Crvene marame Londonu i Briselu

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

U iščekivanju referenduma o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije, između Brisela i Londona sevaju varnice

Žoze Manuel Barozo, odlazeći predsednik Evropske komisije, odvažio se da usred Londona zamahne crvenom maramom pred britanskim bikom: ako Ujedinjeno Kraljevstvo odluči da napusti Evropsku uniju, imaće, zapretio je Barozo, „nula uticaja“ u Evropi, glas mu se neće „nigde čuti“, od Mediterana do Atlantika. Katastrofa.

U nastupu na tribini prestižnog britanskog think-tanka, Čatam Hausa, Barozo, koji krajem meseca napušta funkciju u Briselu, očigledno se osetio slobodnim da na kraju mandata otpusti sve kočnice, skine diplomatske rukavice i na čistom engleskom još zapreti kako bez Evropske unije Britanija ne bi imala snage da se, recimo, odbrani „ni od ebole“, a kamoli da na „ravnoj nozi razgovara sa (na primer) Amerikom i Kinom“.

 

BRISELSKO UPOZORENJE PRETNJOM Premijer Dejvid Kameron obećao je Britancima da će ih do kraja 2017. godine konsultovati na referendumu o tome da li i dalje žele da ostanu u Uniji. Barozo sada u Londonu upozorava Kamerona i društvo na Temzi da bi napuštanje Unije bilo „istorijska greška“. Otvara oči Britancima da je ostanak u EU „ne samo u vašem ekonomskom i političkom interesu nego i u interesu cele ujedinjene, otvorene i jake Evrope“.

Portugalac zna koliko sadašnja i ovakva Evropska unija iritira većinu Britanaca, pa je u Čatam Hausu pokušao da malo i zasladi stvar, ali, pokazalo se, bez efekta. I nadalje, istina, maše crvenom maramom pred britanskim bikom: najavljuje nove korake integrisanja EU u bliskoj i daljoj budućnosti, ali to neće, kaže, da bude „neprekidan marš prema EU supersili“, nego će Evropska unija da bude samo „još kompaktnija zajednica naroda Evrope, koja će dejstvovati kao sastav suverenih država“. Ma šta to, stvarno, značilo.

U Londonu nisu bili nimalo fascinirani. Istupanje Baroza protumačeno je kao direktno lobiranje protiv onih snaga, partija i britanskog biračkog tela − uostalom većinskog − koji su za napuštanje Unije. Barozo ih pak savetuje da dobro razmisle pre nego što odgovore na pitanje kakva bi bila britanska alternativna vizija buduće Unije: „Alternativa, istina, ima uvek, ali napuštanje Unije bi bila najgora opcija.“

Portugalcu je odmah, iz usta neimenovanog a „merodavnog izvora“ u Dauning stritu, isporučeno jedno diplomatski rafinirano „šat ap“ (zaveži): „Gospodin Barozo dobro zna da je ovakva Evropska unija apsolutno neprihvatljiva za Ujedinjeno Kraljevstvo.“ I kvit.

[restrictedarea]

 

Dejvid Kameron pak ima i bez Baroza velikih muka na ovu temu, većina u zemlji bi već sutra izašla iz EU; jak blok u Konzervativnoj partiji mu je, takođe, evroskeptičan; ostatak bi ostao u EU samo pod (nemogućim) uslovom da je prethodno korenito izmeni, dok evrofobna Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) duva u leđa, preuzima članstvo i nanosi poraz za porazom na lokalnim izborima. Koliko prošle sedmice, Kameronovi konzervativci doživeli su dva poraza od UKIP-a na dopunskim izborima za upražnjena mesta u lokalu i parlamentu. Najdžel Faradž, lider UKIP-a, najavljuje, osokoljen porastom partijskog rejtinga, „zemljotres“ na tradicionalnoj političkoj sceni Britanije i traži napuštanje Evropske unije odmah, bez „ali“ i „kako“. Za Kameronovu „smicalicu“ da će pre izlaska na referendum pokušati da promeni šare briselskom tigru Faradž naprosto kaže da premijer potura narodu iluziju i da ga obmanjuje: „Nema nikakve šanse da se EU promeni ako joj se ne promeni temeljni princip (nadnacionalna konstrukcija) na kojem počiva. To pak u Briselu niko ne želi; niko nema interesa… Da bi se EU temeljito promenila, potrebno je menjati njen osnivački akt i dobiti pristanak ostalih 27 članica… Predsednik vlade zna da je to nemoguće i zato obmanjuje zemlju.“

Žoze Manuel Barozo je sve ovo znao i pre dolaska u London, pa je njegov nastup u Čatam Hausu bio intoniran tako kao da je Kameronova najava da će da promeni EU ništa više nego „zvečka“ za britanski evroskepticizam.

 

IMIGRACIONE GLAVOBOLJE Portugalac je došao na Temzu u momentu kada je Kameron, pritisnut sa svih strana, dirnuo u centralni nerv − bolnu tačku masovne imigracije na Ostrvo. Nevolje sa prekomernim brojem pridošlica su već godinama britanska glavobolja broj jedan. Kameronova teza da su imigranti − od kojih je znatan broj sa visokim kvalifikacijama − više dobitak nego teret za Kraljevinu, odavno je na tržištu britanskih ideja izgubila svaku prođu. Nezadovoljstvo Britanaca što im stranci oduzimaju radna mesta u vreme kada oko dva miliona ljudi nema zaposlenje naraslo je do prognoze da će Kameronovi konzervativci, najviše zbog premijerovog koketiranja sa imigracijom, izgubiti parlamentarne izbore iduće godine. Broj došljaka je uveliko već za duplo premašio markirani vladin godišnji limit od sto hiljada. Do aprila je u zemlju, kroz prilično haotičan imigracioni sistem, ušlo preko pola miliona (560 hiljada) ljudi, od toga 214 hiljada iz zemalja Evropske unije, najviše Bugara i Rumuna. Invazija se nastavlja; vođa UKIP-a Faradž i konzervativni prvak, gradonačelnik Londona Boris Džonson predvode kampanju za zakonsko ograničavanje broja pridošlica. Ovo je pak crvena marama Briselu… Barozo, bez dlake na jeziku, preti Londonu, u Londonu kažu da je limitiranje imigracije za Brisel „nelegalan korak“. Arbitrarno limitiranje je, po njemu, „apsolutno neprihvatljivo“ za rukovodstva u Briselu i Strazburu (Evropski parlament). Obećava da bi Brisel mogao, možda, da na neki način „akomodira“ London; dozvoljava, takođe, da invazija imigranata na Ostrvo može da bude „legitimna zabrinutost“ u Londonu, ali da ni Brisel ni Strazbur ne mogu da prihvate nešto što znači „fundamentalni izazov“ osnovnom načelu Evropske unije o slobodnom kretanju ljudi, roba i usluga u zajednici. To je bazni princip, „oko toga ne može da bude nikakvog pregovaranja“.

Kameron je samo pre nedelju dana, na godišnjoj konferenciji svojih konzervativaca, podigao na noge celu salu i pobrao frenetičan aplauz obećanjem da će uskoro da otvori pregovore sa Briselom o izmeni imigracione politike (o ograničavanju broja imigranata) i da na ovu temu − uzviknuo je, burno pozdravljen – „neće da prihvati negativan odgovor iz Brisela“. Drugim rečima: stop dosadašnjoj politici slobodnog, ničim ograničenog kretanja ili baj-baj Evropskoj uniji! Ali, evo sada Baroza kako kaže da Brisel, sa svoje strane, neće da prihvati Kameronovo „ne“ slobodnom kretanju ljudi u Uniji.

Dopisnik Bi-Bi-Sija iz briselske centrale, Mark Mardel, odmah je otuda javio kako mu je „merodavni izvor“ stavio do znanja da je Kameronov manevar oko imigracionog limita „pravno i ekonomski potpuna besmislica“. Poruka je u Vajtholu dobila ekspresni odgovor: „To što smo čuli  od Baroza, to je istup birokrate koji odlazi, koga, uostalom, niko nije izabrao. Poruka je, uz to, potpuno izvan vremena i konteksta.“ Na ovo se nadovezala cela serija komentara u štampi: „Zatvoren u briselsku kulu od slonovače, Barozo naprosto ne razume ni gde je došao, niti šta većina Britanaca misli o njegovoj državi“; „Crni gavran grakće na Temzi“…

Paralelno, šef Forin ofisa Filip Hamond, inače evroskeptik iz Kameronove partije, dolio je još malo ulja na vatru izjavom da je najavom referenduma o eventualnom izlasku iz Unije London potpalio vatru pod nogama Brisela. Ovo se nimalo nije svidelo Barozu pa je, koristeći, očigledno, komociju što odlazi sa najodgovornijeg mesta u Briselu, poskidao sve diplomatske maske i bez plišanih rukavica odvratio šefu britanske diplomatije, i to još na njegovom ognjištu: „Rekli su mi da je gospodin ministar spoljnih poslova bio, pre toga, ministar odbrane (Nije znao Barozo?) pa mislim da ovo pominjanje nekakve vatre ispod nogu možda priliči ministru vojnom, ali ne i ministru spoljnih poslova.“ I još je dao diplomatski savet ministru britanske diplomatije: „Mnogo je važno da čovek ima pozitivne tonove kada je reč o tako delikatnim problemima između Britanije i Evropske unije.“

Šamar se glasno čuo. „Ovo je, zaista, odjeknulo kao šamar našem ministru“, napisao je jedan komentator, ali istovremeno podsetio da Barozo ionako odlazi i da bi eventualni ovakav šamar novog šefa Komisije, Žan-Kloda Junkera, još manje boleo budući da za njegovog mandata Britanija, verovatno, neće ni da bude članica EU.

U svakom slučaju, u Londonu se nadaju da će novi sastav Evropske komisije, sa Junkerom na čelu, imati nešto više senzibiliteta i posebno, poštovanja prema evropskoj politici Londona. Pri tome se konstatuje da u nekim ključnim područjima odnosa sa Briselom, gde Britanija insistira na promenama, London ima dosta pristalica u zajednici. Kameronova vlada priprema, na primer, paket o ozbiljnoj rekonstrukciji sistema socijalnih davanja u EU, što je politika koju, recimo, zastupa i Berlin… Tu, zaista, Britanija ima istomišljenike, ali Kameronovoj najavi – da će iz temelja da menja Uniju, naročito da ograniči kretanje ljudi unutar njenih granica, a posebno da će u tome da uspe – malo ko veruje u Britaniji. Nijedna ozbiljna analiza ne daje mu šansu. Barozo ili Junker svejedno, na centralno pitanje Kameron nema odgovor. A pitanje je: Kako je uopšte zamisliva promena u sistemu EU imigracije − dakle slobodnog kretanja ljudi − koji je već vrsta dogme u Briselu i – sledstveno − da li je to, uopšte, od nekog značaja ako Britanija na referendumu objavi razvod sa EU? Uz sve to, obećanje referenduma je obećanje Dejvida Kamerona koji bi, kako stvari trenutno stoje, mogao da se već iduće godine na parlamentarnim izborima preseli u opoziciju.

[/restrictedarea]