Aleksandar Popović (1931-2014)

Piše Darko Tanasković

Otišao je spokojno, uz zvuke omiljene Bahove muzike. On zaista može biti miran i zadovoljan, a nama u Srbiji tek predstoji da se upoznamo s njegovim delom i time mu odamo dužno priznanje i jedinu poštu koju bi ovaj skromni, nedostižno jednostavni veliki čovek plemenite ljudskosti rado prihvatio

Iz Pariza je stigla tužna, ali donekle i očekivana vest. Dogodilo se nešto neverovatno. Posle duže bolesti preminuo je Aleksandar Saša Popović, najugledniji srpski orijentalista s francuskim pasošem i jedan od pionira naučnog izučavanja posleosmanskog islama na Balkanu. Onima koji su ga poznavali i voleli, diveći se njegovoj neiscrpnoj životnoj radosti, uistinu se činilo da je besmrtan. Od danas on to neopozivo i jeste. Rođeni Beograđanin, što je po mnogo čemu, a ponajpre po neodoljivom ličnom šarmu i duhovitosti, ostao do kraja života, Aleksandar Popović, daroviti košarkaš iz one nezaboravne stare generacije „Zvezde“, 1954. godine završio je studije orijentalne filologije kod Fehima Bajraktarevića, osnivača ove discipline na Beogradskom univerzitetu, da bi se potom, kao „primarni antikomunista“, kako je u šali ozbiljno govorio, preselio u Francusku, gde je, igrajući košarku za „Metro“ i radeći razne poslove, ponovo diplomirao arapski jezik i književnost na čuvenoj  Nacionalnoj školi živih istočnih jezika. Univerzitetski doktorat stekao je na „Sorboni“ (1965), pod mentorstvom istaknutog francuskog arabiste stare škole Šarla Pela,  temeljnom (on bi rekao „konfekcijskom“) disertacijom o pobuni Zandža, crnih robova u Basri u devetom veku. Teza mu je objavljena u Parizu 1976. godine, doživevši izuzetno povoljan prijem i pozitivne ocene u naučnim krugovima. Ušavši u porodicu jedinstvenog Nacionalnog centra za naučno istraživanje, kao „tehnički pomoćnik“ desetak godina je blisko sarađivao s velikim arabistom i islamologom Maksimom Rodinsonom, od koga je usrdno „krao“ orijentalistički zanat i usvojio zdrav, neopterećen odnos prema bavljenju nauku, dopušten samo onima koji se njome bave na istinski vrhunski način. Shvativši da u oblasti društvenih i humanističkih nauka istraživači i naučnici sa Balkana relevantan doprinos svetskoj znanosti ponajpre mogu dati ako se balkanskim temama posvete na svetski način, uvažavajući univerzalne zahteve i merila nepotkupljive naučnosti, Popović se  od sedamdesetih godina prošlog veka počinje zanimati za islam na Balkanu, da bi 1986. objavio kapitalnu studiju „Balkanski islam. Muslimani jugoistočne Evrope u postosmanskom periodu“, na srpski jezik, nažalost, dosad neprevedenu. Tokom naredne bezmalo tri decenije, rukovodeći, u najvišim akademskim zvanjima, naučnim projektima u čuvenom Nacionalnom centru za naučna istraživanja, predajući na većem broju univerziteta u Francuskoj i u svetu, neumorno putujući i terenski proučavajući razne aspekte islamske civilizacije, od istorije i književnosti, preko mistike, do magije, Aleksandar Popović je ostvario impozantno naučno delo i izveo više generacija danas uspešnih naučnih poslenika. Sticajem niza nepovoljnih okolnosti, pored nekolikih kraćih tekstova, na maternji srpski jezik prevedena mu je i objavljena (1991), zaslugom beogradskog „Akvarijusa“, samo srazmerno kratka, ali metodološki dragocena studija „Posrednici i metafore. Jugoslovenski muslimani (1945-1989)“. U predgovoru ovom originalnom i prodornom pogledu na jugoslovensku muslimansku problematiku posle Drugog svetskog rata, Aleksandar Popović je svoje naučno „vjeruju“ sažeto predočio sledećim rečima:„Da bih o jednom tako složenom problemu mogao razložno da govorim, koristiću se (i ovom prilikom) sistemom koji ja (po Lafontenu) obično zovem ‚sistem seljaka sa Dunava‘, a koji se ukratko svodi na sledeća tri principa:(a) upotrebljavati jednostavan i ‚prizeman‘ način izražavanja;(b) misliti logično, tj. kartezijanski;(v) ne dozvoliti da se potpadne pod uticaj ni verskog, ni ideološkog teororizma, i to bez obzira na to odakle oni dolazili.“ Nije teško razumeti zašto su radovi Saše Popovića, dosledno ispisivani uz poštovanje navedenih principa, nailazili na zid i odbojnost  kod „kolega“ koji su smatrali da je naučno samo ono što je visokoparno i nerazumljivo, kojima logika nije jača strana i, naročito, zatočenicima raznih ideoloških jednoumlja i nedostojne „akademske korektnosti“, čime je pristup islamu na Balkanu oduvek bio silno opterećen, a što je „seljak sa Dunava“ nadmoćno razobličavao. Zauzvrat, visoko su ga uvažavali i pomno čitali i oni koji su ga javno prećutkivali, otpisivali ili napadali, dok su mu trajno zahvalni mnogobrojni učenici i saradnici koje je samopregorno i velikodušno, profesorski ozbiljno, brižno, ali nenametljivo i vazda prijateljski uvodio u tajne islamološke balkanologije. Otišao je spokojno, uz zvuke omiljene Bahove muzike. On zaista može biti miran i zadovoljan, a nama u Srbiji tek predstoji da se upoznamo s njegovim delom i time mu odamo dužno priznanje i jedinu poštu koju bi ovaj skromni, nedostižno jednostavni veliki čovek plemenite ljudskosti rado prihvatio.