Da se ne zaboravi

Dragomir Antonić 

Tradicija je naša budućnost, a pamćenje naše najveće bogatstvo. A kako ćemo bogatstvo sačuvati ako ga i sami zaboravimo?

Pre više od stotinu godina, ej, ceo vek je u pitanju, počeo je Balkanski rat za oslobođenje Srbije. Završio se pobednički  za Srbe, Grke i Bugare. Valjda zbog uspeha malih rat se pokazao kao predigra za mnogi veći rat koji je tad nazvan Veliki. Dvadesetak godina posle njegovog završetka, a Srbi i Grci su opet bili na pobedničkoj strani, počeo je novi rat. Tad  je Veliki postao Prvi, a ovaj još veći prozvan je Drugi. Kad se i Drugi rat završio opet su Srbi i Grci bili na pobedničkoj strani.

U Prvom i Drugom  ratu, neke države i narodi učestvovali su voljno. Drugi, protiv svoje volje. O učešću sude i sudiće istoričari, jedine kvalifikovane sudije da donesu presudu prošlosti. Ne da bi je osuđivali, već da nam pomognu da iste greške ne ponavljamo. Ili kako bi Branko V. Radičević u pesmi „Mirnodopska zdravica“ rekao:

Ako se u svetu nekom bije,

Neka ga, ali bez Srbije.

Mene, kao etnologa sem velikih bitaka, artiljerijskih plotuna, juriša, napada i protivnapada, osvajanja i napuštanja položaja interesuju – ono što je za vojskovođe, generale, diplomate, bankare i druge mutivode sitnica ili statistička greška – sudbine malih, običnih ljudi. Njih obično, kad se ratovi završe, svi zaborave. Neki u rat budu uvučeni protiv svoje volje, drugi u njega stupe dobrovoljno, ali sudbina im je ista. Budu zaboravljeni. Nema za njih mesta u školskim čitankama i udžbenicima. Ta mesta zauzmu mnogo „važniji“. Nije važno da li su pripadali pobednicima ili pobeđenim. Oni su „stvarali istoriju“ poručuju znalci. Neka im.

[restrictedarea]

OPRAŠTANJE SLOVENSKIH ŽENA Do ruku mi je dopala knjiga Vladimira Sokolova „Opraštanje slovenske žene“(izdavač „Jasen“, Beograd 2012). Knjiga je dobila naziv po maršu koji je napisao ili komponovao Vasilij Ivanovič  Agapkin. Imao je 28 godina i bio trubač, a svirao je i klavir. U oktobru 1912. pročitao je u „Petrogradskim novinama“ vest kako je mlada devojka iz Beograda Sofija Jovanović kao običan vojnik otišla na front i borila se u mnogim bitkama uz rame sa muškarcima. Agapkin je po zapisanim rečima autora V. V. Sokolova „seo za klavir i hvatao akorde… zvuci su ga preplavili želeći da se oslobode i izađu iz njega. Zapisivao je brzo na komadićima papira. Pred njim se vrlo živo ukazao lik slovenske žene, njene velike kestenjaste oči sa suzama ne očajanja već nade. Radio je noću i iz patriotskih osećanja se rodila himna… o narodnoj veri u pobedu dobra nad zlom“ (str. 70-71). Marš koji je napisao V. I. Agapkin postao je jedan od najizvođenijih marševa na svetu. Veličanstveni egzercir pripadnika Garde Vojske Srbije, izveden pod komandom poručnika Đorđa Simića, na vojnoj paradi u slavu ratnicima koji su oslobađali Srbiju i Beograd izveden je na muziku marša „Opraštanje slovenske žene“. O Sofiji Jovanović su podaci, koliko je meni poznato (verujem da neko drugi zna više i da će ih objaviti) krajnje oskudni i većina se nalazi na internetu. Tamo je zapisano da je Sofija rođena na Dorćolu, da je imala više sestara i da je njen otac žalio što nema sina. Zbog toga se ona prijavila kao dobrovoljac i prošla sve bitke u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Bila je u odredu koji je bio poslednja odbrana Beograda i kojim je komandovao major Gavrilović. Prošla je golgotu Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta i stigla kao pobednik u Beograd. U ratu je bila ranjavana. Dobila je 13 odlikovanja. Ukratko ovo bi bilo sve o jednoj ženi koja je bila povod da se komponuje jedan od najlepših marševa na svetu.

 

NAŠE BOGATSTVO Ne smemo zaboravljati. Moramo pamtiti i naše pamćenje narednim generacijama prenositi. Ne da bi se menjala prošlost, već da ne bi pravili iz neznanja greške danas ili sutra. Tradicija je naša budućnost, a pamćenje naše najveće bogatstvo. A kako ćemo bogatstvo sačuvati ako ga i sami zaboravimo?

Zato je za svaku pohvalu što je ponovo izdata „Enciklopedija Catena Mundi“, rano preminulog Predraga Dragića – Kijuka. Enciklopedija ispravlja srpske zablude i čuva od zaborava mnoge značajne događaje iz istorije Srba i Srbije. Svaku pohvalu zaslužuju „Radio-Televizija Srbije“ i Boško Savković zbog filma „Bog da prosti!“ Prvi što su ga emitovali u prikladnom terminu, subota 21 sat, a gospodin Savković što je od potpunog zaborava, u poslednji čas, otrgao i time  za potomstvo sačuvao istinite događaje iz Beograda za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Kao i prve dane kada su oslobodioci ušli u njega i sva stradanja koja su zatim nastala.

Danas je Sveti Luka. Velika slava u Srba. Ne zaboravite srpske junake u Haškom kazamatu: prof. dr Vojislava Šešelja, dr Radovana Karadžića, generala Ratka Mladića. Sudi im se samo zato što su Srbi i što su branili od zverstva srpski narod. Moram ponovo pomenuti i arhiepiskopa ohridskog Jovana. Nema nikakvog pomaka u njegovom bespravnom držanju u zatvoru u BJR Makedoniji. Plašim se da će im se pridružiti i Oliver Ivanović, koji čami već devet meseci u zatvoru u Prištini. On je poverovao da se sa šiptarima može sarađivati. Bojim se da će premijer Albanije kad bude došao u Beograd, za njegovo oslobađanje postaviti Srbiji ponižavajuće uslove. Kad slavite setite se i njih, koji su umesto na slobodi i sa svojim porodicama u zatvoru. Bog da prosti!

[/restrictedarea]