Jovan Ćirilov (1931–2014) Odlazak posvećenika modernog pozorišta

Piše  Raško V. jovanović

Vest o smrti Jovana Ćirilova iznenadila nas je i učinila nam se neverovatnom. Otišao je istrajan i neumoran pozorišni poslenik i biće nam čudno što ga nećemo videti u pozorišnoj dvorani, na nekoj premijeri ili predstavi nekog gostujućeg pozorišta, našeg ili stranog, svejedno. Bio je beskrajno radoznao za nove predstave, bez obzira što više nije pisao pozorišne kritike i uprkos tome što se uvek nije mogao nadati da će ovo ili ono izvođenje možda doći u neki širi izbor za selekciju namenjenu BITEF-u, voleo je da vidi što više predstava ako nije mogao gledati baš sve. Zato nam je i teško poverovati da ga nećemo više videti u pozorištu, bez obzira što se posle predstava nije zadržavao, jer bi se brzim korakom upućivao put svoga doma, bulevarom prema Smederevskom đermu. A kada je pisao pozorišne kritike – počeo je još pedesetih godina u „Studentu“, nastavio u drugim listovima, pored ostalih i u „Politici“ – videlo se da ih piše čovek „iznutra“, odnosno iz pozorišta, iskusni poznavalac pozorišnoga procesa, ali i savremenih događaja u modernom teatru. Međutim, mnogi su mu, pošto se nalazio na odgovornim umetničkim i rukovodećim položajima u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, potom u Ateljeu 212, osporavali pravo da piše pozorišne kritike i sa razlogom mu pripisivali pristrasnost, a on se na to nije obazirao, kao što je činio i prema brojnim kritikama uopšte kojima je bio izložen, naročito povodom selekcija BITEF-a. Kao pozorišni kritičar dobio je Nagradu Sterijinog pozorja. Jovan Ćirilov bio je opsednut fenomenom modernog i toga se nije mogao odreći ni u vreme postmoderne, pa ni postpostmoderne u 21. veku. Nije to bilo robovanje novom i modernom po svaku cenu, već je to bila posledica permanentne zagledanosti u budućnost prouzrokovane ogromnom radoznalošću duha, ali i izraz želje da se u pozorištu i umetnosti uopšte prevaziđu tradicionalne konvencionalnosti. Zato se može reći da je Ćirilov bio čovek svoga vremena, okrenut čitavim svojim bićem onome što je pretpostavljao da će doći. I to ne samo u pozorištu i književnosti i drugim umetnostima već uopšte u svim životnim sferama. To se moglo osetiti ne samo u pozorišnim kritikama već i u drugim njegovim napisima, u kolumnama „Reč nedelje“ ili „Moji savremenici“. Za „Reč nedelje“ umeo je da iznađe reč frekventno upotrebljavanu kako u običnom govoru, tako i u štampi i drugim medijima. I da ih protumači svestrano i duhovito. A šta reći o njegovim „Pozorištarijama“? Iako prvenstveno subjektivne, bile su u osnovi anegdotske i baš zato zanimljiva svedočanstva o pozorišnicima i pozorištu našeg vremena.
Ali, Jovan Ćirilov nije pisao samo u novinama i časopisima. Pisao je on i dramske tekstove – obično sa Miroslavom Belovićem – pa su se na repertoarima naših pozorišta našla dela: „Begunci“, „Dečak i violina“ i „Dom tišine“. Sa Belovićem je napisao i radio-drame „U klancu“, „Oktobarski dani“, a samostalno „Vetroviti drumovi“, „Ponoćni susreti“, „Saputnik“, „Mehanička sekretarica“ i „Katastrofa“. Kao dramatičar Ćirilov nije ekstremno moderan, uprkos tome što se inspirisao uglavnom pojavama i događanjima iz savremenoga života. Trebalo bi reći da sva ova dela, iako ih je pisao jedan veliki privrženik moderne, u suštini nisu bila moderna; zanimljiva prvenstveno po temama, bila su pretežno napisana na tradicionalni način i uklapala su se u prosečan pozorišni repertoar, ne postižući neke trajnije uspehe. Više uspeha Ćirilov je postigao dramatizacijama koje je radio sa Miroslavom Belovićem. Poseban značaj ima delovanje Jovana Ćirilova u okviru BITEF-a, koji je sa Mirom Trailović osnovao 1967. godine i čiji je koselektor, potom selektor, pa opet koselektor i umetnički direktor bio sve do smrti. Na ovom festivalu, u njegovo „zlatno doba“ sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka, učestvovali su svetski pozorišni velikani: Ježi Grotovski, Otomar Krejča, Viktor Garsija, Georgij Tovstonogov, Luka Ronkoni, Ingmar Bergman, Ana Mnuškina, Peter Štajn, Piter Bruk, Euđenio Barba, Anatolij Efros, Rože Planšon, Jurij Ljubimov i toliki drugi, tako da danas festival nije ni bleda senka pređašnjega. Iako zagledan u budućnost, Jovan Ćirilov nije bežao od prošlosti. Kao veliki knjigoljubac voleo je da zalazi u knjižare i antikvarnice, kao i u prodavnice starih umetničkih predmeta. Jednom prilikom, šetajući po Skadarliji, nisam ga zatekao u kafani, nego u prodavnici starih knjiga, rukopisa i umetnina, zavučenoj u dvorištu restorana „Ima dana“. Pažljivo je pregledao tek prispele nove predmete, posebno neke stare rukopise i strane knjige, na koje mi je posebno skretao pažnju. Ne znam je li štogod kupio, ali znam da je imao veliku biblioteku i zbirku starih rukopisa, kao i da je sve to zaveštao Arhivu Grada Beograda, te njegova bogata kolekcija, za koju će biti zainteresovani prvenstveno proučavaoci drame i pozorišta, neće propasti. Na taj način produžiće se njegova, kako je voleo da kaže, prosvetiteljska misija i donekle će se ispuniti praznina stvorena njegovim odlaskom.