Vraćamo se u doba janjičara

Dragomir Antonić 

Prošlog ponedeljka, 22. septembra, vozio sam se autobusom broj 27, koji saobraća od Trga republike do naselja Mirijevo i obrnuto. Ništa neobično. Mnogo ljudi svakodnevno putuje tim prevoznim sredstvom i na pomenutoj relaciji. U autobusu, iza vozačeve kabine, nalazi se jedna tabla koja se iznajmljuje za objavljivanje raznih reklamnih poruka ili obaveštenja. Na tabli je bio naslov „Prva prava škola za rok i pop muziku“, a ispod tekst izdeljen u tri dela. U prvom je doslovce pisalo da „za upis nije potrebno nikakvo muzičko predznanje, u drugom „predavači su iskusni muzičari i producenti“, a u trećem, završnom delu navedeno je „po završetku školovanja za polaznike se organizuje javni koncert ili snimanje autorskog CD-a“. Nehotice, odmah mi se u glavi pojaviše čika Jovini stihovi „Jeste l‘ čuli, prijo, verujte bez šale, otvara se škola za pačiće male…“ ali shvatih da je stvar mnogo ozbiljnija.

[restrictedarea]

SVE JE TO NORMALNO Zbunjivala me je prva rečenica da nikakvo muzičko predznanje nije potrebno!? Reč „predznanje“ je rogobatna kovanica i ne znači ništa. Ili imate znanja ili ga nemate i zato odlazite u školu da nešto naučite. Ili ste samouk pa sami pokušavate znanje da steknete. Odnosno da nešto naučite. Uvek učenju prethodi želja ili dar koji u sebi posedujete za određenu oblast. Ako nemate dara za loptom, ne vredi vam se školovati za fudbalera, bez sluha teško je muzičar postati ili glumom se baviti. Pojavi se mnogo nedoumica, ali autobus stiže na stanicu gde sam izlazio i sve bi se na zaludnom razmišljanju i završilo da ne sretoh komšiju koji uvek ima neobične odgovore na obična pitanja i rekoh mu šta sam pročitao i kakve mi se sumnje javiše, a on ni pet ni šest odgovori: „Sve je to normalno!“ „Kako normalno“, zavapih, a on nastavi: „Komšija, okreni se oko sebe i pogledaj. Da li treba neko predznanje da bi postao ministar?“ Koje predznanje su – o znanju neću ni govoriti − imali Đelić, Đujić, Labus, ili imaju Radulović, Verbić, Krstić, Tasovac, Vujović, Joksimović… i da ne nabrajam više? Koje predznanje je potrebno da bi postao državni sekretar ili vodio neku organizaciju za evrounijaćenje, a ima ih na stotinu? Nažalost napravili smo sistem u kojem je znanje nepotrebno. Potrebna je poslušnost a znanje je potrebno samo „na primarnom nivou“. Još uvek se mora imati znanja ako želite da vozite lokomotivu, autobus, avion ili želite da radite u nekoj radionici koja sklapa krajnji proizvod. Znanja je nešto ostalo u zdravstvu, školama, poljoprivredi, zanatskim radnjama, ali više kao ostatak prošlosti nego novostvorenih vrednosti. Novom svetu, svetu budućnosti bar u malim državama nisu više potrebni ljudi koji misle, znaju, pronalaze, već osobe koje će biti poslušne i spremne da izvršavaju naredbe i obavljaju jednostavne i prljave poslove. U slučaju, jer greške su uvek moguće, da se pojavi neko ko ima znanja i misli, ta osoba će biti odvedena u države kojima je znanje potrebno.

NE KRIVIMO JANJIČARE Vraćamo se u doba janjičara. Nisu Turci oduzimali od Srba svu decu, već su birali. Otimali su samo onu koja su se po nečemu isticala i koja su odskakala od proseka. Čitajte Ivu Andrića i narodne pesme i sve će vam biti jasno. Tako je i danas, samo su načini na koje se mladi odvode suptilniji i više nije reč o janjičarima, već o „odlivu mozgova“. Nažalost, sudbina će im biti ista. Dok budu zdravi i dok budu vredeli savremenim spahijama, dotle će ih držati i plaćati. Kad postanu nepotrebni, lako će ih se rešiti. Novi janjičari već stoje u redu. Ne krivimo janjičare. Gledajte u sistem koji se gradi. Gradnja nije počela juče, već traje više decenija. Na svu sreću, gradnja nije završena. Oslobodimo se nametnutih zabluda – o evrounijaćenju, o njihovoj humanosti, putu bez alternative, dobroti Svetske banke i MMF-a, neoliberalizmu, nevidljivoj ruci tržišta koja sve probleme rešava i drugih zamlatizama – i stavimo Srbiju i njene građane na prvo mesto. Radimo ono što je za Srbiju dobro, a druge pustimo da rešavaju svetske probleme. Vratimo se sabornosti.  Znamo ko su nam prijatelji a Bogu hvala, znamo i ko nam zlo čini. Ko nas je zločinački bombardovao, ko otima Kosovo i Metohiju, ko Srbe drži u kazamatima, ko nas pljačka. Sve to znamo i vidimo.

[/restrictedarea]