Obrisi Nove Evrope

Zbog čega je uloga Srbije u procesu novog evropskog dogovora mnogo veća i značajnija od realne snage koju naša zemlja ima

Piše Miroslav Parović

Sagledavanjem međusobnih odnosa između evropskih država od perioda Drugog svetskog rata naovamo može se uočiti da je geoenergetika bila most za ponovno uspostavljanje odnosa između naroda Evrope. Od ranih sedamdesetih, kada je prvi gas iz (tada Sovjetske) Rusije potekao ka Zapadnoj Evropi, postoji stalno povećanje obima saradnje i to na svim nivoima.
Takođe, uočljivo je i da u praktično svim energetskim projektima koji povezuju EU i Rusiju centralno učešće imaju kompanije iz Nemačke, Francuske i Rusije, tri zemlje koje čine okosnicu Evrope (kulturnu, identitetsku, bezbednosnu, ekonomsku i svaku drugu). Stoga ne treba da čudi što je još u toku Hladnog rata (1984) upravo u Francuskoj bila organizovana ceremonija otvaranja gasovoda „Sojuz“, ili što nemačke i francuske kompanije učestvuju u izgradnji i „Severnog“ i „Južnog toka“.
[restrictedarea]

TEŽNJE AMERIKE Koliko je geoenergetika postala važna komponenta geopolitike na tlu Evrope, svedoči i obraćanje Vladimira Putina na Davoskom forumu (2009) gde je izneo ideju o stvaranju jedinstvenog energetskog prostora, svojevrsne energetske unije između Rusije i EU. Prema tom predlogu, dve strane bi na taj način prešle sa čisto trgovinskih odnosa, u kojima jedna strana želi da skuplje proda, a druga da jeftinije kupi robu (naftu ili gas) na saradnju u svim oblastima energetskog biznisa, od istraživanja do prodaje krajnjim potrošačima. Ovakav predlog, u suštini, polazi od činjenice o snažnoj energetskoj međuzavisnosti EU i Rusije. Sa jedne strane, EU je „gladna“ energenata i Rusija je najlogičniji i najjeftiniji izbor, dok je, sa druge strane, Rusija vezana za EU sistemom gasovoda preko kojih svoj gas doprema do kupaca i u ovom trenutku nema izgrađenu alternativu za plasman energenata (pre svega zemnog gasa) na neka druga tržišta.
O stepenu međusobne energetske međuzavisnosti najbolje svedoče podaci o tome koliko gasa iz Rusije tranzitnim gasovodima završava u ostatku Evrope. U proseku, svake godine ukrajinskim pravcem proteče 140 milijardi kubika, pravcem preko Belorusije oko 30 milijardi kubika, preko gasovoda „Severni tok“ oko 55 milijardi kubika i u pravcu Turske, gasovodom „Plavi tok“, oko 16 milijardi kubika godišnje. Ovo govori da je Evropa trenutno ključni kupac ruskog gasa i ako se doda podatak da izvoz gasa Rusiji obezbeđuje gotovo petinu budžeta, to onda jasno govori koliko je Evropa značajna za stabilnost ove države i obratno.
Iako je energetska unija između Rusije i EU potpuno logična, sa realizacijom te ideje se nije previše odmaklo, pre svega zbog pritisaka SAD i atlantističkih snaga na tlu Evrope. Imajući u vidu da SAD prostor Evrope, a pogotovo zapadni deo kontinenta smatraju svojom ekskluzivnom geopolitičkom zonom kontrole i uticaja, logično je da od samog početka postoji pritisak zvaničnog Vašingtona da se ne dozvoli dublji prodor ruske energetske infrastrukture na tlo Evrope. Svaki ovakav projekat SAD su doživljavale, a i danas doživljavaju kao pretnju i ugrožavanje vlastitih interesa, uprkos iskazanoj objektivnoj potrebi njihovih evropskih saveznika da energetske deficite i insuficijencije rešavaju povećanjem uvoza energenata i to najviše iz pravca Rusije.
Aktuelna kriza u Ukrajini i građanski rat koji je u toj državi izbio početkom 2014. godine u najvećoj meri su uzrokovani činjenicom da ključni pravac tranzita ruskog gasa ka EU ide upravo preko teritorije Ukrajine. Nastojanje SAD da Ukrajina uđe u evroatlantske integracije iskazuje jasnu nameru te zemlje da trupe NATO dovede na granicu Rusije i da na taj način stavi pod kontrolu energetske tokove od Rusije ka EU.

KULMINACIJA PRITISKA Sa druge strane, praktično paralelno sa krizom u Ukrajini pokrenut je i politički pritisak protiv realizacije projekta „Južni tok“. Još krajem 2013. godine Evropska komisija je počela da pritiska države potpisnice sporazuma o „Južnom toku“ zatraživši da se već potpisani sporazumi redefinišu i usklade sa zakonodavstvom EU (Treći energetski paket EU). Kulminacija pritiska se desila u junu 2014. kada je EK pokrenula prekršajni postupak protiv Bugarske zbog njenog učešća u projektu „Južni tok“. Ovo je rezultiralo političkom krizom u Bugarskoj i privremenim zaustavljanjem aktivnosti vezanih za „Južni tok“.
Drugi proces, koji je ponovo pokrenut sa izbijanjem ukrajinske krize, jeste i ponovno aktuelizovanje priče o eksploataciji uljnih škriljaca na tlu Evrope. Jedna od spornih tačaka u procesu pregovora o potpisivanju sporazuma o slobodnoj trgovinskoj zoni između EU i SAD jeste i tema proizvodnje gasa iz škriljaca jer se mnoge države EU zbog ekoloških razloga protive eksploataciji uljnih škriljaca. Razlozi za protivljenje nisu samo ekološki već i ekonomski jer je proizvodnja gasa iz škriljaca skuplja nego proizvodnja konvencionalnim metodama. Indikativno je i to što je u jeku građanskog rata na istoku Ukrajine (maj 2014) Robert Hanter Bajden, sin potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, postavljen za jednog od direktora najveće privatne gasne kompanije u Ukrajini, Burisma Holdings, koja poseduje dozvolu za izgradnju pogona za eksploataciju uljnih škriljaca na istoku Ukrajine. Zbog građanskog rata koji se odvija u Ukrajini, utihnuli su i svi protesti ekoloških pokreta koji su se protivili eksploataciji uljnih škriljaca i slobodno se može reći da će pod patronatom SAD vrlo brzo doći do proizvodnje gasa iz ovog izvora. Na ovaj način proizveden gas bi se postojećim gasovodnim sistemom Ukrajine mogao transportovati do zemalja EU, čime bi Rusija izgubila dobar deo tržišta a evropske države bi bile prinuđene da kupuju skuplji gas.

ULOGA SRBA Ono što se trenutno javlja kao najveće pitanje jeste da li su vodeće države Stare Evrope sposobne da krenu u slabljenje odnosa sa SAD i u radikalnu reformu EU. Period Hladnog rata je pokazao da su Nemačka i Francuska (ali i druge države Evrope, poput Italije i Austrije) bile sposobne da se direktno konfrotiraju sa SAD u vezi sa pitanjem ruskog gasa. Uprkos snažnom protivljenju SAD, gas iz tadašnjeg SSSR je već 1973. potekao ka Zapadnoj Evropi.
Činjenica je da evropskim narodima odgovara integracija Evrope od Atlantika do Urala i Evroazije na zajedničkom kontinentu. Na ovo je svojevremeno ukazivao veliki francuski i evropski političar Šarl de Gol, a u svojoj knjizi Pariz− Berlin − Moskva francuski geopolitički analitičar Anri de Grosuvr (Henri de Grossouvre) daje savremenu interpretaciju ove ideje i objašnjava kako će stabilnost i prosperitet Evrope biti mogući samo uz dogovor i čvršći politički savez ključnih evropskih država što, po njegovom mišljenju, znači stvaranje snažne osovine na relaciji Pariz – Berlin − Moskva.
Uloga Srbije u procesu ovog novog evropskog dogovora je mnogo veća od realne snage koju naša zemlja ima. Srbi kao narod i Srbija (kao i Republika Srpska) svoj značaj imaju pre svega u simboličkoj ravni jer se nikako ne sme prenebregnuti činjenica da su se Srbi jedini aktivno usprotivili atlantističkim snagama tokom devedesetih godina prošlog veka. Takođe, Srbija zauzima veoma važnu poziciju u okviru projekta „Južni tok“, čijom će realizacijom suštinski postati centralna država Balkana. Na kraju, ideju ujedinjene Evrope, u kojoj nacije ravnopravno učestvuju u izgradnji zajedničkog doma, u evropske intelektualne krugove je prvi lansirao upravo jedan Srbin i mladobosanac, Dimitrije Mitrinović.

Autor je predsednik „Treće Srbije“
[/restrictedarea]