Umesto uvodnika – Valdajski klub i rađanje novog sveta

Nikola Vrzić

Da li će Srbija uspeti da prepozna istorijski značaj govora predsednika Rusije Vladimira Putina pred Valdajskim klubom u Sočiju?

Oni plitkoumni ili pak samo zlonamerni, koji u Srbima i njihovom tadašnjem lideru Slobodanu Miloševiću vide prevashodne, pa i jedine i isključive krivce za raspad one velike Jugoslavije i sve nevolje koje su nas potom snašle, običavaju i da oštroumno zaključe kako je sva naša nevolja zapravo počela kada nismo uspeli da shvatimo značaj pada Berlinskog zida i stvaranja unipolarnog, dakle američkog sveta koje je potom usledilo. Nego smo takvom toku istorije i američke hegemonije pokušali da se suprotstavimo pa smo, eto, i prošli ovako kako smo prošli, a očigledno je da uglavnom nismo prošli dobro.

Na stranu sad što je ovakvo poimanje uzroka našeg sloma takođe plitkoumno (ili zlonamerno) i nimalo oštroumno, makar i samo zato što iz jednačine, koja je rezultirala krvavim raspadom SFRJ i komadanjem Srbije, izbacuje postojanje i tuđih interesa i delovanja na ovim prostorima. Na stranu i to što se u onoj strašnoj optužbi – da smo, ništa ne shvatajući, pokušali da se suprotstavimo glavnom beneficijaru pada Berlinskog zida umesto, valjda, da mu se ćutke pokorimo – zapravo krije bedni, kvislinški, nedićevski mentalitet pronosilaca one optužbe, pri čemu je savršeno očigledno da su oni kojima je trebalo da se pokorimo umesto da im prkosimo, dakle Amerikanci, na našim prostorima sve vreme, a ono traje i danas, imali interes koji je našem interesu direktno i neopozivo suprotstavljen. Jasno se to videlo i u priznanju secesije Slovenije, Hrvatske, BiH… uvođenju sankcija pod lažnim izgovorom (izvor: tužilaštvo Haškog tribunala, optužnice protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića iz kojih je izbačena optužba za masakr u Ulici Vase Miskina u Sarajevu), bombardovanju bosanskih Srba, pomoći hrvatskoj vojsci u napadu na Krajinu, bombardovanju Srbije, priznanju nelegalno proglašene nezavisnosti Kosova, prisiljavanju Srbije – koje traje i danas – da na tu nezavisnost pristane…

Opet, činjenica jeste i da je pad Berlinskog zida zaista bio prekretnica u modernoj svetskoj istoriji. I da je posle njega sunce počelo da izlazi samo na zapadu, tamo, iz zadnjeg dvorišta one Bele kuće u Vašingtonu.

 

VALDAJSKI KRAJ ISTORIJE Ali je činjenica i da se svet neumitno menja. I da onog leta 1989. ipak nije nastupio kraj istorije kao što je – doduše, uz znak pitanja – u američkom časopisu „Nacionalni interes“ (The National Interest) ustvrdio Frensis Fukujama.

A neko buduće čitanje istorije koju mi danas proživljavamo moglo bi da pokaže da se sličan prelomni momenat – kao što je bio pad Berlinskog zida, ali ovog puta prelomni momenat sa suprotnim predznakom – dogodio prošlog petka 24. oktobra, u Sočiju, kada je predsednik Rusije Vladimir Putin u tročasovnom obraćanju Valdajskom debatnom klubu uputio otvoreni izazov američkoj hegemoniji nad čitavim svetom, pozvavši pritom na stvaranje policentričnog sveta u kojem više neće biti jednog jedinog hegemona kome se može da svakome drugom čini sve što mu se hoće. Odnosno, rečima Alekseja Puškova, šefa spoljnopolitičkog odbora ruske Državne Dume: „Putin je težak za (predsednika SAD) Obamu koji zbog njega nikako ne uspeva da postane predsednik Zemaljske kugle. Ali za ovu ulogu Obamu niko nije ni izabrao.“

„Putinova koncepcija – svet do i posle ‚Valdaja‘“, komentariše i „Glas Rusije“: „Većina stručnjaka za međunarodne odnose uverena je da je govor ruskog predsednika već podelio svet na ‚do‘ i ‚posle‘ Valdaja.“ „Vladimir Putin u Sočiju je govorio ne samo i ne toliko o Rusiji. On je govorio o velikoj transformaciji u svetu“, citiraju se i reči Vladimira Štolja, profesora Ruske akademije državne službe. I reči analitičara Vladimira Olenčenka iz Centra za evropska istraživanja: „U SAD već nekoliko decenija dominiraju takozvani neokonzervativci, kojima je teško da razgovaraju sa bilo kim na ravnopravnom nivou. A Vladimir Putin upravo je pozvao na uzajamno poštovanje tuđeg mišljenja.“

[restrictedarea]

Američki su pak mediji glavnog toka – verno sledeći način poimanja sveta spomenutih neokonzervativaca, a „neokoni i liberalni jastrebovi danas ponovo marširaju… Verovatno da niko nije nenamerno učinio više da oživi uspeh neokona i liberalnih jastrebova od predsednika Obame“, konstatuje urednik „Nacionalnog interesa“ Džejkob Heilbrun u tekstu „Proleće neokona“ – dakle američki su mediji glavnog toka u ovom pozivu za uspostavljanje pravičnijeg poretka u svetu uglavnom prepoznali (s njihove tačke gledišta, možebiti i ispravno) antiamerikanizam. „Njujork tajms“ je, tako, ocenio da je Putin prošlog petka „odrešio (unleash može da se prevede i kao pustiti s lanca) možda i najjači klevetnički govor protiv Sjedinjenih Država do sada“; „Asošijeted pres“, koristeći isti izraz, odrešiti iliti pustiti s lanca, javlja da je Putin „odrešio oštru kritiku Sjedinjenih Država“ pri čemu je „njegov glas bio napregnut od besa“; „Vašington post“ izvestio je da je to bio „vatreni govor, jedan od najviše antiameričkih govora u njegovih 15 godina na čelu Rusije… Iako nije bilo mnogo toga novog u njegovom ljutitom obraćanju, bio je to gorki destilat Putinove antiameričke retorike“; i „Fajnenšel tajms“, na sličan način, ocenio je da je to bio „jedan od njegovih najviše antiameričkih govora u poslednjih 15 godina“, „gorka antiamerička invektiva“, ali i „jedna od najvažnijih Putinovih spoljnopolitičkih izjava otkad je iznenadio Zapad u Minhenu 2007. godine“…

I zaista, možda i nisu daleko od istine. Možda pravičniji svet, a Putin se zapravo samo za to i založio, u svom biću i ne može da bude drugačiji nego antiamerički, to jest, preciznije, protivan onoj Americi kojom ponovo marširaju neokonzervativci i liberalni jastrebovi mnjenja da je njihova Amerika izuzetna među svim ostalim zemljama i narodima (Barak Obama, 28. maja ove godine na Vest Pointu: „Verujem u američku izuzetnost svakim delom svoga bića“), a zbog toga i, valjda, superiorna pa i nesputana da čini šta joj je volja…

 

PUTINOV IZAZOV AMERICI Ali ima u SAD-u i drugačijih glasova, recimo, u već spominjanom „Nacionalnom interesu“ koji svoju poziciju i inače definiše kao suprotnu poziciji neokonzervativaca i liberalnih jastrebova. Iz ovog časopisa stižu i smislenije analize i promišljanja Putinovog govora u Sočiju. Tako Nikolas Gvozdev, u tekstu „Putinovo veliko kockanje“, ocenjuje da je ruski predsednik u Sočiju pred Valdajskim klubom „konačno i definitivno raspršio sve iluzije“ da će Rusija, u zamenu za priznanje Evroazije kao „zone privilegovanog ruskog interesa“, pružiti „generalnu podršku američkom svetskom liderstvu“. „Putin sada, izgleda, prihvata realnost da sadržajno partnerstvo sa SAD-om nije ni moguće ni poželjno pod uslovima koje nudi Vašington“, i time je, analizira dalje Gvozdev, „svoju zemlju izložio kocki“ pošto se založio za „postameričku budućnost globalnog poretka, u kojoj će saglasje drugih sila moći da potčini, ograniči i suzi mogućnost upotrebe američke sile“, pri čemu ove druge sile, uprkos „gunđanju zbog američke dominacije u posthladnoratovskom međunarodnom sistemu“, dosad „nisu bile spremne da rizikuju svoje odnose sa Vašingtonom tako što će pokušati da uklone SAD sa liderske pozicije. Ali on (Putin) se nada da će sastaviti koaliciju sila koje će se saglasiti da ograniče moć Amerike i biti sposobne da zaobiđu SAD kada je to potrebno, naročito kako bi se osigurale da SAD nemaju monopol na određivanje pravila međunarodnog prava“. U svakom slučaju, iako je ovakav Putinov potez kockarski riskantan, on „takođe predstavlja i izazov za Sjedinjene Države. Putinova devetnaestovekovna vizija globalnog saglasja sila ima draži za ostale sile u usponu koje se osećaju ostavljene izvan postojeće strukture moći, ali i za druge države Zapada koje možda žele da se oslobode dela tereta globalne odgovornosti. Putin je u Sočiju predstavio izazov – i Sjedinjene Države bi sada trebalo pažljivo da razmisle kako će na njega odgovoriti“.

I tu je, zapravo, i ključ za razumevanje onoga što se dogodilo prošlog petka. Propadne li Putinov izazov, sve će ostati po starom osim što će biti još i gore nego dosad jer će izuzetni američki intervencionizam definitivno postati sasvim neobuzdan, i tada, zaista, teško svakome ko pokuša da se suprotstavi njihovim namerama i interesima. U suprotnom, ako Putinov izazov krvavoj američkoj hegemoniji uspe, njegov valdajski govor neće biti ništa manje važan od pada Berlinskog zida. I otuda je, zaista, važno da ga ne prespavamo, već da shvatimo da se sutra ujutru Sunce možda neće pomoliti iza Bele kuće, već tamo gde mu to i priroda nalaže. U svakom slučaju, uspostavljanju novog i pravičnijeg svetskog poretka mi ne možemo da doprinesemo mnogo, uostalom, nemamo ni dovoljno snage da se u tu borbu guramo, ali možemo da mu doprinesemo utoliko što nećemo kapitulirati pred odlazećim, američkim svetskim poretkom. I to će nam već svima biti dovoljno. To je danas naš ključni nacionalni interes.

[/restrictedarea]