Mitropolit Ilarion Alfejev – Čuvaćemo jedinstvo pravoslavlja

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije Dragan Asentić

Da li pristupati Evropskoj uniji ili ne – to je slobodan izbor srpskog naroda. No, mi treba da shvatimo da ovde nije reč samo o političkom izboru već i o određenim pogledima na svet

Visoka delegacija Ruske pravoslavne crkve, koju je predvodio mitropolit Ilarion Alfejev, posetila je Sremske Karlovce, koji zauzimaju značajno mesto u istoriji Ruske pravoslavne crkve. U znak sećanja na mitropolita Antonija Hrapovickog, koji je 1921. u Sremskim Karlovcima osnovao Rusku zagraničnu crkvu kao odgovor na odnos boljševika prema Crkvi, ispred Patrijaršijskog dvora otkrivena je i osveštana ploča njemu u čast.

Sa mitropolitom volokolamskim Ilarionom (Alfejevim) šefom Odeljenja za spoljne veze Moskovske patrijaršije (OVCS) stalnim članom Svetog sinoda RPC, rektorom Opštecrkvenih magistarskih i doktorskih studija Moskovskog patrijarhata Svete braće Kirila i Metodija, naučnim urednikom televizijskih kanala „Rusija-2“ i „Nauka 2.0“ razgovarali smo o „ruskom svetu“, vizantijskom civilizacijskom krugu, Evropskoj uniji, te njegovom poimanju Kosova i Metohije.

„Ne bi trebalo da nasedamo na demagogiju koja ponekad dolazi od pojedinih političara, od nekih sredstava javnog informisanja, a koja pokušava da nam poturi ideju da neko nekoga želi da vrati u ‚sovjetsku prošlost‘. Mi to ne želimo. Mi želimo da se sačuva viševekovno bratstvo između naših naroda, srpskog i ruskog, koje je učvršćeno prolivenom krvlju naših vojnika. Mi želimo da se sačuva jedinstvo pravoslavlja u našim državama i ne želimo da nam bilo ko nameće etičke standarde koji su u suprotnosti sa našim hrišćanskim identitetom“, istakao je u razgovoru za „Pečat“ mitropolit volokolamski Ilarion.

 

Nemali broj ruskih naučnika i zvaničnika u poslednje vreme sve otvorenije govori da nije dobro za Srbiju da uđe u Evropsku uniju, nego naprotiv, preporučuju „ruski svet“. Da li „ruski svet“ u duhovnom smislu predstavlja evroazijstvo, vraćanje na sovjetski koncept, ili stvaranje novog-starog  vizantijskog civilizacijskog kruga?

Želim odmah da naglasim da Crkva nije politička organizacija. Crkvu je osnovao Gospod Isus Hristos zato da bi ljudima pomogao da pronalaze put ka spasenju, ka večnom životu. Crkva se nalazi izvan politike. U političkim borbama Crkva ne podržava nijednu stranu, ona uvek podržava samo ljude. Zadatak Crkve sastoji se u tome da miri ljude, a ne u tome da podržava ovu ili onu političku koncepciju. Da li pristupati Evropskoj uniji ili ne – to je slobodan izbor srpskog naroda. No, mi treba da shvatimo da ovde nije reč samo o političkom izboru; i da nije reč samo o ekonomskim dobrima koja može obećavati članstvo u Evropskoj uniji. Nego, ovde je reč i o određenim pogledima na svet i izboru, jer Evropska unija ima svoju ideologiju, ima svoje etičke principe. Na primer, u Evropskoj uniji se smatra da brak nije samo veza između muškarca i žene već to može da bude zajednica između dva muškarca i dve žene; zatim, da članovima takvih zajednica treba dati pravo da mogu usinovljavati decu. Kao svojevrsnu ulaznicu za članstvo u Evropsku uniju neophodno je prihvatanje takve vrste ideologije, potrebno je ispod nje se potpisati; neophodno je održavati gej parade da bi predstavnici seksualnih manjina ne samo potvrdili svoje postojanje nego da bi s ponosom demonstrirali svoj način života. Takva razvratna ideologija se danas nameće od strane Evropske unije onim državama koje žele u nju da se učlane. Naravno da članstvo u Uniji u tom pogledu predstavlja određenu opasnost za ljude. Eto zbog čega ljudi u državama poput Srbije, Rusije, dakle ljudi koji su vaspitani na hrišćanskim moralnim vrednostima sa zebnjom gledaju na mogućnost nametanja takve vrste standarda od strane Evropske unije.

[restrictedarea]

Postavili ste pitanje o „ruskom svetu“. Ruski svet nije nekakva crkvena koncepcija. To je ideja koja je pozvana da objasni ono istorijsko bratstvo što postoji između slovenskih naroda. Pre svega, to je svakako ideja koja se odnosi na tri slovenska naroda koji su nekad činili jedan narod, na Ruse, Beloruse i Ukrajince.  Bez obzira na to što danas postoje tri nezavisne države, a niko od nas ni na koji način ne osporava suverenitet ni Ukrajini, ni Belorusiji, niti Rusiji, mi smatramo da to duhovno bratstvo naroda, koji imaju iste istorijske korene, a čiji su preci bili pokršteni u istoj Dnjeparskoj krstionici Svetoga kneza Vladimira, da to bratstvo postoji iznad političkih granica. Nije slučajnost to što Ruska pravoslavna crkva objedinjuje pravoslavne ljude i u Rusiji, i u Ukrajini, i u Belorusiji, a isto tako i u nizu drugih država.

Kad je reč o Rusima i Srbima, onda treba reći da je bratstvo između naših naroda učvršćeno mnogim vekovima. Ono je učvršćeno krvlju koju su prolili Rusi za Srbiju. Upravo smo danas bili na Ruskom nekropolju na Novom Groblju, na parceli gde su sahranjeni mnogi vojnici koji su ratovali za Srbiju. Dobro znamo da je Rusija ušla u Prvi svetski rat zbog Srbije, zbog solidarnosti sa Srbijom. Znači, mi treba da imamo posebne međusobne odnose.

Pomenuli ste Ukrajinu. Čini se da su događaji u ovoj zemlji potvrdili da je na delu neobjavljeni rat između Zapada, oličenog u nadnacionalnim institucijama Brisela i Vašingtona, i Rusije. Amerika i ne skriva da je Rusiji objavljen rat jer je stala u odbranu posthrišćanskih vrednosti. Da li se Rusija danas nalazi u ulozi branioca hrišćanskih vrednosti; da li je Rusija danas „evropskija“ od Evrope, jer čuva vrednosti kojih se Evropa odrekla?

Mislim da se savremena Evropa, ako govorimo o većini njenih vlada(ra), zaista odrekla svog hrišćanskog nasleđa. To se ne odnosi na populaciju, jer mnogi ljudi i dalje sebe zovu hrišćanima, oni i dalje nastavljaju da štite hrišćanske vrednosti. Kad je u Francuskoj izglasan Zakon o legalizaciji istopolnih brakova, stotine hiljada ljudi su izašli na ulice da posvedoče svoju privrženost hrišćanskom shvatanju braka. I šta se desilo? Taj narod su rasterivali dimnim bombama i pendrecima, kao da su oni nekakvi prekršioci poretka, kao da su nacionalisti ili šovinisti, ili ljudi koji predstavljaju društvenu opasnost. Uprkos volji većine naroda, njemu se naturaju zakoni koji su suprotni hrišćanskim načelima, a to je jako opasna i uznemirujuća tendencija. U Rusiji toga nema. U Rusiji danas narod čvrsto stražari − čuva hrišćanske vrednosti. Naravno, postoji i kod nas pluralizam. Kod nas postoji i liberalizam. I kod nas ima i verujućih i neverujućih ljudi. Postoje i predstavnici raznih konfesija. Ali, kod nas Crkva ima veliki ugled; imamo vrlo autoritativnog patrijarha koga žele da čuju ne samo pravoslavni vernici nego i predstavnici drugih konfesija, kao i ljudi udaljeni od religije. Nešto duže od četvrt veka kod nas se dešava religiozni preporod. Izgrađen je veliki broj novih crkava, otvoreno mnogo novih manastira, krstili su se milioni ljudi. Naravno da se ova duhovna obnova nikako ne upisuje, ne uklapa se u one procese koji se danas odvijaju na prostorima Evropske unije, gde su mnoge crkve slabe, gde sve manje i manje ljudi ide na bogosluženje, gde se episkopi žale na nedostatak prizvanja (kod kandidata za sveštenike) i gde Crkva gubi svoj uticaj.

Da li pored vojnih i političkih sredstava u odbrani svoje samobitnosti Rusija mora da pruži i državno-pravni sistem vrednosti zasnovan na hrišćanstvu? Da li možemo reći, da li postoji nada da je treći milenijum povratak hrišćanskim vrednostima?

Jako se nadamo da će treći milenijum postati period preporoda hrišćanstva. Uzdamo se u to da će ove tendencije, koje sam vam upravo opisao, da će one biti privremenog karaktera i da će u određenom momentu ljudi, između ostalog i na prostorima Evropske unije, da se zamisle nad večnim vrednostima, a ne samo da budu okupirani zemaljskim blagostanjem i komforom. Ako govorimo o vojnim sredstvima, mislim da nikakvom dobrom cilju nije moguće doći putem rata. Eto, imamo pred sobom primer Prvog svetskog rata. Ove godine obeležavamo stogodišnjicu njegovog početka.  Zbog čega je toliko država sa takvom spremnošću uvučeno u taj rat? Zbog toga što se svaka država nadala da će uz pomoć tog rata rešiti svoje probleme; da će proširiti svoje granice, pobediti svoje neprijatelje. Vladari su jedan za drugim uvlačili u rat svoje države apsolutno ne razmišljajući o posledicama. A posledice su bile čudovišne. To je deset miliona izginulih; mnogi milioni nestalih u ratnom vihoru bez traga, ranjenici, beskućnici. To je raspad četiri velike imperije, to su revolucija i građanski rat u Rusiji. A u čije ime su pale sve te žrtve? Šta su njima postigli oni vladari koji su uvukli svet u rat? Jer, nikakve nesuglasice time nisu rešene. A nakon dvadeset godina započeo je novi svetski rat, nastao iz istih protivrečnosti, koji je bio još nemilosrdniji i krvaviji. Reklo bi se da je trebalo da te strašne lekcije dvadesetog veka nečem nauče čoveka, da je trebalo da nečem pouče političare. Danas, kada sa raznih delova zemaljske kugle čujemo pozive bezmalo na treći svetski rat, mislim da je uzrok svemu to što su današnji političari zaboravili na lekcije iz dvaju velikih ratova. Ne mogu ni da zamislim kakve bi mogle biti čudovišne posledice izazvane eskalacijom sile i početkom trećeg svetskog rata. Zbog toga, mislim da sada treba svim snagama težiti da se postigne dug i stabilan mir. Držim da taj mir nije moguće postići putem sankcija, putem pretnji, putem gomilanja oružja. Potrebni su mirovni pregovori, neophodna je svest o tome da svet danas ne može da postoji kao jednopolarni, on treba da bude višepolarni i tu stabilnost treba da podržavaju sve države, bez izuzetka, jer svaka država nosi odgovornost ne samo za sebe nego i za ostale.

Recite nam, molim vas, još nešto za Kosovo. Toliko ste puta boravili tamo. Da li Kosovo, Srpsko Kulikovo polje, može biti samo srpsko ili je ono i svepravoslavno pitanje?

Ne jedanput bio sam na Kosovu i gledao kako žive pravoslavni Srbi koji su tamo ostali. Video sam tragičnu situaciju u kojoj oni tamo žive, video sam srušene crkve, spaljena sela, gledao sam kako nekoliko žena živi pod stražom u crkvenom domu, a ne mogu da napuste crkvenu teritoriju, jer će ih odmah napasti. Mislim da kosovska tragedija, koja se dešava naočigled sviju, uz popustljivost evropskih država, da je ona svedočanstvo toga da u ovom našem svetu nije tako jednostavno (živeti) kao što to možda izgleda. Vi znate da je pozicija Ruske pravoslavne crkve u vezi sa pitanjem Kosova uvek bila, i da će ostati potpuno nedvosmislenom, a isto tako ni pozicija ruske države neće se menjati u tom pogledu. Kosovo je srpska istorijska teritorija i nezavisno od političke situacije, treba da činimo danas sve što je u našoj mogućnosti da bi se tamo sačuvalo srpsko prisustvo, da bi oni Srbi koji su tamo živeli mogli da se vrate svojim domovima; zbog toga da bi oni spomenici crkvene arhitekture koji se tamo nalaze ne samo bili sačuvani kao muzejski eksponati nego da bi se u tim manastirima nastavio monaški život. Mislim da celokupna svetska javnost treba da snosi odgovornost za sudbinu Kosova i Metohije i onih Srba koji tamo žive.

[/restrictedarea]