„Manifest“ Andreja Avramenka iz Harkova: Ja sam Rus!

Zavidim Rusima, zavidim ovim „kacapima“ i „Moskaljima“[1]!

Zavidim im na Olimpijadi, i na vojsci. Mnogi moji prijatelji i rodbina su u Rusiji. Gledam kako rastu i menjaju se. Veruju u svog predsednika. Veruju u svoju vojsku. Ponose se svojom velikom istorijom, uspesima i pobedama.

Nekada je to bila naša zajednička istorija, zajedničke pobede i uspesi. Ne tako davno. Oni su se pomirili sa sobom. Ne mare za Zapad koji mi smatramo božanstvom. Oni idu dalje, razvijaju se, o čemu nama ne govore na televiziji i forumima. Meni je jasno da mi gubimo, a ne oni. Mi smo sve slabiji, a oni su sve jači.

Koliko god glasno vikali „Slava Ukrajini“, to se neće promeniti.

Ne tako davno, zlurado smo gledali kod njih Čečeniju.

A danas su Čečenci ništa manje Rusi od samih Rusa. Spremni su da se bore za svoju veliku, obnovljenu zemlju, čijim se delom smatraju. Danas se mi plašimo čečenskih bataljona. Kako je do toga došlo???

Oni su se još koliko juče ubijali međusobno. Ali razlog je jednostavan: Čečenci su uspeli da se sete da su i oni Rusi, da su i oni deo velike države i velikog naroda.

Mi se zlu radujemo kad njih zadese katastrofe i terorizam.

A oni ih svaki put prevaziđu i postaju jači! Iako je protiv njih ceo svet! Padnu i opet ustanu. Ustanu i smeju se. I ispljunu krv kroz zube.

Mi vrištimo kako su oni robovi. Kako će uskoro propasti, kako će nafte nestati, NATO napasti, a njih zadesiti još jedna kazna. Ali oni su mi! Mi pljujemo na sopstveni odraz. Na sebe.

Moramo shvatiti da smo jedno. I kad to shvatimo i razumemo, onda će se vratiti onaj osećaj naših predaka – osećaj unutrašnje snage, nade, vere, i ponosa. Da smo i mi Rusi.

Nema veze ko su nam preci: Ukrajinci, Tatari, Jevreji, Burjati ili Uzbeci. Nema veze šta smo po veri, katolici, pravoslavni, muslimani ili Jevreji. Nije bitno. Bitno je da smo Rusi! Da smo deo velikog naroda i velike države.

Jeste da naša velika država i veliki narod imaju još problema. Ali ako se setimo da smo Rusi, sve ćemo promeniti zauvek! I toga se svi plaše.

Plaše se da ćemo se setiti. Da ćemo opet biti zajedno.

Zato oko nas pletu paučinu laži i obmana. Te laži onda održavamo mi, ali i u Rusiji.

Ne dozvoljavaju nam da se probudimo. A ako se ne setimo ko smo, nikada se nećemo probuditi.

O ovoj situaciji, okupaciji, itd.

Ko najviše viče da moramo da zaštitimo „našu“ nezavisnost, celovitost i slobodu? Oligarsi, funkcioneri, parlamentarci. Prestravljeni su od pomisli da će morati da odgovaraju za sve što su tokom godina učinili Otadžbini?

Možda ovo nije okupacija – možda je ovo oslobođenje? Možda je naš narod došao da nas spase kad smo izgubili svu nadu i poklekli?

Možda treba da stanemo zajedno i uništimo sve ove lažljive političare, oligarhe, funkcionere i načelnike kojima ide pena na usta dok vrište kako svi treba da odemo u smrt. Da ginemo za njihove vile, jahte i dvorce, njihove bankovne račune, njihovu slobodu da nas pljačkaju, i da ne odgovaraju za svoje postupke.

Znam da će ovaj Manifest da skidaju sa Mreže. Da će hiljade ljutitih komentatora da me optužuje kako sam izdajnik, Putinova prodana duša, kacap, moskalj. Ne marim. Znam da je istina sa mnom.

Ja sam ukrajinski rodoljub – istinski rodoljub – i sada se odlučuje o sudbini moje Ukrajine i mog naroda.

Ili ćemo se setiti ko smo, ili će nas nestati.

Volim svoj ukrajinski narod, naše pretke i našu kulturu. Ja sam Ukrajinac. Ali sam više od toga.

Ja sam Rus.

Andrej Avramenko, Harkov
Izvor: http://svetoven.pogled.info/news/57531/Andrei-Avramenko-Az-zavizhdam-na-rusnatsite

Posrbio: Nebojša Malić

Naslov i oprema: Stanje stvari

[1] Prim. ur: KACAP je reč koja se upotrebljava za Ruse. MOSKALJ je reč koja je prvo nastala kao naziv ruskih vojnika – koje su tako nazivali u 17. i 18. veku, kad su se pojavili na tim prostorima. Posle je označavala sve koji rade za centralnu vlast, bez obzira na nacionalnost.