Operacija REKOM: Šminkanje leša

Piše Ekipa „Pečata“

Projekat REKOM spojio je u sebi lepo s korisnim, postavši mehanizam za pritisak na Srbiju koji, pritom, njenom neformalnom vlasniku, Nataši Kandić, donosi     ozbiljan novac uz minimum truda i odgovornosti

Donatorima i javnosti je godinama prodavana priča o REKOM-u kao nezavisnoj međunarodnoj „komisiji za istinu“. Ustoličile bi je sve države nekadašnje Jugoslavije. A onda je krajem 2011. godine većina udruženja žrtava odbila dalje učešće u toj raboti. Uzrok? Klimavi temelji projekta, ali i zato što im se Nataša Kandić zgadila zbog privatizacije REKOM-a. Tada se Fond za humanitarno pravo (FHP, Beograd) suočava sa činjenicom da ostaje bez „ortaka“, a do tada su bili pokriće za kredibilnost projekta, a bez kojih ne može da konkuriše ni za grant EU vredan pola miliona evra, niti za obećane američke pare.

Dva ključna partnera − hrvatska Documenta i bosanski Istraživačko dokumentacioni centar (IDC) − sa kojima je N. Kandić osmislila REKOM, više nisu bili u „igri“. Razlog? Neuspela podela plena − zagrebačka i sarajevska organizacija su izigrane pošto je FHP prvu tranšu novca od 960.000 evra primio na svoj račun (pod firmom „nosioca projekta“) a onda odbio da taj kolač podeli na ravne časti.

POTEMKINOVA SELA NATAŠE KANDIĆ Stvar sa komisijom je bila isuviše unosna da bi Nataša Kandić dopustila da joj tek tako propadne. Ali REKOM je definisan kao regionalna komisija za istinu, pa bi FHP ostao praznih šaka čim su projektu okrenule leđa organizacije iz regiona koje su garantovale „međunarodni“ šmek; kako bi premostila rđav ishod, Nataša Kandić je pribegla receptu oprobanom na Kosovu gde je već instalirala filijalu beogradskog FHP-a, pod istim nazivom. Ubrzo van granica Srbije niču marionete FHP-a koje propalom REKOM-u treba da udahnu život i pruže „međudržavni“ alibi. Novonastale „partnerske organizacije“ u Sarajevu i Banjaluci predstavljene su javnosti i donatorima kao „samonikle“, nezavisne i nevladine, iako ih finansijski postavlja na noge i direktore namešta (i smenjuje, kao na traci) upravo Nataša Kandić.

Za širu javnost postoji ideja o REKOM-u, koju je pre nekoliko godina podržalo nekoliko hiljada članova tzv. Koalicije; oni zauzvrat nisu dobili ništa. Istovremeno, strane donacije, namenjene „podršci REKOM-u“, ubire šačica Kandićkinih izabranika. I dok njen virtuelni REKOM služi kao mamac za mecene iz sveta, prava Koalicija za REKOM izgurana je na margine i paralizovana zahvaljujući blokadi − Nataše Kandić. Blokada je važan deo plana, jer bez nje N. Kandić ne bi uspela da samovoljno odlučuje šta i kako raditi u ime REKOM-a. O tome svedoči i beleška Vesne Teršelić iz zagrebačke Documente, upućena članovima Koalicije REKOM posle „skupštine“ koju je N. Kandić zajedno sa svojom frakcijom rekomovaca organizovala sredinom novembra u beogradskom hotelu „Kraun plaza“. U tom pismu suosnivačica REKOM-a Vesna Teršelić rezignirano teši bazu što „nije okončana kriza upravljanja koja traje od 2011. godine“, jer FHP na čelu sa N. Kandić „već više od tri godine krši Statut Koalicije za REKOM“. Stoga ni na poslednjoj kvaziskupštini REKOM-a (pod paskom FHP-a) nije odabran „model upravljanja“ koji bi onemogućio samovolju samozvane koordinatorke REKOM-a Nataše Kandić.

Iako već više od pola decenije sve sile ulaže da prikrije mehanizam kojim je projekat REKOM upregnut u lično bogaćenje na račun žrtava, uvid u nastanak FHP-ovih „partnerskih“ organizacija na Kosovu, BiH i Hrvatskoj otkriva da je „agenda REKOM kao međunarodne organizacije“ − obična laž. Iza kulisa tog Potemkinovog sela sve konce iz FHP-a vuče Nataša Kandić. Pravi cilj ovog pregnuća nije neumorna briga za istinu, o čemu svedoči i činjenica da je N. Kandić, bez imalo griže savesti, otpisala žrtve i potragu za istinom u Makedoniji i Sloveniji. Sve to samo zato da Srbiju proizvede u glavnog krivca ne samo za raspad nekadašnje zajedničke države (SFRJ) nego i za sve potonje zločine. Taj plan krije se u „Statutu“ Koalicije za REKOM ali i u Predlogu (novog) statuta budućeg REKOM-a, gde je Kosovo definisano kao država, a 23. član propisuje sastav „komisije za istinu“, tako da BiH ima pet, Hrvatska, Srbija i Kosovo po tri, a Crna Gora, Makedonija i Slovenija po dva člana. Ono što Statut REKOM-a čini posebno skandaloznim jeste način odlučivanja: preglasavanjem! I tu je ugrađena još jedna klopka za Srbiju, jer odluka biva usvojena sa 14 (od 20) glasova; to bi u praksi značilo da bi Srbija sa svoja tri glasa, čak i ako bi obezbedila podršku još nekoliko glasova iz drugih država − u takvom odnosu snaga bila vazda nadglasana. I morala da se pokori većinskom viđenju „istorijske istine“ o uzrocima nedavnih ratova.

[restrictedarea]

Da je Srbija prava meta takvog REKOM-a, a da nije reč o sagi o pomirenju, vidi se i iz izveštaja Evropske komisije (EK) o stanju i napredovanju država u regionu. Pitanje odnosa službenog Beograda prema REKOM-u ubačeno je u izveštaje EK samo u slučaju Srbije, ali ne i u ostale izveštaje o napredovanju drugih država u regionu. REKOM ni rečju nije pomenut u izveštajima EK o BiH, Kosovu, Makedoniji i Crnoj Gori, pa proizlazi da za te države pomirenje, dobrosusedski odnosi i traganje za istinom pod kapom REKOM-a nisu imperativ, dok je samo za Srbiju to obaveza, čak prepreka na putu ka EU. Da je REKOM kao međudržavna „komisija za istinu“ od početka smišljen kao poluga za zadovoljavanje Vašingtona i Brisela u vezi sa anatemisanjem Srbije, uz milionske donacije iz SAD-a i zemalja EU (na čelu sa Holandijom) otkriva činjenica da N. Kandić nije zanimalo da i u Sloveniji i Makedoniji finansijski pomogne osnivanje tamošnjih FHP ekspozitura, već su za tu ujdurmu korišćeni sporadični „lokalni“ partneri. Sukobi su se nizali, padale su teške reči, a u analima je ostalo zabeleženo pismo Jovane Trbovc iz ljubljanskog Mirovnog instituta, u kojem je upozorila kolege iz drugih nevladinih organizacija na prostakluk i bahatost Nataše Kandić, kao razlog svoje odluke da podnese ostavku na angažmanu za REKOM. FHP je potom menjao „partnere“ u Sloveniji i Makedoniji kao prljav veš, a N. Kandić, naoružana novom donacijom EK u džepu, 2012. godine pokreće medijsku kampanju radi promocije REKOM-a.

Umesto da REKOM počne sa radom 2013. godine (kako je Nataša Kandić najavljivala u brojnim intervjuima 2011. i 2012. godine) sve se svelo na pripreme akcije „Trčim za REKOM“, čija je suština da se on prišljamči maratonu, koji gotovo svaka prestonica u regionu, koja drži do sebe, organizuje između septembra i maja. Natašu Kandić je oduševila ideja da „volonteri“ u majicama sa parolama REKOM učestvuju u fan-trci ili polumaratonu koji su namenjeni rekreativcima. Ali smetnula je s uma da je ovo 21. vek i da pamuk nije zgodan za trčanje na duge pruge. Tu lekciju je naučila na teži način, kada su sa terena počeli da pljušte izveštaji o fijasku, jer niko od pravih takmičara nije hteo da nosi REKOM-ovu majicu tokom trke. „Većina se izvinila što naše majice neće nositi tokom cijele trke ali jednostavno u pamučnim majicama se ne može istrčati 21 kilometar“, javila je, među prvima, FHP-ova partnerka iz Sarajeva, gde su REKOM-ove dobrovoljce većinom činili aktivisti srpskog YIHR (Inicijativa mladih za ljudska prava) transportovani za tu priliku iz Beograda u Sarajevo. Putovali su i na zagrebački maraton, gde su takođe glumili trkače i pozirali za donatore, obučeni u crne pamučne majice „Trčim za REKOM“. Svi su fingirali „trčanje“, uoči trke ili posle nje, kako bi FHP-ov partner u svakom gradu obezbedio „fotodokumentaciju o uspehu akcije“, radi izveštaja za donatore.

UVREDA (ZBOG) NIKOLIĆA Da li je Natašu Kandić iko pozvao na odgovornost zbog straćenih hiljada evra na taj i druge promašaje? Da li je, osećajući moralnu odgovornost prema prevarenim žrtvama − ponudila ostavku zbog uludo potrošenih donatorskih para? Jasno da nije. A i zašto bi, kad je rekomovce uvukla i u mnogo veću bruku. „Pečat“ je imao uvid u dokumentaciju koja otkriva da je Nataša Kandić zloupotrebila REKOM za lični obračun sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem.

U proleće 2012. godine, uoči poslednjih predsedničkih izbora u Srbiji, Nataša Kandić se zagrejala za akciju slanja razglednica sa REKOM-parolama na adrese predsednika u regionu. Želela je da ih zaspe lavinom razglednica u kojima građani zahtevaju da osnuju REKOM. Uverena da će Nikolićev rival pobediti na izborima, N. Kandić naručuje štampanje razglednica za primaoca: „Boris Tadić, Predsednik Srbije“. Osnivačica FHP-a se unapred radovala uspesima tadašnjeg predsednika Demokratske stranke, pa je članove svog REKOM tima obasipala mejlovima sa nevažnim vestima o Tadiću, poput one da je „dobio nagradu za rezultate u regionalnom pomirenju“ i da je informacija o tome objavljena „na Al Džaziri“.

Izbor Tomislava Nikolića za predsednika Srbije bio je utoliko veći šok za Natašu Kandić; kad je došla sebi, napisala je svom REKOM klanu da „se ne sekiraju“ jer će Nikolić „biti pod stalnom prismotrom“. Potom se osnivačica FHP-a našla pred novim izazovom: kako da na razglednicama, namenjenim prvom čoveku svake od eks-JU država, titulira dotičnog predsednika, odnosno predsednicu privremenih vlasti u Prištini i članove Predsedništva BiH. Na stranu šteta jer je morala da baci razglednice već odštampane u slavu Tadićeve pobede; trebalo je štampati nove, za Nikolića, sa kojim je godinama u sporu. Ali ona ne može da svari da Nikolića u svojoj akciji oslovi sa „poštovani“. Da razglednice namenjene Nikoliću ne bi štrčale (za slučaj da mediji primete da su drugi predsednici oslovljeni sa „poštovani“, a samo on nije) N. Kandić svoju mržnju gura u temelje REKOM-a i traži da se iz već pripremljenog teksta razglednica, namenjenih drugim predsednicima država u regionu, izbaci „poštovani“.

Zbog neistinitih tvrdnji izrečenih na račun Tomislava Nikolića, N. Kandić je u prošlosti već osuđena zbog uvrede. Utoliko ju je više nerviralo da ispred Nikolićevog imena stavi reč „poštovani“; Nataša Kandić to priznaje jezgru svojih aparatčika u REKOM-u, uz pismeno uputstvo, 23. avgusta 2012. godine: „Zbog Nikolića, obraćamo se svima sa ‚gospodine predsedniče‘.“ Napominje da je osnovanost takve odluke razmotrila sa Žarkom Puhovskim iz Zagreba i da se on složio da Nikoliću ne treba iskazati poštovanje. Makar zato trpela sujeta drugih predsednika, od hrvatskog Ive Josipovića preko slovenačkog Danila Tirka do crnogorskog Filipa Vujanovića. Puhovskog je Nataša Kandić ustoličila za svoju udarnu pesnicu zaduženu za Hrvatsku, ali i kao „autoritet“ među članovima Koalicije za REKOM. Nije teško shvatiti zašto je Puhovskom to prijalo − u prošlosti se kompromitovao kao savetnik HDZ-ove predsednice vlade Jadranke Kosor, pa mu je za pranje biografije dobro došla nova rola – „regionalnog pomiritelja“.

Da o Tomislavu Nikoliću u svakoj prilici širom regiona tvrdi sve najgore, iskazalo se i kada je Izetbegović otkazao sastanak sa predsednikom Srbije zbog njegove izjave o genocidu, oktobra 2012. godine. „Nikolić je naneo štetu Srbiji u odnosu na EU, ali je dobio podršku Republike Srpske koja se slaže s njim da u Srebrenici nije počinjen genocid i da BiH nestaje kao država. Izetbegović zna da deo BiH misli kao Nikolić, i da on ne govori u ime cele BiH. Zbog toga je bilo bolje da je pustio Visokog predstavnika da reaguje, i da je u pomoć pozvao EU“, poučila je rekomovce Nataša Kandić, nadovezujući se na izjavu „zagovaračice“ REKOM-a iz Sarajeva, Dženane Karup-Druško, da je ponosna što je Izetbegović otkazao susret sa predsednikom Srbije. Ta epizoda je izazvala trvenja u Kandićkinom REKOM klanu, jer se sarajevski režiser Dino Mustafić nije složio sa Dženanom, kritički se osvrnuvši na Izetbegovića. Da preseče lomljavu unutar krhke klape uz čiju pomoć je privatizovala REKOM, Nataša Kandić im oduševljeno javlja da stižu Hilari Klinton i Ketrin Ešton. „Dolaze 30. oktobra u Beograd. Verujem da su na dnevnom redu teritorijalni integritet Kosova, negiranje genocida, a Izetbegović ima vremena da podseti na nedavnu izjavu Stejt departmenta da je BiH priznata država, što Nikolić dovodi u pitanje… Ipak je dobro da je Bakir Izetbegović poslao pismo. To je tema br. 1 u Srbiji. Niko nije dao podršku Nikoliću. Ako se tome doda i vest o poseti Hilari Klinton i Ketrin Ešton, Nikolić će morati da menja retoriku.“

Tu uskače novinar Dinko Gruhonjić, „zagovarač“ REKOM-a u Srbiji: „Da, ali postavlja se pitanje zašto bi budali dao legitimitet i sastao se s njim u Turskoj?“ Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine nije se libio da pred rekomovcima iz ostalih zemalja nazove predsednika svoje države „budalom“, a povodom istupa Bakira Izetbegovića. U klanu N. Kandić raste nervoza jer je projekat na kocki pošto ona nema prođu kod Nikolića; zato se pred Puhovskim, Dženanom, Gruhonjićem i ostalim rekomovcima hvali es-em-es porukama koje šalje Aleksandru Vučiću, a njega pritiska da Nikolić odredi svog izaslanika za REKOM. Besna što Vučić odugovlači, jer bez Nikolića i ostali predsednici oklevaju da „prvi povuku nogu“ i pristanu na REKOM, Nataša Kandić 14. februara 2012. godine piše svojim sledbenicima: „Što se tiče predsednika Srbije, moj utisak je da on to neće učiniti. Dobila sam poverljivu informaciju da je na pitanje ministra jedne države, koja vrlo podržava osnivanje REKOM, dao vrlo obeshrabrujući odgovor.“ A onda Nikolić naprasno popušta i na Kandićkino oduševljenje imenuje sudiju Sinišu Važića za svog REKOM izaslanika. Što ni tada, a ni kasnije, nije bilo ni nakraj pameti predsedniku Slovenije, Makedonije i Republike Srpske.

MASONSKA POSLA Peripetije sa slanjem razglednica nisu usamljen Kandićkin gaf. Razglednice namenjene predsednicima država u regionu, zbog njene nepažnje i grešaka u tekstu (na drugim jezicima, od albanskog nadalje) štampane su dva puta. Prva količina od nekoliko stotina razglednica je završila u smeću. „Radimo nove razglednice za Kosovo i Makedoniju“, šturo je obavestila saradnike, ni ne izvinivši se za sopstvenu aljkavost. To se ponavljalo i prilikom štampanja drugih materijala (lifleta, brošura) jer je Nataša Kandić zaboravila da na korice doda „disclaimer“ da sadržina ne odražava mišljenje EK, što je obavezna napomena za sve što je finansirano parama EU. Materijali su iznova štampani na račun naivnih evropskih poreskih obveznika, i za tu štetu niko nije odgovarao, a najmanje Nataša Kandić.

Celu 2013. godinu je posvetila pritiscima na predsednike u regionu kako bi imenovali svoje izaslanike. Nudila se i da im dođe na noge, ali većina nije htela očima da je vidi. Pritiskala je crnogorskog predsednika Vujanovića da za REKOM lobira kod hrvatskog i makedonskog kolege. Bezuspešno. „Predsednik Crne Gore je zatražio od predsednika država u regionu, pismom od 15. 01. 2012, da odrede po jednu osobu iz kabineta (oficira za vezu) koja će biti zadužena za regionalnu komunikaciju o Inicijativi REKOM… Još uvek niko od predsednika nije odgovorio na pismo predsednika Vujanovića“, obavestila je pismom rekomovce, aprila 2012. godine. Kako bi pokrenula stvar sa mrtve tačke, zadužila je novinara Dragoljuba Vukovića, zvanog Duško, da bude „zagovarač“ REKOM-a u Podgorici, s obzirom na to da se hvalisao tesnim vezama sa crnogorskim predsednikom. Vuković je računao na Vujanovićevu sujetu, pa ga je uveravao da će baš on (iako predstavlja najmanju među državama nastalim na tlu SFRJ) biti najvažniji za postavljanje kamena temeljca REKOM-a. Vujanoviću se to dopalo, pa se prihvatio da za REKOM lobira kod predsednika u regionu, jer je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, tik uoči izbora u Srbiji − odrekao poslušnost Nataši Kandić.

Vrhunac šarade je da je Vuković sam razotkrio kako je pogurao REKOM dalje od Cetinja. Među rekomovcima se šepurio da je kao jedini novinar među crnogorskim masonima postao čak šef Velike masonske lože Crne Gore, odnosno „veliki majstor Velike lože CG“. U intervjuu za podgoričke „Vijesti“ objašnjava da crnogorsko „bratstvo“ broji oko sto masona, a namera im je da „učine ljude boljim a svijet humanijim, što znači da svojim djelovanjem žele da utiču i na političke i ekonomske tokove“. Vuković ističe da „masone ne okuplja materijalni i posebno ne lični interes, nego potreba da se čuvaju prave i trajne vrijednosti“. Koliki značaj materijalne vrednosti imaju na masone koji su obukli ruho REKOM-a, Vuković je demonstrirao ličnim primerom − primao je po 250 evra (minimum) za svaki sastanak na kojem se zajedno sa Natašom Kandić pojavio u svojstvu crnogorskog „zagovarača“ REKOM-a. Sve to baca novo svetlo i na protežiranje REKOM-a od strane EU i SAD-a, koje, kao i Nataša Kandić, prećutkuju „detalj“ da su na projektu zalegli kako strani, tako i domaći masoni.

[/restrictedarea]

U narednom broju: Bruka od Triglava do Đevđelije