Evropska ekonomija i srpska kriza

Piše Đorđe Đukić 

Izgledi da se situacija u naredne dve-tri godine popravi u korist Srbije su vrlo mali, ne samo zato što će uvozna tražnja u evrozoni biti smanjena zbog stagnacije ili recesije u okviru najvećih članica evrozone, već i zbog činjenice da preduzeća iz Srbije nisu sposobna da ponude velike količine kvalitetnih proizvoda i usluga stranim kupcima u EU i Rusiji

Posle izbijanja svetske finansijske krize 2007. i 2008. godine, centralne banke u razvijenim zemljama pribegle su ne samo klasičnim merama monetarne politike kao što je smanjenje ključne kamatne stope na nulu, već i širokom spektru nekonvencionalnih mera ekspanzivne monetarne politike koje nisu viđene u monetarnoj istoriji. Cilj je bio da se spreči slom nacionalnih bankarskih i finansijskih sistema i održi red u finansijama u svetu. Evropska centralna banka (ECB) je, kao i centralne banke SAD i Velike Britanije, kroz enormno štampanje novca spasavala propale privatne banke i druge finansijske institucije, omogućavajući njihovim menadžerima i akcionarima da socijalizuju gubitke uzrokovane lošim upravljanjem rizicima pre izbijanja svetske finansijske krize.

 

MERE BEZ REZULTATA ECB je pred neviđenim izazovima jer sve mere koje je preduzimala u prethodnih šest godina na planu podsticanja banaka da odobravaju kredite kompanijama i domaćinstvima u funkciji povećanja privredne aktivnosti nisu dale rezultate. Posle nedavnog svođenja ključne kamatne stope na nulti nivo – 0,05 odsto, povećanja negativne (kaznene) kamatne stope na depozite koje banke drže kod nje na 0,20 odsto početkom septembra 2014. godine, te upumpavanja u bankarski sektor prve od dve rate (u ukupnom iznosu od 400 milijardi evra) ECB-u preostaje da pribegne upotrebi mera koje je uporno izbegavala – kupovini državnih hartija od vrednosti i/ili hartija od vrednosti koje su emitovane na podlozi odobrenih hipotekarnih kredita, kakve su već primenjivale centralne banke SAD-a, Velike Britanije i Japana. Ovo sve u cilju sprečavanja ulaska privrede evrozone u opasnu spiralu pad cena (deflacija) – stagnacija proizvodnje, što je već viđeni japanski sindrom. Rast cena iznosi svega 0,4 odsto na godišnjem nivou, što je daleko od ciljane stope inflacije – nešto ispod dva odsto. Rast realnog BDP-a za celu evrozonu će u 2014. iznositi svega 0,8 odsto, uz recesiju u privredi Italije i verovatno Nemačke, i stagnaciju proizvodnje u Francuskoj. U 2015. se, prema poslednjim procenama, može očekivati rast privrede evrozone od svega 1,3 odsto, što je sve daleko ispod prosečne stope rasta pre krize – od tri odsto (1997-2007).

Predsednik ECB-a Dragi je početkom oktobra 2014. najavio nove stimulativne mere, koje uključuju kupovinu državnih hartija od vrednosti, uprkos snažnom protivljenju akademskih krugova i čelnika političkih partija u Nemačkoj, kao i predsednika Bundesbanke i članova Upravnog saveta ECB-a iz Nemačke. Ustavni sud Nemačke smatra da se time krši statut ECB-a jer su to mere van njenih ovlašćenja, a mogu se tumačiti kao finansiranje prezaduženih država čije su privrede u krizi štampanjem evra, što je zabranjeno Mastrihtskim sporazumom. O tome se mora izjasniti Sud pravde Evropske unije.

[restrictedarea]

ŠTA ČEKA SRBIJU Jedna od posledica neviđene ekspanzivne monetarne politike ECB-a i navedenih centralnih banaka će biti skok kamatnih stopa na srednji i dugi rok, posle njihove istorijski najniže vrednosti. Problem servisiranja dugova prezaduženih zemalja će biti izraženiji kod zemalja koje nisu članice Evropske unije i koje će u dugom periodu beležiti stagnaciju ili usporen privredni rast, što je slučaj sa Srbijom. Tim pre ako je prosečna kamatna stopa po kojoj su se zaduživale drastično veća od stope rasta realnog BDP-a. Srbija se u vreme Cvetkovićeve vlade zaduživala na 10 godina, po kamatnoj stopi od preko sedam odsto. To je prikazivano kao veliki uspeh, jer, eto, Srbija je prvi put uspešno emitovala evroobveznice na međunarodnom tržištu kapitala. To što će teret dugova biti prenet na buduće generacije sa perspektivom da žive u dužničkom ropstvu, za vlast nije bilo bitno.

Izgledi da se situacija u naredne dve-tri godine popravi u korist Srbije su vrlo mali, ne samo zato što će uvozna tražnja u evrozoni biti smanjena zbog stagnacije ili recesije u okviru najvećih članica evrozone, već i zbog činjenice da preduzeća iz Srbije nisu sposobna da ponude velike količine kvalitetnih proizvoda i usluga stranim kupcima u EU i Rusiji. Posle očekivanog pada realnog BDP-a u Srbiji od 0,5 odsto u ovoj godini, većina prognoza ukazuje da bi rast u 2015. godini mogao biti oko jedan odsto. Međutim, stopa rasta realnog BDP-a trebalo bi da bude bar 3,2-3,5 odsto da bi se nesmetano servisirale samo kamate po kreditima koji se koriste kod međunarodnih finansijskih institucija i drugih kreditora. Svakako, bitan je rast i priliv deviza zasnivan na izvozu, a ne rast proistekao iz domaće potrošnje koji je potpuno nebitan za kapacitete privrede Srbije da servisira kamate i glavnicu kod spoljnog duga.

Udeo spoljnog duga Srbije u BDP-u je naglo povećan u kriznoj 2009. godini u odnosu na prethodnu za približno 10 procentnih poena – sa 65,2 odsto na 75,0 odsto. Na kraju 2013. povećan je na 80,8 odsto. Zvaničnici vlade su u javnosti često navodili da je učešće javnog duga u BDP-u malo (31,7 odsto krajem 2009). To je stvaralo nerealnu sliku i iluziju, kao da do velikih poremećaja u funkcionisanju domaćeg finansijskog sistema ne može doći zbog nesposobnosti privatnog sektora da servisira dug prema inostranstvu. To će nastupiti u slučaju veće depresijacije dinara. Spoljni dug javnog sektora raste brzim tempom. Njegovo učešće u BDP-u povećano je krajem 2009. godine na 34,7 odsto, a na kraju 2013. na 63,8 odsto. To je više nego udvostručen iznos u odnosu na 2008. godinu.

Učešće javnog duga izraženog u američkim dolarima iznosilo je krajem 2013. oko 28 odsto, tako da će jačanje dolara povećati teret otplate dugova, ukoliko nije obezbeđena zaštita od promene kursa dolara. U prethodnih 12 meseci dolar je ojačao prema evru za više od šest odsto, a može se očekivati njegovo dalje jačanje na talasu procenjenog rasta američke privrede od tri odsto u 2015. godini. Polazeći od toga da je oko 24 odsto spoljnog javnog duga Srbije zaključeno po promenljivim kamatnim stopama, teret servisiranja tog duga će se naglo povećati u budućnosti. Odgovorna vlada i Centralna banka neće dozvoliti da zemlja bude dovedena do tačke da nema izbora osim proglašenja bankrota.

Kako upozorava K. Rogof, poslednji slučaj bankrotstva Argentine ne predstavlja dobar predznak za finansijsku stabilnost na globalnom nivou. Za prezadužene zemlje otežavajuća okolnost je najava moguće temeljne promene politike MMF-a prilikom pregovaranje o „reprofilisanju“ duga, što je drugo ime za restrukturiranje spoljnog duga tih zemalja posle bankrota. Zbog loših iskustava u pregovorima sa zemljama na periferiji evrozone koje su zapale u dužničku krizu, MMF verovatno neće dozvoliti da se odobrena sredstva u okviru njegovog aranžmana iskoriste uglavnom za otplatu kratkoročnih obaveza prema bankama i drugim privatnim kreditorima. Zahtevaće da se prvo privatni kreditori usaglase oko uslova otpisa dela duga koji nije održiv za datu zemlju, i reprogramiranja preostalog dela duga. Tek posle toga MMF će biti spreman da uđe u aranžman pružanja finansijske podrške realizaciji stabilizacionog programa. U izuzetnim slučajevima će obezbediti zemljama članicama pristup njegovim sredstvima na osnovu aranžmana „reprofilisanja“ duga koji bi podrazumevao ograničen produžetak roka dospeća duga, bez bilo kakvog smanjenja glavnice i kamate. Ovo u okolnostima kada zemlja članica ne može više da se zadužuje na tržištu, a proceni se da je spoljni dug zemlje održiv, ali ne sa velikom verovatnoćom. Formulacija je dovoljno rastegljiva da će omogućiti odlučujući uticaj centara političke moći razvijenih zemalja pri donošenju konačne odluke za datu zemlju. Sličan pristup MMF je već primenjivao prilikom rešavanja krize dugova u Latinskoj Americi tokom osamdesetih godina prošlog veka.

Smatram da bi predsednik Vlade Republike Srbije u sklopu pregovora sa MMF-om trebalo da traži hitne pregovore iza zatvorenih vrata sa privatnim kreditorima kako bi se nasleđeni dugovi zamenili novim dugovima (stare obveznice novim obveznicama) po nižim kamatnim stopama koje dug Srbije čine održivim na srednji i dugi rok. Time bi bila testirana volja SAD-a i Evropske unije da li zaista žele da privreda Srbije, uz sve napore nosilaca vlasti koje ocenjuju visokom ocenom, osim deklarativno, podrži velikim finansijskim rasterećenjem, bez kojeg nema rasta investicija, poboljšanja standarda građana i bržeg rasta proizvodnje zasnovane na izvozu.

 

Autor je redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

[/restrictedarea]