Slike teških dana: Nušićeva scenska dela o Velikom ratu /DRUGI DEO/

Piše Raško V. Jovanović

Posle Velikog rata, veliki komediograf se našao u novim, znatno izmenjenim društvenim uslovima i to je opisao u feljtonu „Pre i posle rata“ u svom oprobanom stilu Ben-Akibe, zažalivši za predratnim vremenom

Iskreno i neposredno, Nušić je u „Velikoj nedelji“ progovorio o patnji narodnoj, o muci seljačkoj i o ratnicima, istrošenim i iznurenim, o invalidima, koji su ostali bez priznanja i materijalne podrške. „Narod-paćenik posle golgotskih peripetija daje tu na usta Starca rezime svega: po patnji dići ćeš se sam iz sebe, po patnji ćeš se oplemeniti i naći ćeš novi put, kad se odrekneš sam sebe i svih svojih žrtava. Mučenik – borac od juče sačuvao je sjeme za sutra da ga oni od danas zasiju u krvavu gradu kraj živa srca mrtve Majke, čiji je grob vječna straža i temelj novog doma. Podvučene aluzije na današnjicu pisalo je jedno dobro patriotsko srce, a refleksije na kraju diktovala je duša, koja je puna vjere“, istakao je anonimni kritičar koji se potpisao samo inicijalom G. u sarajevskom „Jugoslovenskom listu“ posle prvog izvođenja ovog Nušićevog dela u tamošnjem Narodnom pozorištu. I zaista, Nušiću se ne može osporiti iskreno izraženi stav prema žrtvama nacionalne kataklizme u Prvom svetskom ratu. Sarajevska kritika je to sagledavala: „Tragedijom jedne porodice prikazana je simbolska patnja cijelog jednog naroda. Refleksija je tu zamijenila dramsku akciju a nju je diktovala bol, proosjećana na licu mjesta. Čitava stvar iznesena je na pozornicu rukom majstora i poznavaoca binskih efekata, koji moraju uticati na sentiment gledalaca. Tim sredstvima savijena je kao u apoteozi oreola našem najvećem mučeniku – bratu seljaku, na kom sve počiva i po kom se sve mora preporoditi. To je srž, koja se kao crvena nit provlači kroz čitavo djelo. U tom i leži moralna snaga djela“, ukazao je kritičar sarajevskih „Večernjih novina“.

PATETIKA, OPTIMIZAM Tako je reagovala, reklo bi se sa prilično razumevanja, kritika neposredno posle prvog izvođenja „Velike nedelje“. Bilo je još sličnih kritičarskih mišljenja, od kojih se nameće i opservacija prema kojoj je ovo delo nalik na klasične grčke tragedije, sa likovima koji kao da su „mistična bića iz naše jugoslovenske mitologije“, kako je zaključio Vladislav Tmuša u časopisu „Gajret“. Ali, već nekoliko godina potom, kada je, 26. oktobra 1929, ovo delo prikazano u beogradskom Narodnom pozorištu, Dušan Krunić, kritičar lista „Pravda“, napisao je i ovo: „‚Velika nedelja‘ natopljena je mnogo korišćenom patetikom i prelivena suzama. U toj plitkoj patetici i oveštalim suznim efektima sva je njena karakteristika.“

Što je vreme više odmicalo, što je rat bivao vremenski sve udaljenija prošlost, menjale su se ocene i procene kritike o „Velikoj nedelji“: kao da je to delo podelilo sudbinu starih ratnika, te su ga posle hvale i priznanja sustizale negativne i osporavajuće ocene.

[restrictedarea]

Komad u jednom činu „Tuđinče“ tematski se dodiruje sa dramom „Velika nedelja“, upravo sa njenim trećim činom. Ovaj komad Nušić je majstorski oblikovao, vodeći radnju od diskretnih nagoveštaja, koji su, protivno uobičajenoj praksi kada je reč o dramskoj ekspoziciji, nejasni i neodređeni, te ne ukazuju na problem, koji će izbiti odjednom, u sceni kulminacije, kada seljak, po povratku iz rata, doznaje da je njegova žena Bosa rodila tuđe dete. Ne može se piscu osporiti da nije sproveo efektan i u isti mah prirodan dramski postupak. Milun, seljak, ratnik koji se kući vratio iz zarobljeništva, kad je shvatio situaciju, najpre će ženi Bosi narediti da „kupi prnje“ i ide iz kuće. Uviđajući da je dete nevino, Milun će, kad sazna da je Bosa nasilnika tuđinca ubila i njegov leš zakopala iza kuće, svojoj supruzi oprostiti i prihvatiti dete. U efektnoj i kondenzovanoj dramskoj formi, ostvario je Nušić jednu uverljivu sliku delikatne porodične situacije iz vremena neposredno po završenom ratu. Pošlo mu je za rukom da u ovom naturalističkom prikazu psihološki verno projektuje razvoj emocija, od netrpeljivosti i mržnje do pomirenja sa sudbinom. Danas, kako nam se čini, iako se ovom komadu ne može osporiti verno ocrtana psihologija i ubedljivost svih dramskih situacija, gledalac ga ne bi mogao prihvatiti niti dublje angažovati svoju pažnju. Ali, ova drama mogla je biti zanimljiva i u isti mah potresna za gledaoce u godinama neposredno posle Velikoga rata. Komad „Tuđinče“, kao i „Velika nedelja“ uostalom, u dramaturškim razrešenjima, kao svojevrsne poente, zasnivaju se na optimističkom pogledu u budućnost. Pisac u središtu svoje pažnje ima mladost, u duhu one narodne poslovice prema kojoj „na mlađima svet ostaje“. Poznata je činjenica da je Nušić voleo decu i da je često o njima i za njih pisao. Prisustvo dece i mlađih osoba u njegovim delima nikad nije formalno, njihova pojava uvek je u nekoj od dramskih funkcija. Tako je i u „Tuđinčetu“: u zgusnutoj radnji, u samo nekoliko prizora, Dete (kako je navedeno u popisu lica) postaće Nenad Ranković i steći će oca u Milunu, po njegovom povratku iz ratnog zarobljeništva. Dobro poznajući dečje sposobnosti i mogućnosti glume, Nušić poverava određenu radnju malom Nenadu, koja je u svemu primerena njegovom uzrastu, dakle, u skladu je ne samo sa mogućnostima već i sa dečjom psihologijom. U sedmoj sceni ove jednočinke Dete ispoljava ne samo privrženost prema došljaku, za koga ga je mati pripremila da ga oslovljava sa „tata“, nego i sklonost prema igri, te traži Milunovu kapu, potom i njegovu medalju. (Slično je i sa malim Zoranom u „Velikoj nedelji“, koji se u uvodnoj sceni igra sa drvenom puškom). No, pored toga što je dobro poznavao dečju psihologiju, Nušić je isto tako dobro poznavao i psihologiju publike: znao je da će „dečje scene“ imati velikog efekta kod gledalaca, te je na to svakako i računao! Ali, to nijednog trenutka nije smetalo potresnosti komada „Tuđinče“: naprotiv, duboko ljudska, ta scena donosi pripremu za sudbonosni preokret Milunov, koji je zaista uverljivo u drami i prikazan. Upravo zbog jednostavnosti i ubedljivosti dramaturškoga postupka, komad „Tuđinče“ može se svrstati među najuspelije Nušićeve jednočinke.

RAT KAO VODVILJ Farsa u jednom činu „Svetski rat“ prvi put je izvedena u beogradskom Narodnom pozorištu 29. maja 1923, u režiji Save Todorovića, posle premijere „Sumnjivog lica“. Kritičar „Politike“, Svetislav Petrović, pozitivno ocenivši „Sumnjivo lice“, doslovce je napisao: „‚Svetski rat‘ je jedan beznačajan vodvilj.“ U suštini, Petrovićevo mišljenje odražavalo je stav kritičara okupljenih oko „Srpskog književnog glasnika“, koji su, svi odreda, osporavali Nušića. Da „Svetski rat“ nije baš sasvim beznačajan tekst, dokazuje i činjenica da se 1951. godine našao ponovo na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Nama se čini da je ova farsa replika na jednočinku „Francusko-pruski rat“ Koste Trifkovića. To neće biti jedini put da se Nušić inspiriše Trifkovićevim temama i motivima. Takođe, van sumnje je da u „Svetskom ratu“ Nušić koristi i neke anegdote iz svog memoarskog dela „Devetstopetnaesta“. Ali u osnovi, želeo je da ismeje naviku pojedinaca koji nisu učestvovali u ratu da procenjuju i „znalački“ kritikuju način vođenja borbenih operacija u proteklom ratu. Možda je najveća vrednost ove farse u njenim likovima, i to u prikazu Arse, majora u penziji, koji misli da bi u ratu sve bilo bolje i pobedonosnije da su njega pitali za savet, kao i u skici za jednu zanimljivu figuru − trgovca, gazda Miše Bomaršea, primitivca, koji je za vreme rata video sveta i stalno to naglašava pokazujući izobraženost ubacivanjem francuskih reči u svoj neotesani govor.

Posle Velikog rata, Nušić se našao u novim, znatno izmenjenim društvenim uslovima i to je opisao u feljtonu „Pre i posle rata“ u svom oprobanom stilu Ben-Akibe, zažalivši za predratnim vremenom: „Gde je ono blaženo nekada, ono predratno nekada, kada je, istina, bilo malo tema za pisanje, ali je bar bilo mnogo smeha, mnogo iskrenoga smeha. Sećate li se? – Bilo je svega nekoliko tema. Kaldrma, menica, tramvaji i – tašta.“ Međutim Nušić se i u poratnim uslovima sjajno snašao i ostvario veliku stvaralačku završnicu: posle uspeha „Gospođe ministarke“ 1929. godine, nižu se njegovi komediografski biseri: „Predgovor“, „Mister Dolar“, „Beograd nekad i sad“, „Ožalošćena porodica“, „Ujež“, „Svinja“, „Dr“ i „Pokojnik“.

[/restrictedarea]