Košarka i mržnja

Dok se Srbija radovala zbog novog sportskog podviga svojih košarkaša, u Prištini se zlurado komentarisala visoka pobeda SAD

Piše Predrag Radonjić

Svet je sa respektom i čuđenjem ispratio finale svetskog prvenstva i veliki uspeh košarkaša jedne malene evropske zemlje i nacije od 5-6 miliona stanovnika, koja se hrabro suprotstavila jedinoj košarkaškoj supersili, ostavivši za sobom i neuporedivo veće i snažnije od sebe, kao što su Francuska i Brazil. Čak su i komšije u regionu, kako se danas naziva ratovima na zapadne kolonije usitnjen prostor nekadašnje Jugoslavije, iako i same retko tome sklone, pokazale izvesnu dozu simpatija i poštovanja prema hrabrosti i veštini balkanskog Davida u borbi sa svetskim Golijatima.
[restrictedarea]

PRIŠTINSKI KOMENTATORI I NJIHOVI KOMENTARI Kada pogledate samo osvajače medalje, SAD, Srbiju i Francusku, čini se da je u sendviču ove dve zemlje primerenije da se nađe, u najmanjem, jedna Rusija ili barem Španija.
„SAD po drugi put bombardovale Srbiju u poslednjih 15 godina“, navodi se u vesti prištinskog portala „Telegrafi“, koja je izazvala bes i zabezeknutost mnogih mojih prijatelja van Kosova i Metohije. Pa zar je moguće da su toliko puni mržnje?, pitao me je jedan prijatelj iz Beograda. Ja sam se prisetio prvih godina posle rata i NBA utakmica koje smo gledali u prenosima na kosovskim televizijama, pošto tada „Total Te-Vea“ još nije bilo. Kada je igrao Sakramento, komentator je svaki put pričao o nečem drugom dok bi Divac ili Stojaković davali koševe. Ni ime im nije spominjao. Jedino se izlanuo, arlauknuvši od sreće kada je Divca povredio u duelu nekakav gigantski crnac kojem sam zaboravio ime. Slično je bilo i u meču sa Amerima u Indijanapolisu. Svaka trojka ili zakucavanje košarkaša američke reprezentacije komentarisani su probijajućim decibelima: „NATO bombardimi!!!“
Ima i očiglednijih i neposrednijih primera mržnje, koja ne jenjava prema svemu što je srpsko. Ne znam ni sam zašto, ali se na ovom primeru jasnije iskazuje njena rogobatnost. Ima i neprestanih pokušaja da se Srbija dovede u konflikt sa Amerikom i iza njenih leđa kukavički iskaže lažna hrabrost i kvazipatriotizam. Tako je bilo i u nedavnom retoričkom duelu srpskog šefa diplomatije Dačića i njegovog nepriznatog(?) kosovskog kolege Envera Hodžaja, koji na Savetu bezbednosti UN proziva nejaku Srbiju kao zaštitnicu ruskih interesa u regionu i svetu. Namera je banalno jasna. A da li su KiM i Krim isto ili drugačije, to će rešiti Ameri i Rusi već nekako.

UTOPIJA O MULTIETNIČKOM KOSOVU Ali stvari na Kosovu i Metohiji stoje mnogo drugačije u odnosu na veliku i strasnu ljubav Albanaca i SAD s početka stoleća, koja je počela da se hladi i dobija maglovite naznake potencijalne konfrontacije. Neposlušno i ekstremističko samoopredeljenje, koje bi trebalo da bude tas na vagi u formiranju nove kosovske vlade, preteže na nepoželjnu Haradinajevu stranu, uz uslovljavanje vođenjem pregovora sa Beogradom. U prevodu, ozbiljnim blokiranjem sprovođenja Briselskog sporazuma i otežavanjem njegovog daljnjeg odvijanja. Uostalom, gradonačelnik Prištine iz redova ovog pokreta, Špend Ahmeti, nedavno je na kružnom toku u centru grada plavo-žutu kosovsku zastavu zamenio mnogo prepoznatljivijim crveno-crnim barjakom Republike Albanije. Kao što se, na graničnom prelazu Srbije i BJR Makedonije Đeneral Janković, koji je sada, po većinskom mišljenju lokalnog stanovništva, granica republika Kosovo i Makedonija, imenom Hani i Elezit, sa kosovske strane vijori crni orao. Tek toliko da se rasprši utopija o nekakvom multietničkom Kosovu, zbog kojeg su SAD i NATO bombardovali Srbiju, a nikako zarad stvaranja velike Albanije. Kao što se lagano, sa smanjivanjem broja američkih zastava na kućama kosovskih Albanaca, povećava broj vehabija na ulicama i sanduka sa šehidima, koji se vraćaju iz Sirije svojima.
Utakmicu sa Brazilom i Francuskom gledao sam u Makedoniji, tokom nekog multietničkog seminara, sa kolegama iz redova kosovskih Albanaca. Pristojan svet, koji nije reagovao na skakanje i derendžanje mene i još jednog prisutnog Srbina. Zaista je među njima i puno onih kvalitetno obrazovanih, moderno i sekularno orijentisanih, neopterećenih zaslepljujućom mržnjom. Za razliku od Srba, među njima, jedino, gotovo da nema nijednog koji dovodi u pitanje pravednost oslobodilačke borbe za nezavisnost Kosova. Pa čak i ako im je košarkaški uspeh Srbije krišom simpatičan.
[/restrictedarea]