Perspektive opozicije

Da li Srbija danas prvenstveno traži političke opcije koje prevazilaze podele na „desne“ i „leve“, na „patriote“ i „evropejce“, opcije koje su pragmatične i nisu ideološki jednostrane

Piše Branko Radun

Kod nas se poodavno odomaćila podela stranaka na proevropske i patriotske, no to sve manje pije vodu. Naprednjaci sa socijalistima su preuzeli proevropsku politiku, a pri tome ne žele da se odreknu patriotskog i državotvornog bekgraunda. Sa druge strane, proevropski DS, predvođen autonomaškom uzdanicom Pajtićem, promoviše ideju „srpske Srbije“ koja bi trebalo da bude ispred evropske Srbije. Tako se nekada oštra podela na „patriote“ i „evropejce“ zamutila.
[restrictedarea]

RECIKLIRANA JALOVOST Često se kaže da Vučić i SNS nemaju opoziciju. To je tačno, ali se malo ko pita zbog čega je tako. Osim promišljenih ili srećnih političkih poteza koji su Vučića doveli tu gde jeste, njegovoj suverenoj političkoj poziciji je doprinela i sama opozicija svojim podelama, trvenjima i nedostatkom ideja i aktivizma. Zaista, kako su na izborima mogle bolje proći političke opcije koje nisu menjale svoje platforme i retoriku iako se Srbija menjala? Političke kampanje, koje su bile blede senke prethodnih (i kod „patriota“ i kod „evropejaca“) nisu nikog ubedile ni u šta. Primer te reciklirane jalovosti je slogan DS „Demokratija na staroj adresi“. Kao glasovi mrtve prošlosti.
Da li to znači da neće biti značajnije opozicije u narednih nekoliko godina? Najverovatnije se neće pojaviti niko ko bi mogao parirati Vučiću i SNS, ali bi se mogle desiti značajne promene odnosa snaga na političkoj sceni. DS, predvođen Pajtićem, najavljuje okupljanje „novog DOS“, gde bi mogli da uđu i oni koji su nekako preživeli narodnjački cunami (Pajtić, Tadić, Čanak) ali i oni koji to nisu uspeli (Čeda Jovanović i Dinkić). No, moramo priznati da je teško zamisliti sve ove ljude na jednom mestu, a kamoli na jednoj listi. Zamislimo i da se okupe – šta bi to novo ponudili Srbiji oni koji su godinama bili na političkoj sceni a ove godine ili nisu uspeli da pređu cenzus, ili su to na jedvite jade uspeli? Tu još ne vidimo ni lidera ni ideju koji bi ujedinili i pokrenuli ovaj „građanistički“ deo političkog sektora. Ne treba zaboraviti da se kod nas dešavaju i takve „čudne pojave“, naravno kad je u interesu moćnih stranaca da se oslabi ili pacifikuje aktuelni lider.

BEZ SVETLA NA KRAJU… Na drugom delu političkog spektra – patriotske ili „patriotske“ opozicije − imamo slično, ali još gore stanje. Nijedna od opozicionih stranaka koje sebe vide kao patriotske nije uspela da pređe cenzus. Sve tri stranke (DSS, SRS i „Dveri“) iako različiti slučajevi, teško su preživele neprelazak cenzusa pa se nalaze u stanju hibernacije u iščekivanju lidera kojeg sve tri u ovom momentu nemaju. Organizacije im se osipaju, ljudi ih napuštaju, a ne vidi se svetlo na kraju tunela.
Stranka sa najvećim rejtingom, do 2014. parlamentarna, Demokratska stranka Srbije, izabrala je za svog predsednika Sandu Rašković Ivić, koja je pobedila pasivnog Aligrudića. Sam finiš je prošao u oštroj polemici između „srpske Marin le Pen“ sa jedne, i „sivih eminencija DSS“, Jočića i Nikitovića, sa druge strane, u kojoj su joj ova dvojica s pravom spočitavali stav „da je Hrvatska imala pravo da uspostavi jurisdikciju nad Krajinom“, što je ona izrekla u intervjuu „Slobodnoj Dalmaciji“ prošle godine. Pored toga, oni joj zameraju i napuštanje principa neutralnosti Srbije, koji je zamenjen nejasnom koncepcijom suverenosti. Po Nikitoviću, „sa ovim odgovorom u hrvatskim medijima Sanda Rašković Ivić je nesumnjivo dobila zeleno svetlo stranih centara moći da preuzme DSS“. Zanimljivo je i indikativno kako je Sandi Rašković odjednom dat velik medijski prostor, preko dnevnih novina do RTS i B92. Na kraju je i bivši predsednik DSS Vojislav Koštunica napustio stranku jer je ona napustila princip neutralnosti, za koji se on godinama unazad zalagao i zbog kojega je bio prisiljen da se povuče sa vlasti 2008.
No, i mimo toga je stranka u neprekidnom osipanju posle neuspeha na izborima 2014. Vojislav Koštunica je dao ostavku na mesto predsednika, Nenad Popović i Siniša Kovačević, kao i brojni funkcioneri i uticajni članovi napustili su je. Zbog čega onda tolika halabuka u medijima oko pobede „žene sa desnice“ u DSS, čiji rejting je tek nekoliko procenata? Pa, očigledno je da je DSS brend koji bi se mogao reciklirati i upotrebiti kao odskočna daska za novu politiku okupljanja evroskeptične opozicije „patriotske orijentacije“.

MODERNO I KONZERVATIVNO Sa druge strane, Nenad Popović, koji je bio potpredsednik DSS i Skupštine Srbije, pravi novu stranku – Srpsku narodnu partiju − gde okuplja uspešnije kadrove DSS (predsednici opština i poslanici). On nastupa kao neko ko će nastaviti osnovne vektore politike DSS − naročito u odnosu prema državi i bliskosti Rusiji – ali na jedan moderniji i poslovniji način. On, kao biznismen koji posluje i u Rusiji i na Zapadu, ima ambiciju da se na političkoj sceni profiliše kao predstavnik moderne konzervativne politike „narodnjačke orijentacije“. Popović će nastojati da se predstavi kao „naslednik Koštunice“, što mu uz Sandu Rašković Ivić, zbog čije pobede u DSS je Koštunica napustio stranku, neće biti preterano teško. Kao poslovan čovek pragmatik, sigurno neće biti sklon rigidnom preterivanju, što je često kočilo DSS. On, međutim, u Sandi Rašković Ivić dobija agresivno promovisanog rivala na patriotski i proruski orijentisanom delu političke scene, kojeg očigledno, odjednom i bez najave, „gotive“ gotovo svi mediji i analitičari.
Ono što je danas jasno, i kao rezultati izbora 2014. i kao pouka „Ukrajine“ − nije toliko bitno šta neko želi ili kakvi su mu ideološki ciljevi, već šta može realizovati od konkretnih nacionalnih interesa u određenom vremenu i prostoru. To znači da ako – kao politička snaga − niste zatvoreni za različite opcije i u realnom toku vremena grabite prilike koje nastojite realizovati, onda imate šanse. Takođe i ako imate načelno „patriotske“ stavove a nemate resurse ili političku volju da ih iskoristite na opšte dobro, slaba vajda od toga. Do sada je takođe bila velika mana „patriotskog bloka“ što se nije bavio ekonomskim i socijalnim pitanjima, koja nisu dolazila na red od „velikih istorijskih tema“. Danas Srbija traži političke opcije koje prevazilaze podele na „desne“ i „leve“, na „patriote“ i „evropejce“, koje su pragmatične i nisu ideološki jednostrane. To je prvi shvatio i primenio Vučić i zato je tu gde jeste. Drugi ga, očigledno, u tome tek slede.

______________________________________________________________________________

DSS napustili prvaci
Gužva – na izlasku

„Nedavna Skupština DSS pokazala je da Stranka, iz pragmatičnih i tobože taktičkih razloga, želi da se okrene ideji ‚suverenizma‘, koja u politici ima različita i neodređena značenja. Ona ne može biti zamena za političku neutralnost, jasno i odsečno srpsko stanovište i stav da Srbija, sarađujući sa svima, nipošto ne treba da bude član EU. Kako ovo smatram suštinskim izneveravanjem Programa, doneo sam odluku da napustim DSS“, izjavio je, između ostalog, Vojislav Koštunica, osnivač i dugogodišnji lider Demokratske stranke Srbije. Dan nakon što je Koštunica napustio Stranku, iz redova DSS istupili su i brojni drugi funkcioneri i ugledni članovi Stranke, među kojima i Dragan Jočić, Aleksandar Nikitović, Slobodan Samardžić i Petar Petković. Prenosimo njihove pisane izjave o razlozima za ovakvu odluku.

Vojislav Koštunica
Narušena načela stranke
Prošlo je više od pola godine od kada sam podneo ostavku na mesto predsednika DSS i povukao se iz političkog života. Održana je pre koji dan i Skupština DSS. Sve ovo vreme nisam davao izjave medijima i jedino sam odgovorio na pismo Izvršnog odbora Stranke koje je bilo meni upućeno. Tada sam podsetio na nekoliko rukovodećih načela Stranke.
Kroz sve pritiske, iskušenja i u najtežim okolnostima, građeni su demokratski i nacionalni identitet Stranke i njena državotvorna politika. Najjači izraz i simbol te politike danas je ideja političke neutralnosti. To je ideja čiju vrednost potvrđuju sve učestalija upozorenja i pretnje iz EU i vodećih zapadnih ambasada u Beogradu da Srbija ne može da bude neutralna, već da mora nastaviti da dokazuje svoju pripadnost i bezrezervnu lojalnost tzv. evroatlantskoj zajednici, i to na svoju štetu.
Nedavna Skupština DSS pokazala je da Stranka, iz pragmatičnih i tobože taktičkih razloga, želi da se okrene ideji „suverenizma“, koja u politici ima različita i neodređena značenja. Ona ne može biti zamena za političku neutralnost, jasno i odsečno srpsko stanovište i stav da Srbija, sarađujući sa svima, nipošto ne treba da bude član EU. Kako ovo smatram suštinskim izneveravanjem Programa, doneo sam odluku da napustim DSS. Želim na kraju da se zahvalim svim prijateljima koji su se borili za ideje na kojima je nastala i delovala Demokratska stranka Srbije.

Slobodan Samardžić
Korenit preokret
Izborna skupština DSS od 12. oktobra napravila je korenit preokret u programskom i personalnom pogledu.
Tokom unutarstranačke kampanje, kao i u programskom govoru novoizabrane predsednice Stranke Sande Rašković Ivić, promovisana je nova ideja „suverenizma“, koja treba da zameni dosadašnju noseću ideju o političkoj i vojnoj neutralnosti. Ovo je ogromna razlika i veliko pomeranje u temeljnom opredeljenju Stranke. U Srbiji su danas sve stranke za suverenu Srbiju, a, doskoro, samo jedna za političku i vojnu neutralnost. Promenom programske pozicije, sada se ni ta jedna ne razlikuje od ostalih.
Osim toga, glasanje za članove Glavnog odbora pokazalo je da, uz nekoliko izuzetaka, nisu izabrane pristalice platforme Miloša Aligrudića, među kojima je najveći broj osnivača i stranačkih uglednika. Oni su podržali Program u potpunoj saglasnosti sa dosadašnjom politikom DSS, koju je utemeljio i vodio Vojislav Koštunica. Pokazalo se da je bilo moguće izvesti glasanje koje precizno eliminiše drugu stranu, ali i da ideja političke i vojne neutralnosti Srbije može, u najbolju ruku, ostati samo kao paravan za drugačiju politiku Stranke.
Ovo su razlozi koji me navode da istupim iz DSS. U Stranku sam ušao iz političkoprogramskih razloga i iz istih razloga je napuštam. Ne mogu da vidim sebe u Stranci tog imena kako pluta niz struju koja Srbiju vodi u propast.

Aleksandar Nikitović
Duboko uznemirenje
Demokratsku stranku Srbije duboko je uznemirila vest da je Vojislav Koštunica napustio stranku. Svi u zemlji znamo da je on čovek koga, pre svega, krasi razboritost i da nikada nije donosio nagle odluke. Nažalost, u izbornoj kampanji za novog predsednika DSS Sanda Rašković Ivić je otvoreno zagovarala promenu osnovnog načela DSS, a to je politička neutralnost. Namera je da umesto političke neutralnosti sada rukovodeće načelo bude suverenizam. Kako je DSS sva sazdana od načela, rušiti političku neutralnost zapravo znači rušiti DSS.
Uzgred, sama reč „suverenizam“ ne postoji u srpskom jeziku, već se javlja u komentarima Tuđmanovog Ustava. Kakva sramota za DSS.
Zameniti političku neutralnost suverenizmom je poražavajuće i nedostojno za DSS. Zbog toga napuštam DSS i ostajem potpuno veran ideji političke neutralnosti.

Dragan Jočić
Napušten Program
Od 1992. godine sam bio potpuno i bez ostatka veran državotvornoj ideji DSS. Voleo sam svoju Stranku i nikada ni za pedalj nisam odstupio od njenog programa. Doživeo sam velike pobede i poraze DSS, uvek ostajući svim srcem za svoju Stranku. Nisam mislio da je moguće da će DSS izneveriti sebe. Ali, sa novim rukovodstvom pokazalo se da je i to moguće. Zbog besmislenog suverenizma izneveren je i prodan DSS. Zapadne sile aplaudiraju kako je uništen DSS. Biće, ipak, da su se prevarili. Srbija je velika tajna. Živa je ideja političke neutralnosti koju je stvorio Vojislav Koštunica. Ostajem zauvek veran svom prijatelju Vojislavu Koštunici i velikoj ideji političke neutralnosti. Napuštam DSS jer je ovaj DSS napustio svoj Program i svoga utemeljivača.

Petar Petković
Narod zna šta je neutralnost
Na XII izbornoj skupštini Demokratska stranka Srbije je dobila novog predsednika Stranke, Sandu Rašković Ivić. Nažalost, kadrovske promene u DSS, koje su bile potpuno prirodne, dovele su do potpuno neprirodnih programskih promena u Stranci.
Žila kucavica Programa Demokratske stranke Srbije jeste politička i vojna neutralnost, za koju se svom snagom zalagao njen utemeljivač Vojislav Koštunica.
Kako u kampanji pre izbora tako i u svojim nastupima odmah nakon izbora, Sanda Rašković Ivić je promenu Programa Stranke postavila kao glavni zadatak u narednom periodu, zalažući se da „ideja neutralnosti koju smo promovisali i zastupali treba da evoluira u ideju suverenizma“. („Večernje novosti“, 10. septembar 2014.)
Uvođenje suverenizma kao glavnog načela buduće politike DSS predstavlja direktno i otvoreno suprotstavljanje dosadašnjim načelima političke i vojne neutralnosti. Sa idejom suverenizma DSS gubi identitet koji je građen pune 22 godine. Pod izgovorom da suverenizmom DSS treba da se približi Rusiji skrivena je opasnost koja zapravo Srbiju udaljava od Rusije, a približava je Evropskoj uniji. Kao što Ustav predstavlja branu otimanju Kosova, tako i politička neutralnost predstavlja branu ulaska Srbije u EU.
Nije tačno kada Rašković Ivić kaže da narod ne razume šta znači politička neutralnost. Narod dobro zna da je u pitanju ideja koja je prirodan nastavak vojne neutralnosti. Kao što narod zna da vojna neutralnost znači da Srbija nikada neće ući u NATO, isto tako narod zna da politička neutralnost znači saradnju sa svima, ali bez članstva u ijednom političkom savezu, posebno ne u EU. Biće da je ne samo narodu već i dobrom delu najuglednijih članova DSS „nejasna“ ideja suverenizma, koja očigledno može da se po potrebi široko tumači i primenjuje.
Druga promena na kojoj insistira Sanda Rašković Ivić jeste tzv. demokratizacija Stranke. Izborna kombinatorika koju je Rašković Ivić odobrila dovela je do toga da je oko četrdesetak prvaka DSS bukvalno izbrisano na Izbornoj skupštini, budući da nijedan nije prošao za člana Glavnog odbora. Vrlo demokratski.
Iz tih razloga, podnosim ostavku na mesto portparola DSS, što povlači i moju odluku da napustim Demokratsku stranku Srbije.
[/restrictedarea]