Zašto je Josipović smenio svog glavnog savetnika

Piše Ratko Dmitrović

Dejan Jović je, kaže službena verzija, smenjen s mesta glavnog savetnika i analitičara predsednika Hrvatske, zbog jedne tvrdnje iznete u novinskom tekstu, dok neslužbeni horovi pevaju da je ta smena posledica Josipovićevog ubeđenja da bi odlazak jednog Srbina iz njegovog kabineta mogao da donese određene poene na desnom političkom centru uoči predsedničkih izbora. Gde je istina?

Pala je prva „žrtva“ u predizbornoj kampanji za predsednika Hrvatske: aktuelni šef hrvatske države, Ivo Josipović, smenio je svog glavnog savetnika i analitičara, Dejana Jovića. Razlog: jedna Jovićeva rečenica iz teksta u časopisu „Politička misao“, u izdanju zagrebačkog Fakulteta političkih nauka, gde je Jović redovni profesor. Tako nešto odavno nije zabeleženo na prostoru od Dojranskog do Bledskog jezera; bilo je po raznim visokim kabinetima nediplomatskih izjava, delova intervjua koji su iskakali iz državne kolotečine, autorskih tekstova sumnjivog sadržaja, ali niko zbog toga nije smenjivan, posebno ne s tako visoke funkcije kakva je bila Jovićeva.

 

„KOBNA“ REČENICA Koja je to rečenica, kakav greh krije u sebi, šta je nateralo Josipovića da se bez imalo razmišljanja odrekne svog, po opštim ocenama najsposobnijeg saradnika? Suverenitet je u pitanju, država. Ono što je u Srbiji, na primer, normalno, čak dokaz liberalnih, naprednih stavova − mislim na pljuvanje po sopstvenoj državi, zagovaranje njenog rasparčavanja, dovođenje u pitanje njenog suvereniteta − u Hrvatskoj se o tome može eventualno samo razmišljati. Elem, Dejan Jović je za „Političku misao“ analizirao situaciju u Hrvatskoj u vreme referendumskog izjašnjavanja o nezavisnosti i u tom smislu napisao: „U vreme održavanja referenduma nije bilo dovoljno slobode da svako, bez straha od drastičnih posledica, može da kaže šta misli.“

Podsetimo se: na referendumskom listiću nije bilo jedno već dva pitanja. Prvo je glasilo: Jeste li za to da Republika Hrvatska, kao suverena i samostalna država koja jamči kulturnu autonomiju i sva građanska prava Srbima i pripadnicima drugih nacionalnosti u Hrvatskoj, može stupiti u savez suverenih država s drugim republikama (prema Prijedlogu Republike Hrvatske i Republike Slovenije za rješenje državne krize SFRJ)?

Drugo pitanje je bilo: Jeste li za to da Republika Hrvatska ostane u Jugoslaviji kao jedinstvenoj saveznoj državi (prema Prijedlogu Republike Srbije i Socijalističke Republike Crne Gore, za rješenje državne krize u SFRJ)?

Referendum je održan 19. maja 1991. godine, službeni podaci kažu da mu se odazvalo 83,56 odsto biračkog tela a da je prvu mogućnost (samostalnost Hrvatske kao države) podržalo 94,17 odsto izašlih. Vratimo se Jovićevoj konstataciji, odnosno, prisetimo se u kakvoj je atmosferi održan taj referendum. Onome ko tada nije živeo u Hrvatskoj gotovo da je besmisleno objašnjavati šta se tada sve događalo na prostoru Tuđmanove vlasti, u kakvoj su groznoj psihozi živeli Srbi, šta je značilo iznošenje drugačijeg mišljenja, suprotnog apsolutno dominantnom, proizašlom iz ubeđenja većine Hrvata da je konačno, nakon hiljadu godina čekanja, došao trenutak da se stvori nezavisna, samostalna država Hrvatska.

Na stranu u ovoj analizi stavljamo činjenicu da se nije čekalo hiljadu, već svega 45 godina, koliko je do tog vremena proteklo od sloma Nezavisne Države Hrvatske koja je, kakva god da je bila, u istorijske knjige uvedena kao država: marionetska, fašistička, zločinačka… svejedno je, NDH je bila hrvatska država, bez znakova navoda.

[restrictedarea]

U vreme održavanja referenduma živeo sam u Hrvatskoj. Moj dodatni lični problem proizlazio je iz činjenice da sam radio kao dopisnik beogradskih listova „Politika“ i NIN, ali ovo nije lična priča i spominjem je samo zbog podizanja snage autentičnosti svedočenja iz prve ruke. Dakle, bilo je to vreme opšte nacionalne psihoze i kod Hrvata i kod Srba: Hrvati su bili egzaltirani, Srbi u jezivom strahu, Hrvati ubeđeni da žive vreme koje se ponavlja ciklično i veoma retko, vreme velikih šansi i mogućnosti, vreme da se konačno otrgnu „od zločinačkog Beograda i srpske dominacije“.

 

VREME MRŽNJE Atmosfera je bila predsmrtna. Srbi su morali pismeno da se izjašnjavaju o lojalnosti hrvatskoj državi, kao u vreme Ante Pavelića, vršeno je nasilje nad jezikom, s ekrana Hrvatske televizije (tada već potpuno očišćene od novinara i urednika srpske nacionalnosti) mržnja se slivala u potocima: gotovo svi hrvatski mediji vodili su konstantnu antisrpsku kampanju koja je za posledicu imala ubijanja Srba, nestanke, leševe u Savi, Dunavu, Dravi, miniranje kuća i lokala u vlasništvu Srba. U tim kampanjama posebno su se isticali neki novinari koji danas u Beogradu i Banjaluci, u percepciji mnogih Srba, imaju oreol pravednika, nezavisnih medijskih delatnika, uzornih novinara na koje se srpski žurnalizam treba ugledati. A navodili su nišane na ljudske glave, direktno huškali na ubijanje, pred TV-kamerama čitali spiskove nepodobnih Srba… Sve se to zaboravilo, Srbin pamti kraće od kokoške.

U takvoj atmosferi održan je referendum koji, a to u navedenom tekstu ne spominje ni Jović, ima jednu manjkavost koja se ne sme preskočiti čak ni u ovakvoj, površnoj analizi. Radi se o ustavnoj definiciji Republike Hrvatske, o pravnoj poziciji izvedenoj iz podeljenog suvereniteta hrvatskog i srpskog naroda. Dakle, Hrvatska je Ustavom iz 1974. godine (taj dokument je kao dinamit bio u temeljima SFRJ, na njega su se pozvali Slovenci i Hrvati, ali samo u delovima koji su im odgovarali) bila definisana kao nacionalna država hrvatskog naroda i država Srba u Hrvatskoj, što govori da se nijedna značajna odluka, posebno referendumskog tipa, presudna u svakom slučaju, ne može doneti bez usaglašenog stava dva konstitutivna naroda. Srbima je to ustavno pravo ukinuto prostom većinom u Saboru Hrvatske, nakon čega su Srbi označeni kao remetilački faktor, saradnici okupatora (JNA) nepoželjni od strane većinskog naroda u sopstvenoj domovini. Uzgred, jedna nesporna činjenica mora se ponavljati, zato što je izuzetno važna i što je vreme sve više guta. Ona glasi: Srbi su svoju ustavnu poziciju u Hrvatskoj platili visokom, najvišom cenom: bili su apsolutna većina u Narodnooslobodilačkoj borbi, otporu fašizmu. Srbi su sve do kraja 1943. godine činili većinu u partizanskom pokretu na tlu Hrvatske. Taj procenat je išao i preko 90 odsto. Da nije bilo antifašističkog, partizanskog pokreta Srba, Hrvatska nikada ne bi bila država, našla bi se nakon Drugog svetskog rata u težoj poziciji nego nacistička Nemačka. Umesto autonomne pokrajine, kao što im je obećano, Srbi su za svoj antifašizam od Zagreba bili nagrađeni ustavnom definicijom i tu je posejano seme njihove velike nesreće koja će uslediti početkom devedesetih.

 

KO JE DEJAN JOVIĆ Ne sumnjam da je Dejan Jović i ovo imao na umu, ali se u tekstu koji ga je koštao mesta u Kabinetu Ive Josipovića zadržao na konstataciji, inače savršeno tačno, o atmosferi u kojoj je referendum održan. Kako je hrvatska javnost dočekala smenu Jovića? Slavodobitno, bez izuzetka kad su stranke u pitanju. Jednako oduševljenje vlada i na levici i na desnici. HDZ tvrdi da je Josipovićev kabinet gnezdo jugonostalgičara u kojem je Jović bio omiljeni lik i pita se šta je taj uopšte uradio u životu da bi savetovao šefa hrvatske države. Zaista, ko je Dejan Jović?

Jedno vreme, kao veoma mlad novinar, sarađivao sam s čuvenim zagrebačkim „Poletom“, omladinskim listom koji je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskom novinarstvu osvajanjem slobode mišljenja, grafičkim izgledom, snažnim autorskim pečatima. Tu se, a u pitanju je prva polovina osamdesetih, susrećem s imenom Dejan Jović i saznajem, na svoje veliko iznenađenje, da se radi o izuzetno talentovanom tinejdžeru: Jović je rođen 1968. godine.

Urednici tadašnjeg „Poleta“, Goran Litvan i Srđan Španović, tragali su po zagrebačkim srednjim školama za mladićima i devojkama koji imaju talenta za pisanje. Jović tako dolazi u „Polet“ i sa nepunih 18 godina postaje urednik političke rubrike. Litvan će kasnije reći da nikada, ni pre ni posle, nije sreo nekoga toliko zrelijeg od svoje generacije kakav je bio Dejan Jović.

Sredinom osamdesetih, Hrvatsku potresa sukob unutar Saveza komunista, između Mike Špiljka i Stipe Šuvara. Jović je na strani Šuvara, Konferencija omladine Hrvatske („Polet“ je službeno glasilo tog saveza) smenjuje glavnog urednika Mladena Babuna i još nekoliko njegovih najbližih saradnika, među kojima i Dejana Jovića. Ovaj nastavlja da piše u splitskom „Feralu“ i nekim niskotiražnim stručnim časopisima. Početkom devedesetih traži glavi mesto, beži od zajapurenih hrvatskih nacionalista, proustaški orijentisanih, odlazi iz Hrvatske, vraća se, opet odlazi, završava nekoliko fakulteta i visokih škola, doktorira u Londonu i doživljava punu satisfakciju 2005. godine kad ga hrvatska vlada zove da bude savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Tada je na čelu tog resora bila Kolinda Grabar Kitarević, aktuelni kandidat HDZ-a za predsednika Hrvatske.

Po izbijanju afere, nakon smene Jovića, kad se HDZ oglasio tvrdnjom da je Josipovićev kabinet pribežište jugonostalgičara, Josipović je odgovorio tvrdnjom da je Dejan Jović savetovao i Kolindu. Ona pre neki dan reče da se toga ne seća.

Da li je Jović smenjen zato što je Srbin, kao što tvrde u Beogradu a bogami neki i u Zagrebu? Time, kaže ova teorija, Josipović pokušava da se dodvori desnom centru biračkog tela Hrvatske. Kao, oterao je Srbina iz kruga svojih najbližih saradnika i sada može da očekuje i neke glasove sa desnice. Ne verujem da je to razlog, Josipović je znao Jovićevo poreklo i onda kad ga je imenovao za savetnika. Ovde se radi o diranju nedodirljivog: hrvatske državnosti, suvereniteta, odnosno, načina kako je to ostvareno. To je u Hrvatskoj na nivou religioznih postulata. O tome ne sme ni da se razgovara.

Nakon što je srpsko pitanje u Hrvatskoj zauvek rešeno (proterivanjem Srba) jugoslovenska ideja je najveća opasnost za hrvatski suverenitet i otuda ovakva reakcija na stav Dejana Jovića da je referendum o izlasku Hrvatske iz Jugoslavije upitan, pomalo nelegitiman, sproveden u sumnjivim okolnostima. Neki će reći da je Srbima za utehu činjenica da je Jović − a to je tek ovih dana procurilo u javnost − neslužbeni konsultant britanske vlade za prostor bivše Jugoslavije. Ništa to ne mora da znači ali oskudnom i uplašenom čoveku (u ovom slučaju narodu) mnogo je i ono što je za druge malo.

[/restrictedarea]