Sa kritičarske trake: Bicikl i ljubav

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake

Piše Vasa Pavković

Snežana Radojičić ZAKOTRLJAJ ME OKO SVETA
Beograd, 2014.

Ovih dana, dok mi spavamo, budimo se, umivamo, odlazimo na posao, radimo, vraćamo se s posla, večeramo, gledamo TV, Snežana Radojičić putuje Srbijom na biciklu, od grada do grada, u okviru projekta promovisanja knjige Zakotrljaj me oko sveta. To je, verovatno slutite, konceptualni nastavak projekta putovanja oko sveta biciklom.
[restrictedarea] Na tom neverovatnom putovanju Snežana Radojičić je do sada prevezla više od 30.000 kilometara i prošla preko trideset zemalja u Evropi i Aziji, a namera joj je da po okončanju evroazijske ture bicikl prenese u Ameriku i tamo nastavi svoje dugo putovanje uz pomoć pedala.
O svemu tome, ali i o mnogo čemu drugome, govori ova knjiga, koja umesto očekivanog žanrovskog određenja „putopis“, hrabro i verodostojno stavlja žanr oznaku roman.
U avanturu putovanja svetom na biciklu i pomoću bicikla, Snežana Radojičić je pošla u dogovoru s Brajanom Kitom, biciklistom sličnih opredeljenja, američkim državljaninom, poreklom iz Kolorada. Spojio ih je internet i zajednička strast prema vožnji na dva točka, a u roman Zakotrljaj me oko sveta, ovi junaci ulaze kao ljubavni par koji, krećući iz južne Ukrajine i Zakarpatja, počinje dugo putovanje. Nekoliko meseci roman prati njihove vožnje, dnevne ture, kampovanja u divljoj prirodi ili kod prijaznih domaćina, na granici koja deli i spaja Ukrajinu, Slovačku i Rumuniju, a potom okreću bicikle na jug, stižu u Srbiju i posećuju Beograd, docnije istočni deo naše zemlje, da bi se spustili do Peloponeza i dosta dugo boravili u Grčkoj. Pred kraj ovog putopisno-ljubavnog romana Snežana Radojičić i Brajan Kit ulaze u azijski deo Turske… Roman, sem „zemljopisnog dela“, insistira na izrazito intimnoj, analitički opserviranoj melodrami ljubavne veze. Tako se tekst odista neprekidno udaljava od „horizonta očekivanja“ putopisa, a sve više je samospoznajni esejizirano-fikcijski tekst o (ne)razumevanju autorke i njenog partnera.
Mnogi teoretičari književnosti tvrdili su da će internetske socijalne mreže ukinuti putopis – ali se pokazuje da je upravo zahvaljujući internetu Snežana Radojičić upoznala svog partnera i krenula na put sa njim. Pomoću specijalizovanih mreža za bicikliste sveta, ona je i putovala Evropom i Azijom, često noćivajući ili boraveći kod ljudi koji su članovi ili simpatizeri određene biciklističke grupe – što podrazumeva i obavezu da se, naravno besplatno, „nađu“ putnicima s pedalama pod tabanima. Snežana Radojičić je zahvaljujući različitim mrežama, blogovima, Fejsbuku itd. i organizovala svoje putovanje sa Brajanom, ali i docniju usamljeničku pustolovinu, posle kraha njihove ljubavne i putničke (prijateljske) veze. Tako je stekla niz pratilaca u mreži, često i prenumeranata knjige Zakotrljaj me oko sveta čije je prvo izdanje samizdat.
Pisanje blogova i svakodnevno boravljenje na Fejsbuku omogućili su autorki da rekonstruiše svoj put, radeći nekoliko meseci na ovom neobičnom rukopisu, u Nepalu, od oktobra prošle godine do februara ove. Tako da je putopisna trajektorija romana rekonstruktivna (na mreži i uz pomoć mreže) dok je njen melodramski i egzistencijalno-psihološki nivo, svojevrsni fikcionalni sloj (ma koliko bio „realan“ ili realan u Snežaninom životu). U svakom slučaju, roman se čita ne samo kao povest o dugom, skoro čudesnom putu, sa zgodama i povremeno opasnim nezgodama već i kao delo fikcijske književnosti, gde nam se autor „otvara“ često do neuobičajenih granica intimnosti (ako granice u ovom kontekstu već nisu pogrešna reč!) Središnji fikcijski deo − intervjua biciklističkog para s novinarkom Mirom Adanjom Polak − ponovo, makar trenutno, menja žanrovsku prirodu ovog spisa (a tu su i fotografije da u tome pomognu).
Snežana Radojičić, međutim, nije tek putnik na biciklu koji je rešio da piše. Pre ove uspele knjige, ona je u relativno dugom roku napisala još dve. S prvom, kratkim romanom (ili povešću) Kad su duše lutale, Snežana je 1994. ušla u redovno kolo Prve knjige Matice srpske i već tada je zapažen njen vanredni talenat. To je bilo potvrđeno i nadmašeno u zbirci priča LP deset godina docnije. Taj naslov se mogao čitati i kao oznaka dugosvirajućih crnih gramofonskih ploča, ali i kao skraćenica sintagme „lične priče“ – jer se radilo o žestokim, urbanim pričama iz Beograda, posvećenim intimnim problemima i situacijama mlađih ljudi.
Objavljena u ediciji „Alfa“ Narodne knjige, ova knjiga je sredinom prošle decenije potvrdila da je u Snežani Radojičić srpska književnost dobila dobrodošlo pojačanje.
[/restrictedarea]