„Peta kolona“ (za sada) poražena

Pokušaj izvođenja „obojene revolucije“, uprkos sredstvima koja su u tu svrhu bila utrošena, u Republici Srpskoj nije uspeo

Piše Stefan Karganović

Kola svetske „obojene revolucije“ počela su da se kotrljaju nizbrdo u Republici Srpskoj. Simbolizam nije beznačajan. Prvi izraziti trijumf ove tehnologije masovne obmane dogodio se u susednoj Srbiji 2000. godine. Usledilo je nekoliko uspešnih primena u drugim zemljama, propraćenih usavršavanjem načina rada. Iz više razloga, uspeh operacije „promene režima“ u Republici Srpskoj, što je trebalo da kulminira ovih dana, inostranim režiserima je bio politički izuzetno važan. Zato su u nju uložili znatna sredstva. Kakav je bilans u ovom trenutku?
[restrictedarea]

LENJINOV KONCEPT Pre nego što pređemo na analizu učinka uloženih napora, važno je naglasiti da nam izborni proces u Republici Srpskoj nije interesantan kao unutrašnjopolitičko pitanje nego kao fenomen i obrazac primene jedne značajne savremene metodologije vođenja političkog rata. Ne zanima nas lokalna politička konfiguracija, nego strateški odraz globalnog fenomena na lokalnom nivou. Mada nije sasvim lako ova dva aspekta (lokalni/globalni) konceptualno razdvojiti, nije ni nemoguće. U onoj meri u kojoj se politički proces odvija u čisto unutrašnjim okvirima i bez nametanja agende stranog faktora, sa našeg stanovišta može ići svojim tokom i bez komentara. Analitički je značajan samo ukoliko odražava pokušaj izvana da se lokalne političke snage instrumentalizuju i usmeravaju u funkciji tuđe agende.
Drugi važan caveat je to da se može prihvatiti kao nesporna činjenica da u sastavu opozicionog bloka, koji smo iz praktičnih i nimalo neosnovanih razloga nazvali političkom fasadom „obojene revolucije“, postoji širok spektar pobuda i motiva koji se ne bi mogli pojednostavljeno svesti na pežorativnu sintagmu izdaje državnih i nacionalnih interesa. Međutim, u političkom smislu ključno pitanje (ostavljajući po strani raznolikost subjektivnih pobuda) jeste čemu nešto objektivno služi. Lenjinov koncept „korisne budale“ ovde je očigledno primenljiv.
Stoji nesumnjiva činjenica da je postojala ne samo teoretska već i vrlo realna mogućnost da opozicioni blok, iz kakvih god se elemenata sastojao, odnese pobedu korišćenjem uobičajenih sredstava političke borbe i staromodnim načinom sticanja većine glasova. Nagomilani ekonomski i društveni problemi u Republici Srpskoj opoziciji su u startu pružali znatne prednosti. Da je cilj opozicije (ili onog jezgra koje je u koordinaciji sa stranim faktorom rukovodilo njenim radom) bio samo da pobedi i na korist naroda Republike Srpske primeni efikasnija rešenja, bilo bi dovoljno da se politički angažuje u okvirima sistema i da formuliše i javnosti predstavi svoje bolje predloge. Da je tako postupila, bez pribegavanja egzotičnim stranim tehnologijama političkog delovanja, opozicija bi sa visokim stepenom samopouzdanja mogla očekivati dobar izborni rezultat.
Međutim, to se očigledno nije dogodilo. Pod uticajem stranih pokrovitelja, opozicioni blok nije pošao prirodnim i, sa stanovišta stabilnog razvoja Republike Srpske, jedino odgovornim putem. Umesto toga, uz obilnu finansijsku i logističku pomoć sa strane, opredelio se za korišćenje tehnologije vaninstitucionalnog zahvata vlasti, poznatije pod nazivom „obojena revolucija“. Po izbornim rezultatima, to se pokazalo kao loša procena i za sada, krupna politička greška.
Pre svega, strani faktor koji je sklepao opozicioni blok nije očekivao (a lokalni eksponenti još manje) da će se na nekoliko meseci pred izbore na nestranačkoj osnovi samoorganizovati jedno malo, ali aktivno, rečito i informisano jezgro građana da široku javnost upozori na proces „obojene revolucije“ koja se u Republici Srpskoj ubrzano priprema. Uprkos nejednakosti u resursima i potpunoj odsutnosti podrške sa bilo koje strane, građani zabrinuti za budućnost Republike Srpske uspeli su da svoju poruku prenesu širokim slojevima društva. Pripreme za izvođenje nasilnog, vaninstitucionalnog prevrata našle su se pod kritičkom lupom javnosti. Scenario i parole prevratnika bili su ukorak praćeni i najavljivani pre nego što su oni povukli većinu svojih poteza. Od trenutka kada je konspirativna igra javno „provaljena“, ona po definiciji gubi svoju udarnu snagu.
Važno je naglasiti, takođe, da nedavni izbori u Republici Srpskoj nisu bili standardna politička utakmica i da legalno preuzimanje vlasti, nakon redovno sprovedenih izbora, ne bi zadovoljilo ni aspiracije opozicionih marioneta niti – što je mnogo važnije – ciljeve njihovih inostranih pokrovitelja. Ko god pobedio, bilo je unapred predvidljivo da će rezultat biti tesan. Upravo zato, u odsustvu ograničavajućih moralnih skrupula gruba politička logika diktira određene stvari. Na primer, ukoliko završnica izbornog procesa ne bi bila propraćena kulminantnim događajima „obojene revolucije“, insceniranim haosom i rušenjem institucija (a la kijevski Majdan) gubitnička strana (tj. donedavna „pozicija“) ostala bi i dalje prisutna kao značajan politički faktor. Nešto slično dogodilo se u Nikaragvi posle izbornog poraza sandinista osamdesetih godina prošloga veka. Da skratimo priču, tada poraženi Danijel Ortega danas je opet predsednik Nikaragve. Njegovi preterano samouvereni protivnici, podržavani iz istih centara moći, nesmotreno su ostavili netaknutom institucionalnu mogućnost naknadnog gubljenja vlasti i ponovne zamene uloga. Dobili su svojevremeno pobedu, ali nestabilnu, kratkotrajnu i Pirovu.

ŠARPOV PRIRUČNIK To je upravo razlog zašto je u ovoj izbornoj sezoni u Republici Srpskoj zainteresovani strani faktor, koji jeste  sklon greškama ali je u dovoljnoj meri i samokritičan, insistirao na naoko paradoksalnom pokušaju izvođenja „obojene revolucije“ bez očigledne potrebe i pod uslovima kada su postojale sve pretpostavke za redovnu i nenasilnu izbornu pobedu njegovih favorita. Regularno ostvarena pobeda nije bila privlačna upravo zato što bi ostavila na mestu sve mehanizme pomoću kojih bi se položaji uskoro opet mogli izmeniti na redovan način. Na političkoj sceni, u punom kapacitetu, ostale bi snage sposobne da tu promenu u datom trenutku izvedu, da artikulišu ogorčenje prevarenih masa i da od prevaranata zahtevaju polaganje računa. Zato je u Republici Srpskoj jedini racionalan način osvajanja vlasti koji inostranim režiserima odgovara – nasilan, uz korišćenje tehnologije „obojene revolucije“. Time se razara politički neutralan institucionalni okvir, a u veštački izazvanom haosu organizovane protivničke snage se grubom silom rasturaju. Sredstva za suprotstavljanje nametnutom novom režimu neutrališu se, relativna stabilnost je obezbeđena i nova ekipa može nesmetano da obavlja svoje zadatke, u korist onih koji su je postavili.
Na tom ključnom operativnom planu u Republici Srpskoj 12. oktobra projekat „obojene revolucije“ je doživeo krah. Patetične žalbe predstavnika opozicije tokom izborne večeri da im se kradu glasovi, bukvalno preuzete iz priručnika Džina Šarpa i emitovane u nadi da će stimulisati masovne proteste koji bi poslužili kao okidač za dalje nerede, pale su na gluve uši. Kako bi se u Americi reklo „They threw a party, but no one showed up“ ili zakazali su žurku, ali niko nije došao.
Ova faza opasnosti po Republiku Srpsku jeste prošla, ali ostaju ozbiljni razlozi za još intenzivniju budnost. Uslediće relativno tih posleizborni period od nekoliko meseci tokom kojeg će se analizirati greške, pregrupisavati snage i podešavati taktika. Grešaka na suprotnoj strani bilo je mnogo, od kadrovskih do operativnih. Do proleća iduće godine korektivne mere će neminovno biti preduzete.
Republika Srpska tada mora biti spremna da adekvatno reaguje.
[/restrictedarea]