Pomalo tajanstvena vajarka

Jubilej dvadeset pet godina rada Ljiljane Antić nije samo povod da se promisli njeno obimno delo već i da se postavi u istorijski kontekst postmedialne scene kojoj pripada

Piše Dejan Đorić

Mnogo toga u našoj likovnoj kulturi pada u zaborav i nestaje bez traga i glasa; umetnici odlaze zauvek, dela i dokumenta se rasipaju, pa su često ovakvi članci jedino što ostane. Zato je važno ukazati na svaki međaš na putu naše umetnosti od praistorije do postistorije, od Lepenskog vira i Vinče do grupa kao što su „Mediala“ i „Magnet“. Jubilej dvadeset pet godina rada Ljiljane Antić nije samo povod da se promisli njeno obimno delo već i da se postavi u istorijski kontekst postmedialne scene kojoj pripada. Crteži, slike i skulpture ove umetnice bliski su duhu grupe „Magnet“, koju je Olja Ivanjicki smatrala najznačajnijom umetničkom pojavom posle „Mediale“. U duhovnom i izlagačkom srodstvu sa Kostom Bunuševcem, Peđom Gavrovićem, Miodragom Jelićem, Divogom i drugim predstavnicima poznog beogradskog iracionalizma, Ljiljana Antić se istakla i postala poznata pre svega kao vajarka. Rađene u keramici, njene skulpture ozbiljnošću i profesionalizmom skrenule su pažnju publike i kritike (Đorđe Kadijević, Sreto Bošnjak). Umetnica je nakon povratka iz Severne Amerike u našu sredinu unela potpuno novo shvatanje rada u toj drevnoj tehnici. Keramika se obično vezuje za primenjenu umetnost, posude i vaze, ili dosadne, neuspele pokušaje da primenjena umetnost izađe u polje čiste likovnosti. Hrabro i vešto, stvarajući neke od najboljih naših skulptura u vidu torza, pokazala je da duh diše gde hoće, nisu bitni samo tehnika i materijal već i ideja. Bez bilo kakve veze sa primenjenom umetnošću ali i sa vajarskom scenom, stvorila je delo u dosluhu sa velikim vajarima keramičarima, u rasponu od etrurskih, renesansnih kao što je Luka dela Robija do Pikasa.
[restrictedarea] Figurativni svet ove umetnice izražen je u ekstremima, visok stvaralački izraz odgovara povišenim osećanjima ili produbljenim duhovnim stanjima. Vajajući ratnike i ratnice svetlosti, boginje, mitske figure, često iz indoevropskog panteona, heroje i heroine, junake i lepotice, mudrace i čarobnice, skulpturu je dovela do ekspresionizma paradoksalno krajnje precizno ostvarenog. Pojedina dela su primeri mogućnosti usredsređenja na formu, meditativnog ili mističnog karaktera, potrage za duhovnom, tačnije onostranom lepotom. Žene obučene u svetlost po biblijskoj viziji, ili kao Dafne u antičkom mitu pretvorene u biljku, navele su vajarku da se izražava krajnje poetično ali nimalo slabašno. Dovodeći skulpturu do skoro surove pojavnosti pa i raspolućenosti, ona zna da likovno delo pored nežnog mora da ima i nečeg tvrdog, muškog u izrazu, hrabrog ili grubog da bi bilo potpuno u jedinstvu suprotnosti. Njene boginje, maske, lica i oklopi imaju površinu nalik koži iguane, u delo unosi veliko bogatstvo detalja, razigranost forme i boje, skoro prognanih iz moderne skulpture. Te su keramoplastike likovne i detaljističke, bliske slikarstvu, svetu simbolista i secesionista, vremenu kada je umetnost bila najpoetičnija. Realnost ne mora da bude uvek od ovog sveta, Ljiljanu Antić zanima duhovni vid stvaranja, razvoj ličnosti, magičnost duše i sna, što je najčešće odbačeno u racionalističkoj i materijalističkoj avangardi. Po smelosti da se bavi nesvakidašnjim, formalno je nazadna u odnosu na silom sadašnje politike u prvi plan dovedene konceptualiste, ali po umetničkoj osobenosti, viziji i hrabrosti da stvara što želi uprkos vremenu, ispred njega je, jer je ličnost.
Treba ostaviti po strani pitanje da li je umetnik veći od svog dela, nije li Ljiljana Antić Libra veća čarobnica od svojih umetnički izraženih likova, a umetnost samo manji deo raskoši pojedinih ličnosti. Spojivši na individualnom i stvaralačkom planu etiku i estetiku, uspela je da ostvari nešto retko, ne samo u našoj skulpturi. Iz nekih manje razumljivih razloga, trodimenzionalna umetnost u svojoj istoriji najmanje je bila fantastična, vizionarsko i magično rezervisani su za slikarstvo, crtež i grafičke discipline. Ova Beograđanka je među retkim vajarkama u svetu čija je umetnost izmaštana, neobična i iracionalna, a u celoj našoj umetnosti postoji samo nekoliko takvih stvaralaca. U toj proceni ne uzimaju se u obzir brojni asamblaži, neodadaistički i neonadrealni objekti, predmetna umetnost na tragu avangarde, već samo visoko izgrađen figuralni izraz. Nadahnuta mitovima, poezijom i umetnošću Milene Pavlović Barili, ili prebogatim svetom beogradske škole fantastike, velikim delom skliznule u umetnički andergraund, ova je umetnica ostvarila potpuno novu, originalnu formu i ideju.
Profesionalna sprema tajanstvene vajarke je isto tako na visokom nivou. Posle završenog Ekonomskog fakulteta, u Sjedinjenim Američkim Državama diplomirala je studije slikarstva i vajarstva na Corcoran School of Art u Vašingtonu. Profesor joj je bio Voja Stamenić, jedan od zanatski i umetnički najsposobnijih naših slikara fantastike u dijaspori, ovde nepoznat, predavač i na Merilend univerzitetu. Ljiljana Antić je umetnica koja može da se ponosi ostvarenim i u nekoj umetnosti više naklonjenoj sredini njen značaj bio bi dalekosežniji. Za razliku od drugih naroda, mi ne znamo sa čime raspolažemo a još manje smo sposobni da to iskoristimo ili unapredimo.
[/restrictedarea]