Odlazak poslednjeg jugoslovenskog generala

Miroslav Lazanski

U Moskvi je umro penzionisani general armije JNA, general sa četiri zvezdice, Veljko Kadijević. Otišao je u Rusiju neposredno pošto je saznao da Haški tribunal namerava da ga ispita u ulozi svedoka. Iskoristio je dobre odnose koje je imao s nekadašnjim ministrom obrane i maršalom Sovjetskog Saveza Dmitrijem Jazovom, koji mu je i pomogao da dobije rusko državljanstvo i boravak u Rusiji. Na taj način je izbegao sve zahteve Zagreba da bude izručen Hrvatskoj.

Zapravo, Hag nije procesuirao nijednog oficira JNA zbog ratnih operacija u Hrvatskoj, nijedan nije podvrgnut procesuiranju zbog bilo koje vojne operacije na teritoriji Hrvatske, gde su bili napadnuti objekti i jedinice JNA. Oficiri JNA, koji su bili procesuirani zbog Dubrovnika, odgovarali su i bili osuđeni u Hagu jer u Dubrovniku nije bilo ni opkoljenih i blokiranih jedinica i objekata JNA. Ni zbog Vukovara u Hagu nije odgovarao nijedan oficir JNA, odgovarali su oficiri JNA zbog zločina na Ovčari, a to nije isto. A Hrvatska je upravo Kadijevića i tražila zbog Dubrovnika i zbog Vukovara. Nije dočekala…

Veljko Kadijević je rođen u selu Glavina Donja kraj Imotskog 21. novembra 1925, od oca Srbina i majke Hrvatice. Otac mu je bio učesnik građanskog rata u Španiji gde je i poginuo. Veljko je 1943. sa 18 godina stupio u redove NOB-a, tada je postao i član KPJ. Bio je borac i omladinski rukovodilac u 19. severnodalmatinskoj diviziji, istu dužnost obavljao je i u 26. dalmatinskoj diviziji, bio je pomoćnik političkog komesara u Prvoj dalmatinskoj udarnoj brigadi, kao i u 26. dalmatinskoj diviziji. Njegova posleratna vojna karijera išla je više političko-komesarskom linijom, jedno kraće vreme bio je zadužen i za vojnu industriju SFRJ. U međuvremenu je završio sve vojne škole i akademije u Jugoslaviji, kao i Generalštabni koledž armije SAD u trajanju od godinu dana, u Fort Levenvortu u Kanzasu, 1963. godine.

Na dužnost saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ stupio je 15. maja 1988, nasledivši admirala flote Branka Mamulu. Dobio je komandu nad oko 350.000 vojnika, oficira i podoficira JNA. Od admirala Mamule je nasledio transformisane vojne oblasti u vojišta, čime se pokušalo izbeći poklapanje republičkih teritorija s ingerencijama armijskih oblasti, odnosno „republikacija, ili teritorijalizacija” oružanih snaga, barem kada je JNA bila u pitanju.

U predvečerje raspada SFRJ, u decembru 1990, general Kadijević mi je dao intervju, u kojem se založio za modernu jugoslovensku federaciju, za socijalizam s ljudskim likom, protiv građanskog rata i libanizacije Jugoslavije. Bio je za novu partiju Pokret za Jugoslaviju. Bio je to od vremena smrti maršala Jugoslavije najjači medijski nastup u SFRJ.

Nažalost, general Kadijević nije uspeo da spreči građanski rat u Jugoslaviji, iako je imao barem dve odrednice u postojećem jugoslovenskom Ustavu iz 1974. da pohapsi barone građanskog rata, nacionaliste i bivše komuniste preko noći presvučene u nove nacionalne lidere. Od Triglava do Vardara. Čekao je odluke Predsedništva SFRJ, u kojem su sedeli ili izdajnici Jugoslavije ili nesposobni skorojevići.

U martu 1991. Kadijević je izveo JNA na ulice Beograda, po naređenju Predsedništva SFRJ i na osnovu njihove telefonske saglasnosti. Niko se od članova Predsedništva SFRJ iz drugih republika nije tada usprotivio izvođenju tenkova na ulice Beograda. Svi su bili za tenkove.

Nešto kasnije, u pauzi martovskih sednica Vrhovne komande u podzemnom objektu „Karaš” u Topčideru, Kadijević je otputovao u tajnu posetu maršalu Jazovu u Moskvu radi viđenja sovjetskog pogleda na događaje u Jugoslaviji. Kadijević je direktno upitao maršala Jazova da li Moskva može da podrži eventualni vojni udar u SFRJ. Jazov nije mogao da pruži potvrdan odgovor jer je i SSSR u to vreme bio u previranju i pred raspadom. Kadijević se vratio u Beograd, u „Karašu” nije došlo do odluke, ali je Kadijević na kraju trodnevnih sastanaka s nepotpunim Predsedništvom SFRJ naglasio da SFRJ ulazi u građanski rat i da će Armija postupati onako kako može i zna.

Kada je počeo rat u Sloveniji, a posle i u Hrvatskoj, Slobodan Milošević nije vratio uslugu Kadijeviću za izvođenje tenkova na ulice Beograda u martu 1991. Od 38 naknadno mobilisanih brigada na teritoriji Srbije samo su četiri brigade pristupile izvršenju zadataka. Za Kadijevića je to bio šok. Ni vlast a pogotovo opozicija u Srbiji nije te 1991. brinula o granicama SFRJ, već samo kako ostati ili se dočepati vlasti. Za Jugoslaviju u Srbiji te 1991. od političkih faktora skoro da nikoga nije bilo briga…

U ratnom vihoru 1991. general Kadijević se nije najbolje snašao, 16 primirja u Hrvatskoj to najbolje govori. Vojska se osipala i onda posle rušenja helikoptera evropskih posmatrača kod Varaždina, 8. januara 1992, general armije Veljko Kadijević podnosi ostavku na mesto saveznog sekretara za narodnu odbranu. Uvek je govorio da je Jugosloven, verujem da se tako i osećao.

Ali, Jugoslaviju nije odbranio…