Slike teških dana: Nušićeva scenska dela o Velikom ratu (prvi deo)

Piše Raško V. Jovanović

„Velika nedelja“, „Tuđinče“ i „Svetski rat“ drame su za koje se veliki pisac inspirisao posledicama rata, a komedije „Opasna igra“ i „Ne očajavajte nikad!“ pisao je u izbeglištvu u Francuskoj sa ambicijom da ih prikaže neko parisko pozorište

Početkom septembra 1912, samo nekoliko dana posle premijere nove verzije „Narodnog poslanika“ u Kraljevskom srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, u Srbiji je objavljena opšta mobilizacija za rat protiv Turske radi oslobođenja Kosova i ostalih krajeva u kojima su živeli Srbi. U svojstvu rezervnoga kaplara Nušić se najpre našao na dužnosti šefa vojne pošte u Mladenovcu, ali je ubrzo upućen u Vranje, a potom u Skoplje, gde mu je komandant mesta naredio da preuzme dužnost šefa vojne policije. Vrlo brzo je uspeo da zavede red u gradu na Vardaru i to je verovatno doprinelo da ga Vrhovna komanda postavi za okružnoga načelnika u Bitolju, gde je 11. novembra 1912. godine primio dužnost. Kada se ukazala povoljna prilika, Nušić se, po zaključenju mira u Londonu (30. maja 1913.) ponovo našao u pozorišnim vodama. Naime, on je predložio Ministarstvu prosvete da se u Skoplju osnuje Narodno pozorište, što je i usvojeno. Ministarstvo je postavilo Nušića za upravnika, imenovan je pozorišni odbor i formiran je glumački ansambl, uglavnom sastavljen od dodeljenih članova Narodnog pozorišta u Beogradu. Nušić je preduzeo odgovarajuće korake za adaptaciju u ratu oštećenog Turskog pozorišta, koje je 1906. podigao Šefket-paša. Prigodnim programom pozorište je svečano otvoreno 23. decembra 1913, ali je već 3. februara 1914. tek adaptirana zgrada izgorela u požaru. On se ipak snašao: ansambl je nastavio da prikazuje predstave u skopskom Oficirskom domu, kao i da gostuje u Prizrenu, Prištini, Velesu i Kosovskoj Mitrovici. Iako je 1914. počeo Prvi svetski rat, pozorište je delovalo sve do evakuacije Skoplja 1915. godine. Ta je godina bila veoma bitna u Nušićevom porodičnom životu. Njegova kćerka Margita, Gita udala se za Milivoja Predića, dramskoga pisca i novinara, inače bliskog Nušićevog saradnika. Svadbenoj proslavi u Skoplju prisustvovao je i mladi Strahinja-Ban Nušić, koji će ubrzo posle toga biti ranjen u borbi sa Nemcima kod Požarevca. Potom je Nušić od teško ranjenoga sina primio oproštajno pismo:

30. septembar 1915.

Dragi Ago,

Ne žali za mene. Ja sam bio na braniku Otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali, takva je sudbina.

Deda, mama i ti oprostite mi.  Gitu i Mimu pozdravi.

Tvoj sin Ban.

Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresatu.

Veoma potresen pogibijom sina jedinca, u tegobnoj atmosferi ratnoga poraza, Nušić se sa porodicom, 20. oktobra 1915. godine, poslednjim vozom prebacuje iz Skoplja u Prištinu, da bi već 21. oktobra na volovskim kolima sa ostalim izbeglicama pošao prema Štimlju i Suvoj Reci. Posle Suve Reke nepregledna kolona izbeglica nastavila je svoj pohod do Prizrena, gde će malo zastati u pokušaju da dobave hranu i da se malo odmore. Potom će poći dalje i prešavši most preko Drima, naći će se u Crnoj Gori.

„DEVETSTOPETNAESTA” U svome delu „Devetstopetnaesta“, kojem je dao podnaslov „Tragedija jednog naroda“, Nušić je ovekovečio stradanje srpske vojske i naroda pred moćnijom austrougarskom, nemačkom i bugarskom vojnom silom. To je memoarska proza osobitog tipa. Nušić, inače iskusan reporter, u ovom delu ne suzbijajući vlastite emocije, izdiže se do realističkoga slikara potresnih patnji vojske i naroda. Došavši na Cetinje, Nušić zatiče više poznanika iz Beograda, kao i nekoliko Crnogoraca sa kojima se upoznao prilikom ranijih dolazaka u crnogorsku prestonicu. Primio ga je i kralj Nikola Petrović, ohrabrivši ga da neće morati više da se povlači, odnosno da može ostati bezbrižno na Cetinju. Međutim, kako su Austrijanci već za koji dan počeli da bombarduju crnogorsku prestonicu, Nušić je morao da nastavi put prema moru da bi posle mukotrpnih događaja došao do Ulcinja, gde ga je prihvatio tamošnji sveštenik. Posle kratkotrajnog oporavka, uspeo je, zahvaljujući pomoći i razumevanju generalštabnoga pukovnika Zečevića, da se ukrca na francuski brod „Čad“, koji je 20. januara 1916, prepun bolesnika i ranjenika, isplovio, da bi nakon devet dana plovidbe prispeo u Marsej, odakle će pisac ubrzo, pošto je zahvaljujući razumevanju ministra Ljube Davidovića dobio mesečnu novčanu pomoć, preći u Nicu, gde se mogao i razvedriti, pa i početi nešto da radi. Potom, krajem leta 1916, otputovao je u Pariz, gde je proveo nekoliko meseci, tokom kojih je imao niz susreta sa zemljacima – kulturnim i javnim radnicima, političarima i drugima.

[restrictedarea]

NAMENJENO I FRANCUZIMA U izbeglištvu, i pored toga što se, duboko ožalošćen zbog pogibije sina jedinca, zarekao da nikada više neće pisati, Nušić je napisao više žanrovski različitih scenskih dela, sa željom da pojedina budu izvedena i na nekoj francuskoj pozornici. Pored rada na memoarskoj prozi „Devetstopetnaesta“, on je napisao ili započeo drame „Kneginja od Tribala“ i „Velika nedelja“, ali i komedije „Sumnjivo lice“, „Svetski rat“, „Ne očajavajte nikad!“ i „Opasna igra“. Poslednja dva navedena komada Nušić je namenio francuskim gledaocima. U „Opasnoj igri“ radnja se odigrava u Francuskoj i sve ličnosti koje se okupljaju u jednoj vili 20 kilometara udaljenoj od grada su Francuzi. Obuzet frojdizmom, Nušić u „Opasnoj igri“ invertuje Frojdovo učenje: protagonist komedije, dr Hipolit Monel, umesto da otkrije potisnuto osećanje ljubavi i da ga stimuliše ne bi li osobu doveo u normalne životne tokove, čini obratno. Težeći da uguši svaki ljubavni instinkt (nagon) dr Monel bavi se problemom potiskivanja ljubavnih osećanja i svoj metod naziva „psihotehnikom“. Okupljenim kolegama i prijateljima – tu su još jedan lekar, profesor univerziteta, njegov asistent, zatim jedan slikar i njegov prijatelj, velegradski bonvivan – predstavlja mladu Nanetu, koja je objekt njegovog eksperimenta, kao uspeh svoga „izuma“. Međutim, kako će uspeh eksperimenta na kraju izostati zbog pojave mladoga bonvivana, koji je osvojio Nanetu, komedija dokazuje tezu kako se protiv prirode, pa tako ni protiv ljubavi − ne može. Ne bez razloga smatra se da je Nušić izmislio dr Monela da bi obradio i svoj intimni susret sa starenjem.

Jednočinku „Ne očajavajte nikad!“ (Ne désespérez jamais!) Nušić je zamislio kao komediju iz francuskoga života, smestivši radnju u pariski ambijent, i to u vreme Velikoga rata – govori se o cepelinima, zamračenjima, štednji, zarobljeništvu, pominje se bitka na Marni, uz više drugih pojedinosti poput naziva ulica, francuskih vina, mesta, imena junaka i sl. U suštini, on je napisao jednu francusku šalu na način bulevarskog teatra, u žanru vodvilja. Zanimljivo je da je ovom jednočinkom anticipirao situaciju iz svoje poslednje dovršene komedije „Pokojnik“. Naime, i u ovoj komediji za glavnoga junaka, Gustava Protoa, inače mobilisanog udešivača klavira (štimera) svi misle da je mrtav budući da su iz zvaničnih izveštaja doznali da je hrabro poginuo na Marni. Posle izvesnog vremena, njegova supruga Marta, našavši se u nepovoljnom materijalnom položaju, udala se za gospodina Šabanona, kućevlasnika. Ali, nije prošlo mnogo vremena i stigla je vest da Gustav nije poginuo već da je zarobljen, ali i da je uspeo da pobegne iz zarobljeništva i uskoro treba da se vrati kući. Dabome, ovaj iznenadni dolazak pokojnika poremetiće svakodnevni život bračnog para Šabanon i prouzrokovati niz različitih neprilika i zabuna, što Nušić koristi da razigra komičku radnju i stvori brojne scene obojene verbalnim i situacijskim humorom. Za razliku od postupka koji će primeniti u „Pokojniku“, neočekivani povratak Gustava s onoga sveta u ovoj komediji Nušić koristi isključivo u vodviljskom stilu i na taj način prikazuje susret dva muža i njihovo sučeljavanje oko jedne žene, s tim što ona još voli pokojnika i želi da mu se vrati, zbog čega nailazi na protivljenje gospodina Šabanona.

PREMIJERA KRAJEM VEKA Nema sumnje da je Nušiću pošlo za rukom da napiše komediju iz savremenog francuskoga života za koju je, prvenstveno zbog aktuelne teme, mogao pretpostaviti da će moći da se pojavi na repertoaru neke pariske bulevarske pozornice. Upoznat sa francuskim komedijama, koje su krajem 19. i početkom 20. veka ovladale srpskim pozornicama, Nušić je napisao duhovitu jednočinku „Ne očajavajte nikad!“ i odmah dao da se prevede na francuski jezik. Na žalost, ta komedija nije dospela ni na jednu francusku pozornicu i dugo se smatralo da je njen rukopis izgubljen. Ipak, delo je pronađeno u Nušićevoj zaostavštini, te su ga objavili Muzej pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu i Dom kulture u Smederevu. Nekoliko godina potom, prikazalo ga je Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, u adaptaciji i režiji Miroslava Belovića. Premijera je bila na Sceni „Bojan Stupica“ 10. aprila 1992, scenografsko rešenje dao je Miodrag Tabački, a kostimografiju Angelina Atlagić. Pozorišni kritičar Petar Volk najpre je ukazao da je Miroslav Belović jedan od najuspešnijih savremenih tumača dela Branislava Đ. Nušića, da bi ovako procenio glumačku igru: „Ivan Bekjarev u ulozi Šabanona superiorno vodi igru sa osećanjem za humor, pokret i svaku situaciju. Vesna Trivalić kao Marta pokazuje sposobnost i za ovu vrstu igre, s tim što je s vremena na vreme senči grotesknim scenama. Njenog muža u povratku, Protoa, darovito i stilski veoma izražajno predstavlja Borivoje Kandić. Uloga mu u svemu priliči i on je tumači na zaista komičan način.“ Komediju „Ne očajavajte nikad!“, posle prvog izvođenja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, prikazalo su još Narodno pozorište u Pirotu i Pokrajinsko narodno pozorište u Prištini. Neveliko zanimanje naših pozorišta za ovo Nušićevo delo prouzrokovano je činjenicom da se radi o komediji iz života u francuskoj sredini za vreme Velikoga rata.

Samo nekoliko meseci posle trijumfa „Gospođe ministarke“ prilikom prvog izvođenja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, prvi put je u tom teatru, 26. oktobra 1929. godine, u režiji Dimitrija Ginića, prikazana i Nušićeva „Velika nedelja“, scensko delo koje je žanrovski označio kao „sliku naših teških dana“. Ako je u memoarskoj prozi „Devetstopetnaesta“ pisac dao široku epsku sliku ratnih zbivanja, svedočanstvo poraza koji će se pretvoriti u pobedu, uz velike žrtve, onda su drame „Velika nedelja“ i „Tuđinče“ projekcija zbivanja u okvirima jedne porodične zadruge, odnosno pojedinačnih sudbina u Velikom ratu. „Velika nedelja“ u osnovi je dramski triptih, koji prikazuje prekid mirnog seoskog života pred ratnim pohodom neprijatelja i spontano povlačenje seljaka (I čin, naslovljen „Selo kreće“) umiranje nedužnih izbeglica negde u planinskim vrletima (II čin, naslovljen „Kroz albanske planine“) i najzad, povratak u opljačkano i popaljeno selo u kojem na ruševinama počinje novi život (III čin, naslovljen „Povratak“). Uvodni, prvi čin, Nušić je napisao u tradiciji (i to onoj najboljoj!) naših pučkih igrokaza: jednostavna je to slika seoskog života pred pretećim, nadolazećim ratnim vihorom, kojom dominira velika dilema majke Joke, koja sinove i sve mlađe šalje u rat, a sebi zadržava pravo da ostane i čuva kuću, govoreći: „Kuća ko najbliži što je drag. Teško mi je odvojiti se, teško mi je… Tu sam se dovela, tu rađala, tu negovala, tu bone gledala i prezdravljala ih, tu pridržala sveću onima koji su umirali. Vidiš ovu ikonu… ovu sofru, ovaj krčag… ove verige… sve, sve, svaka stvarka, sve mi je drago, sve je vezano za mene, od svega treba da se rastavim…“

POIMANJE MENTALITETA U drami „Velika nedelja“ Nušić veliča privrženost domu, zemlji i selu jednostavno i emocionalno u isti mah ističući je kao obeležje mentaliteta, kao izraz poimanja smisla egzistencije. Ali, tu je i saznanje o neophodnosti odlaska u vojsku i svesno mirenje sa tom neminovnom činjenicom. To je osnovno raspoloženje prvoga čina, zapravo to je finale odlaska čitave jedne porodice u ratni egzil, putem kojim su pošli i svi ostali iz sela. Inače, u funkciji dramske ekspozicije, prvi čin dela opširna je slika ne samo odnosa u porodici Milošević nego i raspoloženja ispunjenog strahom i neizvesnošću zbog rata. U porodici koja je bez oca, najstariji sin Radoje je u vojsci, a njegov mlađi brat Ivan uči malog bratanca Zorana kako se puca iz puške… Joka Milošević donosi sudbonosnu odluku da ostane u kući i dočeka dolazak neprijatelja. Od toga ne odustaje ni na navaljivanje Radojevo, koji je, lakše ranjen, svratio kući da svoje pokrene na povlačenje. Svi polaze, čak i usvojenica Rosa, koja je najpre bila spremna da ostane u kući sa Jokom. Atmosfera rata i nedaća što su već bile na pomolu i koje je turobno nagoveštavala kanonada artiljerije dominira u ovom činu.

Nušić ispoljava svoje odlično poznavanje narodnog života, govora i običaja, reda i morala, uzajamnosti i  verovanja… U tom pogledu pažljivo je izgradio odnos između Joke i devera joj Marinka, koji u odsudnim trenucima vodi brigu i o porodici svoje snahe. Dobro vođeni dijalozi, gde gotovo da nema nijedne suvišne reči i koji odaju autentičnu fakturu narodnog govora, koji katkad može biti usporen i preopširan, karakteristični su za dramu „Velika nedelja“. Upravo na tom delu, kako nam se čini, može se sagledati uticaj Janka Veselinovića, majstora pučkoga igrokaza!

U drugom činu drame „Velika nedelja“ nalazimo opis narodnog stradalništva u egzilu, po planinskim, snegom zavejanim bespućima… To je dramsko svedočanstvo o umiranju u koje je Nušić upleo sudbine Rose, Radoja i maloga Ivana. Potresna je to slika stradanja srpskoga naroda i njegove vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju, dokumentaristički izgrađena i lišena svake patetike. Unutar potresnog prikaza opšteg narodnog stradanja upleo je Nušić sa dosta veštine sudbine dramskih junaka iz prvog čina. Tu su skoro svi Miloševićevi – Radoje, Ivan i Zoran, a tu je sa njima i Rosa, no oni se moraju rastati, jer će žene i deca ići prema moru, da bi prešli lađama u savezničke zemlje, dok se vojnici upućuju dalje prema Draču… Uveren da ostavlja sina Zorana u pouzdanim rukama Rosinim, koja se zaklinje da će ga čuvati kao majka, Radoje odlazi i tako se završava drugi čin.

TRAGIKA I OPTIMIZAM Treći čin „Velike nedelje“ u suštini je tragičan epilog, koji ima i izvesne optimističke perspektive. Posle ratnih nedaća, došlo je vreme u kojem je potrebno zalečiti rane i obnavljati život. Ispred potpuno porušene Miloševića kuće, okupljaju se preživeli: Radoje je ostao bez noge i sav je iznemogao, tu su Rosa i Zoran,  svi oni zatiču Ivana, koji je rat proveo u zavičajnim planinama. „Dve godine sam proveo pod puškom. Pazili smo sva sela redom i čuvali sirotinju. Kod nas su sela dognala stoku, te ih sačuvasmo bome. Gonili su nas iznajpre, mnogo su nas gonili, ali nisu smeli da zalaze duboko u planine. Posle nas se okaniše i ostaviše sela na miru“, saopštiće Ivan o svome ratovanju. Tako je Nušić u drami „Velika nedelja“ obuhvatio i prikazao još jedan vid narodnog otpora okupatoru tokom Prvoga svetskoga rata, posle povlačenja regularne vojske. Oko ruševina Miloševića kuće, ispod kojih je sahranjena Joka, koja dom nije htela napustiti pa je sa njim i sagorela, počinje novi život. Rosa i Ivan, uz blagoslov Radojev, venčaće se i zajedno sa malim Zoranom pristupiti delanju na obnovi. Treba objasniti naslov ove Nušićeve drame. Pri kraju trećeg čina, u jednom trenutku sa crkve oglasiće se klepalo i Radoje će se začuditi, budući da nije velika nedelja. Od Ivana doznaje da su okupatori  odneli zvona. Kad je to čuo, on će reći: „Odneli?… Jes, bome, ovo je velika nedelja… još traje naša velika nedelja. Nismo se mi vratili da živimo, vratili smo se da i dalje patimo (Živeo da bi prikrio bol koji se oteo). ’Ajde, pođite na molitvu, pođite… povedite i dete… vaše je ono sad… pođite, ja ne mogu. Pomolite se Bogu za sretan povratak, za našu sreću, za zdravlje ovoga deteta i za dušu naninu…“

Tako je sumorni epilog „Velike nedelje“, posvećen mukama i žrtvama seljaka od kojih se i dalje očekuju napori i pregnuća na savladavanju i prevazilaženju velikih životnih teškoća. I pored očiglednih dramaturških nedostataka, koji se ponajviše ogledaju u nedostatku prave dramske radnje, epskoj razvučenosti fabule i izvesnim ponavljanjima činjenica, delo je potresno pre svega zbog dramatičnosti situacije koju prikazuje, kao i zbog nedvosmislene poruke koju saopštava. To gorko saznanje iskazaće Radoju  u ovoj drami Starac, koji simboliše iskustvo stečeno iz ranijih ratova. Nepobitna je to istina, surova i bespoštedna: ratnici, nastradali i umorni, moraju se ukloniti i omogućiti mlađima da rade.

[/restrictedarea]