Moj odgovor Latinki Perović /treći deo/ Krleža i Konstantinović: Ideološke vibracije

Piše Milo Lompar 

Uvek je potrebna Filosofija palanke: kao matična knjiga večne ideologizacije naše javne svesti. U sadašnjim prilikama je ona još potrebnija, jer kada se pomalja potpuni krah srpske države i društva, nastao usled neosvešćene i bezuslovne primene kolonijalnih mera, onda ovaj neuspeh – koji je logičan budući da je bio zadat upravo tim kolonijalnim merama – treba da bude svaljen na nacionalnu političku orijentaciju koja ga nije nametnula niti sprovela

U nastojanju da istorijski kontekstualizuje Filosofiju palanke unutar srpske kulture, Latinka Perović prepoznaje njene prethodnike „u srpskoj realističkoj prozi, prvoj filozofkinji u Srbiji Kseniji Atanasijević, u filozofu Božidaru Kneževiću, a naročito u Isidori Sekulić sa njenom Kronikom palanačkog groblja“. Premda ne mora biti u načelu pogrešno, ovakvo situiranje Filosofije palanke ostaje sasvim neprecizno. Ono pak nije takvo usled metodološki uvek rizičnog dovođenja u diskurzivnu podudarnost umetničke proze sa teorijski izvedenim knjigama kao što je Filosofija palanke. Ni sam Konstantinović nije ispoljio entuzijazam u odnosu na filozofske prethodnike koje mu dodeljuje Latinka Perović. On je razložno postupio. Jer, njihovi – umetnički i diskurzivni – oblici kritike palanačke svesti bili su izvedeni iz perspektive srpske građanske tradicije. To je – kako sam nastojao da pokažem u svojoj knjizi – najautentičniji oblik srpskog stanovišta. Čitava Filosofija palanke zasnovana je, međutim, na kritici upravo ove srpske tradicije. To nam pokazuje da se njeni istinski prethodnici nalaze na drugoj obali ideološke reke od one koju sasvim naknadno priziva Latinka Perović.

Na toj obali – u periodu titoističkog jugoslovenstva – neprikosnoveno stoji Miroslav Krleža. Njegov način mišljenja – kako je pokazano u mojoj knjizi – predstavlja klasičan primer prelaska sa istorijskih, filoloških, kulturnih argumenata na poziciju ideološkog argumenta kao razrešenja problema. Otud ona insistira na svojoj definitivnosti. U tom momentu biva stavljeno u dejstvo skriveno i delotvorno zaleđe Enciklopedije Jugoslavije, pa se ono pojavljuje kao presuditelj: „Hoćemo li razmišljati o tim stvarima egzaktno, naučno istinito ili se dalje obmanjivati palanačkim, malograđanskim nadmudrivanjem u momentu kada se radi o revolucionarnoj strukturalnoj izmjeni naših socijalnih odnosa, to je pitanje koje prelazi kompetenciju glavnog urednika Enciklopedije Jugoslavije.“

Postoji, dakle, jedan način mišljenja u kojem svako ko se – bilo kakvim razlozima da je vođen – protivi Krležinom poimanju egzaktno-naučne istine predstavlja „palanačko, malograđansko nadmudrivanje“. Postoji, dakle, Krležina egzaktno-naučna istina kao nešto progresivno i postoji filozofija palanke kao nešto što se odupire ovoj socijalističkoj progresivnosti. To je Krležina konstanta u sagledavanju enciklopedijskih stvari: „U slučaju Ćorovića, Stanojevića… radi se još uvijek o partikularizmima grčko-latinskim na najbanalnijoj klerikalnoj bazi. Južnoslovjenska enciklopedija, koja to hoće da bude, treba da je negacija svih malograđanskih i reakcionarnih lajtmotiva ove palanke duha.“ Ovoj vrsti ideološkog obezvređivanja rado se priklanjao Radomir Konstantinović, jer je ideološka komponenta Filosofije palanke bila položena u titoističkom postavljanju stvari.

No, kako nije reč o jednoslojnim duhovima, u njihovom doživljaju palanačke svesti svakako da postoji – kao univerzalno – i antropološko sidro. Sugestivno ga dočarava Krležina pesma Noć u provinciji, jer u njoj postoji karakteristična dvostrukost u uprizorenju palanačke teskobe. Sámo pesničko pitanje podrazumeva angažovanost u doživljaju palanačke situacije: „Zašto tako laju psi po našim mračnim noćima?“ Ove noći – koje su same po sebi mračne – sasvim su posebno označene kao naše noći: one tako uprizoruju jednu društvenu i kulturnu teskobnost, kao društvenu dimenziju same pesničke situacije, koja vrhuni u palanačkoj svesti, čiji su reprezentanti psi koji laju „bijesno, bezumno i suludo“, psi koji laju „glupo, krvavo i uludo“. Nije najuspešnije rešenje po kojem oni laju u času kada odjekne „cestom korak nepoznata stranca“. Jer, stranac je – za one koji osluškuju njegov korak – ili nepoznat ili nije stranac. To pokazuje da Krleža – za razliku od Crnjanskog – nije bio pesnik prvog reda.

No, Krleža sugestivno antropološki situira besmislenost palanačkog laveža u času kada napiše stih da palanački psi laju „na sve što se krene“: „na Mjesec, slutnje i nepoznate ljude“. Ova besmislenost i sveobuhvatnost laveža dodiruje univerzalno sidro čovekove situacije. Tako pesnička dvostrukost – kao antropološka i društvena – pripada univerzalnim svojstvima kritike palanačkog duha. No, društvena angažovanost dobija – i kod Krleže, i kod Konstantinovića – sasvim preciznu ideološku rezonancu. I to je ono što pisca Filosofije palanke odvaja od kritičara palanačke svesti koji svoju kritiku – bilo da je kosmopolitsko-antropološka ili društveno-angažovana – situiraju u područje srpske građanske tradicije.

Jer, kritika palanačke svesti – kod Krleže – počiva na osobenoj formi ideološke (zatvorene) otvorenosti, koju uzorno očituje i Radomir Konstantinović. Nedavno je – u Danasu od 5–6. novembra 2011. godine – objavljen njegov nekrolog Crnjanskom iz 1977. godine. U njemu Konstantinović opisuje „najbitnijeg Crnjanskog“: „Bio je to duh čoveka koji je prošao kroz pakao rata i koji je tu, podjednako, našao i svoj anarhistički anti-nacionalizam, tako izuzetno značajan u ovoj poeziji, i mitologiju onog vojvođanstva koje, kao ukleto, i oličeno u Vuku Isakoviču iz grandioznog romana Seobe, osuđeno je da gine za tuđ interes i tuđ račun.“ U ovoj rečenici postoji precizna aluzija na glavnog junaka Seoba i štaviše, na sasvim prepoznatljivu rečenicu iz romana Crnjanskog.

Izdvojena već u naslovu sedmog poglavlja Seoba, ova rečenica postoji u doživljaju Vuka Isakoviča koji, sabirajući svoje negativno iskustvo, „uvidev da mu je život prošao i da ga više popraviti ne može“, pomišlja i na „nisku sudbinu svih tih, koji su pošli sa njim i koji će ili izginuti, ili se vratiti tamo u blato, sve po tuđoj volji i za tuđ račun“. To je tekstualna evidencija aluzije Radomira Konstantinovića. Ko su, dakle, ti ljudi koji su pošli za Vukom Isakovičem? O njima – u najbližem pripovednom susedstvu ovih reči – ostavljeno je dovoljno preciznih prepoznavanja. Tako „po logorima Srba otpoče, još istog dana, dreka uz jeku gusala, lelekanje i điskanje u kolu“. U maštanjima Vuka Isakoviča, oni će kao „njegovi vojnici biti odeveni u neko naročito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu, na vidik celome svetu, koji će uzviknuti: gle, Srbi!“ Kakva je, onda, njihova mitologija kao ono što ih predodređuje iz dubine vremena? „Taj novac je razdelio vojnicima, uz prikladan govor o Velikomučeniku Caru Lazaru.“ Ovo su najbliža kontekstualna sidrišta Konstantinovićeve aluzije.

[restrictedarea]

Odakle dolazi njegova misao o mitologiji vojvođanstva koje je oličeno u Vuku Isakoviču? U Seobama nema ni takve reči, pošto se ne pominju ni Vojvodina ni vojvodstvo. To je logično. Jer, ti pojmovi pripadaju srpskoj istoriji XIX veka, dok je radnja romana Crnjanskog situirana u epohu Marije Terezije: u 1744. godinu. U to vreme nema nikakve svesti o vojvođanstvu. Sáma odrednica nije, dakle, došla ni iz istorijske ni iz književne dimenzije romana Crnjanskog. U Seobama pak ima – što je istorijski i književno motivisano – veoma mnogo elemenata srpske nacionalne tradicije: i u Vuku Isakoviču (posebno) i u drugim likovima, i u psihologiji masa.

U kom svetu, u kojoj otvorenosti, u kakvoj univerzalnosti živimo i kojom je opijen naš duh, kada ne želimo da – naglašavajući sasvim prepoznatljivu pripovednu činjenicu kod Crnjanskog – upotrebimo reč srpstvo? Zašto Radomir Konstantinović – iako sve pripovedne činjenice vode u tom smeru – ne želi da kaže kako je mitologija srpstva oličena u Vuku Isakoviču? Odakle ova potreba za izmenom reči Crnjanskog u srcu kazivanja o Crnjanskom? U kojoj praosnovnoj nelagodnosti pulsira ovaj Konstantinovićev impuls?

A, potom, neumitno, dolazi onaj drugi pokret, koji svedoči o strogo kontrolisanoj otvorenosti: na istom mestu gde je izbrisao svaki trag reči srpstvo, on situira – bez ikakvog uporišta u romanu Crnjanskog – umesto reči srpstvo, tako neprihvatljivu (a zašto? a otkud? jer to se zbiva u 1977. godini) reč vojvođanstvo. On ne ostavlja prazninu, belinu, lakunu, pauzu, jer sve bi to možda dovelo do pitanja o čemu je zapravo reč u mitologiji koju oličava Vuk Isakovič. On ne upisuje ni bezlične pojmove kao što su čovek i čoveštvo. Jer, vođen porivom za konkretnošću kao lažnom konkretnošću, kao simulacijom konkretnosti koja je njeno lažno stvaranje, on dopisuje vojvođanstvo.

Zašto je – u 1977. godini – dopušteno kazati da je vojvođanstvo ginulo za tuđ interes i tuđ račun, a nije dozvoljeno ponoviti – za Crnjanskim, jer o njemu je reč – da je srpstvo ginulo po tuđoj volji i za tuđ račun? Zašto je srpstvo – i u romanu Crnjanskog – zauvek pod sumnjom? Konstantinović, dakle, u dubokosežnoj tradiciji titoizma, poništava prisustvo srpske tradicije u romanu Crnjanskog da bi upisao mitologiju nepostojećeg vojvođanstva u Seobe. To ide u susret kulturnopolitičkom očekivanju koje nastoji da Crnjanskog – koliko god je moguće – odvoji od magistralne srpske tradicije, jer se ona svodi na srbijanstvo: ona se krivotvori u duhu titoističkog jugoslovenstva.

Ako je maksima duha samoporicanja – kako piše u mojoj knjizi – da sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, onda Konstantinović ostvaruje i primenjuje formulu duha samoporicanja, jer iz srpstva izbacuje sve osim srbijanstva: on to čini tako što uvodi vojvođanstvo uprkos svakom opravdanju i razlogu. Ovo pounutrašnjivanje praktično-političkih naloga koji vladaju u 1977. godini omogućeno je usled postojanja ideološke otvorenosti kao unutrašnjeg stanja duha, kao jezgra duha samoporicanja, koji nadahnjuje obračun sa srpskom građanskom tradicijom. To je čin kojim se unutar srpske kulture poništava – protivno svakom razlogu i opravdanju – njen sadržaj: kako se to odvija u njoj, logično je da upotrebimo reč samo, kao što ovako situirano vojvođanstvo predstavlja znak jednog poricanja. To je, dakle, samoporicanje kao ostvarivanje jednog spoljašnjeg cilja unutar srpske kulture: kao njenog cilja.

Na tu tradiciju – koju promovišu „Dani Radomira Konstantinovića“ i Latinka Perović – oslanja se zamisao o jugosferi. Taj pojam – kako nam objašnjava Tim Džuda – „opisuje ponovno povezivanje u bivšoj Jugoslaviji“, on predstavlja „reč za neku vrstu zajedništva, zajedničkog nasleđa“, poput jezika koji „predstavlja najjaču vezu između nekadašnjih republika“ ili poput „zajedničke istorije“. Ali, on istovremeno poseduje jedan projektovani sadržaj u budućnosti, budući da se „gotovo svakodnevno… govori o političkoj, vojnoj, industrijskoj ili poslovnoj saradnji“. Posebnu ulogu u projektnom zadatku koji nosi ime „jugosfera“ ima kulturna saradnja, budući da je ona predmet naglašene pažnje na skupovima sa kojih nas obaveštavaju – u Politici od 5. aprila 2010. godine – o načinima na koje je trideset intelektualaca s prostora nekadašnje SFRJ, iz Amerike i Evrope, videlo postjugoslovenski kulturni prostor. Oni su svoja mišljenja iznosili tokom dvodnevne rasprave na tribini Univerziteta Kolumbija u Njujorku.

Sámo mesto susreta ima obavezujući i upućujući značaj. Nije, naime, suvišno podsetiti – poput Fransis Saunders – kako je, oslanjajući se na široku, izuzetno uticajnu mrežu obaveštajnog osoblja, političkih stratega, korporativnog establišmenta i stare studentske veze sa vrhunskih univerziteta Ajvi lige – među koje spada i Univerzitet Kolumbija – „CIA… od 1947. godine počela da stvara ‚konzorcijum‘, čiji je dvostruki zadatak bio da pelcuje svet od zaraze komunizma i da olakša usvajanje interesa američke spoljne politike u inostranstvu“. Otud se kao rezultat ovog nastojanja pojavila „izuzetno čvrsta mreža ljudi koji su radili uz Agenciju na unapređivanju ove ideje: da je svetu potreban Pax Americana, novo doba prosvećenosti, koje će se zvati Stoleće Amerike“. U takvom ambijentu odigrava se, dakle, razgovor o jugosferi koja pripada eminentnim pojmovima zapadne (američke) kulturne politike.

Sámo područje kulturne politike nalazi se između književnosti i politike: u njemu ono političko u književnosti kao umetnosti biva potisnuto u korist shvatanja književnosti kao elementa kulturnog predstavljanja koje postepeno postaje deo čisto političkog sveta. U području kulturne politike odigrava se transfer književnih u politička značenja. To znači da je jugosfera nešto što valja posmatrati potpuno van individualne i privatne saradnje, koja ne podleže nikakvim prethodnim uslovima, jer pripada prirodnoj slobodi čovekovog izbora. Otud – u svojoj knjizi – i ne raspravljam o takvoj vrsti kulturnih i umetničkih odnosa, jer me jugosfera zanima kao eminentno kulturno-politički projekat.

Njeno drugo ime je region: opsesija regionom predstavlja kontinuitet preuzetih obaveza poslednjih srpskih vlada. Tako je pređašnji predsednik označio srpsku državu kao „lidera u regionu“, kao što se ekonomska obnova regiona pojavljuje – u londonskom govoru sadašnjeg predsednika srpske vlade – kao njegov prevashodni cilj, dok sadašnji predsednik – u razgovoru sa američkim ambasadorom od 10. novembra 2014. godine – oglašava kako je Srbija „na sebe preuzela inicijativu da sa svim susednim državama gradi što bolje odnose i tako će biti i ubuduće“. Ako su dobri međudržavni odnosi stvar uzajamnosti, zašto je neophodna inicijativa Srbije kao nešto što ona uzima samo na sebe? Zato što je ovako ustrojena inicijativa oblik prećutnog priznanja srpske krivice za rđave odnose. Tako se srpska odgovornost za raspad titoističke Jugoslavije pojavljuje – baš kao što tvrdi Latinka Perović – kao primarna. Otud se srpska krivica ponovo pojavljuje kao pojam koji određuje državno ponašanje „i ubuduće“.

U dejstvu je – u formi jugosfere ili regiona – novi točak u istorijskom mehanizmu neutralizacije srpskog stanovišta. On počinje da se kotrlja u času kada su projugoslovenski stavovi marginalizovani u hrvatskoj institucionalnoj i javnoj svesti, dok su projugoslovenski stavovi privilegovani u srpskoj institucionalnoj i javnoj svesti, u kojoj je marginalizovano srpsko stanovište. To znači da su zatočnici jugoslovenstva – za razliku od zatočnika srpskog stanovišta – kod kuće u srpskoj kulturnoj politici.

Da se čitava ova rasprava vodi oko sasvim aktuelnih sadržaja vlasti, otkriva amblemski karakter koji dobija ime Radomira Konstantinovića. Da li se neko seća da je sadašnji predsednik srpske vlade – na počecima svog vladanja – posegao za Filosofijom palanke? Zašto je to bilo potrebno? Nema razloga da sumnjamo u lične motive. Kao oglašeni renegat, on je morao – u procesu inicijacije – da posegne za ideološkom ulaznicom kako ne bi nalikovao na uljeza u novom i posvećenom ideološkom svetu sekularnog sveštenstva. No, odlučujući je nadlični momenat u ovom vladalačkom posezanju za Filosofijom palanke. Jer, u obnavljanju svesti o palanci uvek se krije mogući i unapred opravdani pretekst nove i poželjne ideologizacije naše javne svesti.

Sve se to potvrđuje i u maju 2014. godine, u času kada se pojavljuje knjiga posvećena kritici Duha samoporicanja, ma koliko kolonijalni apologeta nastojao da prikrije takvo stanje stvari. On stavlja u senku saznanje o tome da moja knjiga počinje – u 2011. godini – kritikom predsednika Srbije, da bi – u svom petom izdanju, u martu 2014. godine – proširila tu kritiku na aktuelnog nosioca najveće vlasti. Jer, promena vlasti nije dovela do promene režima, pošto je pojačala kolonijalno-okupacione mere (prihvatanje Briselskog sporazuma) koje su uslovljene podrškom zapadnih (američkih) sila. Otud je moje političko ponašanje ostalo dosledno opoziciono, kao što su potvrđeni moji zaključci o istorijskom ritmu samoporicanja. To su proverive činjenice života u 2014. godini. Otud je proverivo da kolonijalni apologeta podržava i prošlu i sadašnju vlast, jer one sprovode istovetnu politiku.

Činjenice o njegovoj podršci ne mogu se ukloniti pukim tvrdnjama da svako ko ga naziva potpunim apologetom vlasti oličava istinoljubivost „jednog barona Minhauzena“. Jer, premda kaže kako „obrt – u kome dojučerašnji nacionalista postaje, sada (proevropski) demokrata – može da se nazove istorijskom ironijom, cinizmom ili šalom“, premda naglašava kako „slučaj jedne takve šale je danas, bez sumnje, aktuelan u Srbiji“, kolonijalni apologeta ne razmišlja o istorijskim i etičkim implikacijama takvih kretanja nego se takvom kretanju priklanja u duhu realpolitičkog stanja stvari, pošto tvrdi da se tu „mora uvažiti pravilo: bolje i kao šala, nego nikako“.

Zar ovo realpolitičko obrazloženje nije očevidna apologija vlasti? Kako su nosioci sadašnje vlasti bili i učesnici vlasti u devedesetim godinama prošlog veka, one vlasti koja je predmet neprestane kritike sekularnog sveštenstva, kritike koja podrazumeva i ličnu odgovornost, kritike koja se koliko proizvoljno toliko i dosledno proširuje na srpski narod, pa otud i na njegovu ukupnu političku i kulturnu tradiciju, onda je – u 2014. godini – na delu višestruka beznačelnost: zapadnih (američkih) sila, nosilaca vlasti, kolonijalnog apologete i – posledično – Latinke Perović.

Da bi obezbedilo sprovođenje politike zapadnih sila, kao politike kolonijalnog upravljanja srpskim narodom, sekularno sveštenstvo mora uvažiti realpolitičke činioce: u tom času ono napušta sámo pitanje političke i lične odgovornosti za politiku devedesetih. Da bi prikrio ovu osnovnu beznačelnost, kolonijalni apologeta poseže za tvrdnjom da je „legitimno reći da duh, sablast, avet nacionalizma i dalje kruži Srbijom“, pošto će „nacionalistička ideologija… još dugo biti na vlasti“ u Srbiji. On je to napisao u 2014. godini, neposredno posle izbora na kojima je narod izglasao jednu – na osoben način – jednopartijsku skupštinu. Jer, nema nijedne evroskeptičke niti nacionalno orijentisane stranke u njoj: svi bezuslovno ispovedaju uverenje kako Evropa nema alternativu.

U takvim okolnostima je, dakle, kolonijalni apologeta napisao da će „nacionalistička ideologija… još dugo biti na vlasti“ u Srbiji. On je – ponovimo – to napisao u 2014. godini kao godini u kojoj nema nijedne nacionalne stranke u srpskoj skupštini, dok istovremeno u mnogim evropskim zemljama i parlamentima postoji – kako piše Politika od 27. marta 2014. godine – jak politički blok stranaka nacionalne i evroskeptičke orijentacije, koje su snažno prodrle i u Evropski parlament, kao što su u nekim evropskim zemljama – poput Mađarske koja je članica Evropske unije – na vlasti stranke izrazito nacionalne orijentacije.

Ako u srpskoj skupštini ovakvih političkih stranaka uopšte nema, kako se može reći da je na vlasti nacionalistička ideologija? Kada kolonijalni apologeta ustvrdi da „sabornost i homogenizacija, kao savršene izdvojenosti iz svetske vreve i zabačenost u tamni vilajet, svedoče o naturalizmu tla i krvi“, on otkriva sopstveno ideološko predrazumevanje: ostvarena homogenizacija u 2014. godini nije na nacionalnoj nego na evropskoj agendi, pa nema razloga da se pominje „naturalizam tla i krvi“, dok su svi elementi homogenizacije i autoritarnosti na delu. To znači da je homogenizacija moguća u različitim ideološkim sadržajima, a ne samo u ideološkim sadržajima nacionalizma. Ovo prenebregavanje osnovnih činjenica – ma koliko da je prozirno – nije propagandno nemotivisano. Jer, ono je – ponovimo – plod nauma da se stvori jednoobrazno društvo, čija odlučujuća saglasnost prebiva u neprestanom umnogostručavanju srpske krivice u našoj javnoj svesti.

Otud je uvek potrebna Filosofija palanke: kao matična knjiga večne ideologizacije naše javne svesti. U sadašnjim prilikama je ona još potrebnija, jer – kako je zapisano u mojoj knjizi još 2011. godine – „kada se pomalja potpuni krah srpske države i društva, nastao usled neosvešćene i bezuslovne primene kolonijalnih mera, onda ovaj neuspeh – koji je logičan budući da je bio zadat upravo tim kolonijalnim merama – treba da bude svaljen na nacionalnu političku orijentaciju koja ga nije nametnula niti sprovela“: „ponovo se, dakle, u posrednom vidu, okrivljuje srpska istorijska i kulturna tradicija.“ To je neprekinuti kontinuitet svakog delovanja Latinke Perović: i njenog uvodnog referata na „Danima Radomira Konstantinovića“ u 2014. godini. Nikakvih to veza nema ni sa duhovnom sudbinom palanke niti sa duhovnom suštinom sveta. Jer – kako precizno kaže jevanđeoska reč – „duh diše gde hoće“.

[/restrictedarea]

Kraj