih država dokle god se ne odrekne svojih snova o hidri po imenu ‚Velika Albanija‘“.

Nasuprot Nikoliću, sa Ramom se sastao bivši predsednik Boris Tadić, a posle njihovog susreta izdato je tadićevski pomirljivo saopštenje gde Ramin nepristojni i provokativni gest nije ni spomenut, već su se, naprotiv, „Rama i Tadić saglasili da je neophodno što pre prevazići tenzije uzrokovane incidentom na nedavno održanoj fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije“, i nemoguće je ne zapitati se kako bi Tadić, u zvaničnoj funkciji na konferenciji za novinare, odreagovao na Raminu provokaciju jer na nju očigledno nije odreagovao ni u svojoj sadašnjoj funkciji koja bi trebalo da mu daje mnogo više slobode. A kad smo već kod toga, tu je i pitanje zašto se Edi Rama sastao baš sa Borisom Tadićem a ne sa, recimo, Bojanom Pajtićem ili nekim drugim vođom naše opozicije…

[/restrictedarea]