Obraz i bezobraz

Beseda pred Pivskim manastirom Uspenja Presvete Bogorodice na Veliku Gospojinu 2014.

Piše Gojko Đogo

Ko stanuje na ovom podnebesju i na svet gleda sa ove visine, „ak‘ i malo stoji“, vidi dalje i dublje u prostor i vreme. Bez te dalekovidosti nema vizije ni sna o budućnosti, a bez tog sna čovek bi bio što i svako beslovesno biće. Tako produbljen pogled na svet, otežan tegom nasleđa, istorije i tradicije, dobrano oblikuje i naše duhovno stanovište, svest i samosvest, karakter i etiku, životne postupke i sudbinske odluke.

BLISTAVA I KRVAVA ČITANKA A naša povesnica je podebela. Ako igde, onda ovde u Pivi i Drobnjaku, u Staroj Hercegovini, bilo bi odveć neprilično podsećati ili upućivati na tu blistavu i krvavu staru čitanku, na stranice koje svedoče kako o junacima i junačkim delima, tako i o svetinjama kakav je Pivski manastir, bar u ovom razdoblju otkako njegovi temelji podupiru naše pamćenje, od druge polovine 16. veka naovamo, od vremena kad ga je Savatije, mitropolit hercegovački i potonji patrijarh srpski, na starom crkvištu utemeljio.
[restrictedarea] Ktitorov fresko-portret, njegova lična karta, pored južnih manastirskih vrata, zavetni je obrazac pred kojim je svaki čestiti Pivljanin i Hercegovac stolećima samerao i ogledao svoj obraz. Onako kako je najviđeniji iguman pivski, Arsenije Gagović, obnavljao, utvrđivao i ukrašavao ovaj hram gospodnji, tako su i znameniti Pivljani, oslonjeni na ramena svojih predaka, kao na najtvrđi pirg i oltar, nasleđivali visoke i plemenite ciljeve koje je valjalo dosegnuti i braniti.
Eto zašto su svagda najskuplje glave polagane u temelje novih pregnuća. „Gde god kročite ovom zemljom moglo bi vam se dogoditi da nagazite na kosti naše ili tuđinove.“ Herojsko žrtvovanje za opšte dobro, za svetu čast i slobodu, upisano je u genom Pivljana i cele Hercegovine, od ovog završja do humske pitomine. Ima li za to uverljivijih dokaza od Principa i mladobosanskih anđela čije venčanje sa slavom i smrću, pre jednog stoleća, ove godine obeležavamo. Većina ovih termopilskih Leonida odškolovano je u epskoj viteškoj školi Baja Pivljanina, Zimonjića, Vukalovića i Stojana Kovačevića. Nigde manje kolevke sa više junaka, svetaca i proroka. Sve su to kosovski baštinici nebeskom kolajnom opasani.
Ako Kosovo označava početak svekolike srpske nesreće, kao što veli Sveti vladika Nikolaj, onda treba dodati da bez kosovskog jevanđeljskog zaveta nikad ne bi moglo biti ono „što biti ne može“, a bivalo je neretko u srpskoj povesti.
Jeste, „vaskrsenje ne biva bez smrti“, ali naša istorija i predanje, pre i posle Kosova, pamte dosta podvižnika i junaka obezglavljenih bratskom rukom. Teško je reći da li su bili skuplji naši porazi ili pobede. Imamo mi previše Vukašina, Vukova i Vujica, gotovo koliko i Momčila, Obilića i Karađorđa. (P. Slijepčević) Oni simbolišu dva, gotovo jednako snažna životna principa, dobra i zla, koji se od davnina ukrštaju u našem nacionalnom biću.

U OVO NEDOBA Izgleda da su se naši negativni junaci u ovo nedoba – da se i na njega osvrnem – poprilično umnožili. Sa ove visije i sa ovog osvećenog mesta vidljivija je i dubina i težina svih naših posrnuća, omraza i raskola. Vazda će se naći neki mitolog ili mudrac da naše pogubne deobe pripiše istorijskom i geopolitičkom udesu ili kosovskom prokletstvu. Starija je ova srpska nasledna bolest, primetili su je još vizantijski pisci kod naših dalekih predaka, pre dolaska u ove krajeve. I dobro je poznata svim našim neprijateljima. Ovo nevreme samo pogoduje njenom rasplamsavanju.
Danas je naš nacionalni korpus razdrobljen, i kuća sa nekoliko zidova prezidana. Desetine hiljada nas je manje svake godine. U srpskoj kolevci, na Kosovu, Srbima je teže nego pod Osmanovićima. A ni Srbima u Crnoj Gori nije mnogo lakše. Granica prema Srbiji tvrđa je nego prema Albaniji. Priznanje okupatorske vlasti na Kosovu najteža je srpska samoozleda u novijoj istoriji. Novi rovovi, nacionalni, ideološki i verski, dublji su nego ikad. Brat bratu ne ide na slavu i sahranu. Nema bratske ljubavi, ima otrova u svakoj čaši. Novi izdanci iz starog korenja korovom su napučili Srpsku Spartu.
Iskušani model poluvekovnog kosovskog progona danas se primenjuje u Crnoj Gori. To sistemsko „štipanje“ srpskog naroda umanjuje se i svodi na političke razmirice, na incidente, ili sasvim prećutkuje u nadi da će zlo samo uminuti. Neće, neće ako se ne leči, ranu treba lečiti a ne prikrivati.
Ostrašćeni i prevereni novi Dukljani, osokoljeni despotskom vlašću, doista, živim Srbima ne vade unutrašnje organe, ali dele ćuške i živima ne daju ljudski da žive. Udaraju im na obraz, veru, jezik, pismo… Srbi sve više odlaze a sve ređe u goste dolaze. Montenegrini ili Novocrnogorci ih ne vole. Nasuprot zvučnim izjavama ljubavi naših poglavara s obe ili sve tri strane srpskih granica. Ljubav se ne overava pečatima, ona se oseća. Ima je ili nema. Beogradska i šumadijska mladost neće, sve više neće, na crnogorsko more. Oteralo ih je nasilje, osionost, besovitost, prostakluk… Bajka o časti i gostoprimstvu odveć je bajkovita.

PRIZIV RAZUMU Imam, naravno, na umu opomenu vladike Nikolaja da na Kosovu rastu i božuri i trnje, ali se u Gračanicu unose samo božuri. Stoga, s mukom izgovaram ove reči i pred Domom Uspenja Majke Božije pominjem naše jade.
Ali, ovo nije duvanje u oganj nego priziv razumu i saglasje sa onima što se odlučno odupiru podgoričkoj političkoj mimikriji i urušavanju vekovnih etničkih, etičkih i kulturnih načela i vrednosti srpskog naroda. Skromna podrška onom znatno brojnijem i plemenitijem delu Crnogoraca koji dobro znaju ko su i šta su. Da pomenemo samo dostojanstveni čin 27, pretežno nikšićkih profesora, koji su pre desetak godina, ne razmišljajući o posledicama, ustali da brane svoj jezik i svoju profesionalnu čast. Svi su ostali bez hleba, ali u ovim brdima obraz je stariji od razuma, to mistično osećanje je urođeni nagon, ono se nasleđuje koliko i stiče. Od Bajove kule do Somine nikad nije bilo pokunjene glave.
Ovde niko nikad nije brinuo samo o svojoj njivici i krovinjari, nego vazda o zajedničkoj velikoj srpskoj kući i baštini. Baš onako kao što je iguman Gagović, arhimandrit hercegovački i proiguman hilandarski, daleke 1803. godine, uoči Srpskog ustanka, u Petrogradu, pred Aleksandrom I, zastupao, ne hercegovačke nego svesrpske pa i sveslovenske interese, predlažući caru ništa manje nego osnivanje Slavenosrpskog carstva. A, malo kasnije, posle uzaludnih molbi vladiki Petru I da se pridruži Karađorđu, Drobnjaci i Pivljani, ne mogavši srcu odoleti, na oružje ustadoše sami. (P. Slijepčević)
Prizivanje istorije i tradicije danas pred ovom lavrom nije lament nad sudbinom srpskog naroda, ni tužaljka nad Crnom Gorom, ni ukor zabludeloj braći, nego blaga opomena da nas dvolična, vazalna vlast i politička trgovina u svim srpskim zemljama ne zavedu da u međusobicama sasvim zaslepimo i izgubimo iz vida našu nacionalnu i duhovnu vertikalu.
Jedan stari, malo poznat, monaški zapis, kako kaže sadašnji iguman jeromonah Jeftimije, veli: „Bežaće manastir od vode! Bežaće i to će biti u vremenu kad će ljudi misliti da sve mogu, da sve umeju i sve znaju.“ Pobegao je manastir od vode, iz doline, i sa Pivskog oka, sa prastarih temelja vazneo se na ovu visinu, a da li smo mi oni što misle da sve mogu, da sve umeju i sve znaju? Ako jesmo, da li smo se i mi kao ljudi uzdigli uvis? Bojim se da nismo. Bojim se da put kojim hodimo ne vodi uvis, nego u ambis.
Neka ovo, stoga, bude smerna molba da se svi oslobodimo paganskih strasti i zajedno uđemo u hram hrišćanske ljubavi, da se pokajemo i pomolimo Presvetoj Majci Božijoj da svojom svetom rukom obgrli sve nas i ceo srpski narod.
[/restrictedarea]