I srpsko je hrvatsko: Gugl najavljuje srpsko-hrvatsku granicu

Hrvati su odlučni da istraju na katastarskoj granici iz vremena Austrougarske carevine, po kojoj na levoj obali Dunava zbog izmenjenog rečnog korita imaju zaostalih 11.000 hektara zemlje, uključujući i Vukovarsku i Šarengradsku adu, što znači da bi se Hrvatska kod Sombora, Apatina i Bačke Palanke duboko uvukla u srpsku teritoriju. Na drugoj strani, Srbiji po istim tim katastarskim knjigama pripada oko 3.000 hektara zemlje u Hrvatskoj

Piše Nevenka Stojčević Fotografije Milan Timotić

Svremena na vreme, zvaničnici Srbije i Hrvatske podsete javnost da dve države ni posle dvanaest godina nisu približile stavove oko utvrđivanja 145 kilometara duge međudržavne granice na Dunavu, uz napomenu da je to jedno od najosetljivijih političkih pitanja koje opterećuje odnose dveju zemalja. Rešavanje spora, međutim, nije ni na vidiku, jer se predstavnici Srbije i u ovom slučaju zalažu za dosledno poštovanje međunarodnog prava i odluke Badinterove komisije iz 1991. godine da, u slučaju razgraničenja dve zemlje na reci granica ide sredinom plovnog puta, kao što je važilo do raspada bivše Jugoslavije. Hrvati su odlučni da istraju na katastarskoj granici iz vremena Austrougarske carevine, po kojoj na levoj obali Dunava zbog izmenjenog rečnog korita imaju zaostalih 11.000 hektara zemlje, uključujući i Vukovarsku i Šarengradsku adu, što znači da bi se Hrvatska kod Sombora, Apatina i Bačke Palanke duboko uvukla u srpsku teritoriju. Na drugoj strani, Srbiji po istim tim katastarskim knjigama pripada oko 3.000 hektara zemlje u Hrvatskoj.
Od tvrdih i megalomanskih stavova koje oko granica ima sa većinom svojih komšija, bivših republika SFRJ, pa i sa Srbijom, Hrvatska nikako ne odustaje. Zato je najnovije podsećanje na spor, verovatno, posledica bojazni da bi Hrvatska kao članica Evropske unije, ili Evropska komisija, pored pitanja granice sa Kosovom i Metohijom, kao uslov za pregovore Srbije za pristupanje ovoj zajednici mogle da postave i pitanje razgraničenja sa Hrvatskom, iako Hrvatskoj prilikom dobijanja članstva u EU isto pitanje niko nije postavljao.
Ukoliko granični spor Srbije i Hrvatske o međudržavnoj granici na Dunavu ne bude rešen diplomatskim pregovorima, njime će morati da se bavi arbitraža ili Međunarodni sud pravde, kao u slučaju spora Hrvatske i Slovenije oko Piranskog zaliva, koji Sloveniji znači izlaz na otvoreno more. Zvaničnici Srbije veruju da bi tada bio poštovan važeći princip razgraničenja na međunarodnim plovnim rekama, kakav se primenjuje pri razgraničenju Dunava između Mađarske i Slovačke ili Srbije i Rumunije, da bi u prilog takvom rešenju išlo i zakonsko razgraničenje iz 1945. godine i nadležnosti koje je nad tim područjem skoro pet decenija imala Srbija. Naime, još od 1945. na snazi je odluka po kojoj je granica Vojvodine (SR Srbije) prema Hrvatskoj određena Dunavom od mađarske granice do Iloka, i od 1941. do 1991. godine ta granica nije izmenjena nijednim drugim zakonom.

Istina je da je u zemljišne knjige bivših opština i republika SFRJ upisivana zemlja vlasnika koji su bili sa druge strane Dunava, odnosno avnojevske granice, ali je isto tako istina da Hrvati te granice priznaju kada za to imaju interesa, kao u slučaju proglašavanja nezavisne države u poslednjem ratu, ili prisvajanja teritorije Baranje, koju im je pre toga poklonio Tito a izručio Milovan Đilas, a ne priznaju kada to nagoveštava makar i najmanji ustupak na račun zamišljene hrvatske državne teritorije. Zato se Hrvatska u okviru pretenzija na srpsku teritoriju u avnojevskim granicama ne odriče ni Vukovarske ni Šarengradske ade, koje su na srpskoj strani Dunava i bliže srpskoj obali nego sredini reke.
Vlada Srbije zauzela je ovim povodom zvanično stanovište da u pregovorima treba da budu zastupljena tri principa. Prvi je utemeljen u međunarodnoj praksi i pokazuje da granice (obale) velikih reka razdvajaju države, drugi je da se olakša život ljudima na tom području i treći da se prati realno stanje.
Verujemo da su u skladu s tim postupili članovi Međudržavne diplomatske komisije sa srpske strane koji su, kako je rečeno u Ministarstvu spoljnih poslova, odradili svoj deo posla i čekaju nastavak pregovora.
„Jugoslavija je razbijena na predlog Badinterove komisije, koja je prilikom stvaranja novih država na njenoj teritoriji insistirala na poštovanju avnojevskih granica. Ako je to prihvaćeno, a jeste, onda mora da se poštuje i avnojevska granica između Srbije i Hrvatske koja ide sredinom Dunava, a ne katastarske knjige iz vremena Marije Terezije. To bi bilo van svake pameti, jer onda bi i Baranju, koja nikada nije bila hrvatska, već je pripadala Dunavskoj banovini, odnosno Srbiji koja ju je platila zlatom, trebalo vratiti u granice iz kojih je izuzeta. Uostalom, i sama činjenica da Beli Manastir nikada nije bio Bijeli Samostan najbolje govori čija je Baranja bila. Nažalost, niko neće da kaže suštinu: da su Ujedinjene nacije prihvatile predlog Badinterove komisije o poštovanju avnojevskih granica, i time zapečatile našu istorijsku sudbinu da sve što osvojimo u ratu izgubimo u miru, za ‚zelenim stolom‘. I pored svega, uveren sam da se to ovoga puta neće desiti, jer su svi argumenti na našoj strani“, izjavio je za „Pečat“ dr Živorad Smiljanić, predsednik Opštine Apatin, i naglasio da sa Hrvatima ima dobru pograničnu saradnju.
Njegov kolega, predsednik Opštine Bačka Palanka Aleksandar Đedovac izbegao je da iznese svoj stav o pitanju srpsko-hrvatske granice i poručio preko bliske saradnice da je to pitanje koje se rešava na mnogo višem nivou od lokalne samouprave.
Okupacija dunavskih ada gliserima A kako stvari stoje na terenu i šta je realnost s kojom se svakodnevno suočavaju žitelji mesta uz spornu granicu na Dunavu, videli smo na licu mesta.
Na putu do sela Mladenova, najbližeg Šarengradskoj adi, prošli smo kroz selo Karađorđevo pored istoimene Vojne ustanove kojom se sada upravlja iz Morovića i gde se u Brozovo vreme uživalo, uz priređivanje – za domaće i strane slavne i poznate goste − nezaboravnih „seansi“ lova na divljač, a potom su, navodno, Tuđman i Milošević „crtali granice“. Slučajnost ili ne, tek pitanje srpsko-hrvatske granice i sada se vrti oko Karađorđeva. A u Mladenovu smo, opet, nekim slučajem, naišli na nekadašnjeg Sarajliju Igora, Rusa čiji je deda sa svojim zemljacima oslobodio Mladenovo od Mađara, i gde je on stigao silom prilika, ali ostao zauvek, sa mnogim drugim Bosancima koji su ovde stigli „vozom bez voznog reda“. Ubrzo su došli i njegov nešto mlađi drug sa reke, pecaroš i čamdžija Blažo, i Dragan zvani Džo koji, kažu, sve zna.
„Plašim se da će naša vlast sve to da prepusti Hrvatima, jer što god da im naredi Evropa, oni to izvršavaju. Do pre dve godine srpsko-hrvatska granica je išla sredinom Dunava, a sada je Gugl na mapama nacrtao stare, kažu katastarske granice, pa Hrvatska ulazi duboko u srpsku teritoriju. To nije slučajnost, već čista provokacija. Hrvati nemaju ni obraza, ni karaktera, ja nikome ne bih poželeo da ih ima za komšije. Sa svima imaju spor oko granica – sa Italijanima, sa Mađarima, sa Bosnom, sa nama. Oni, jednostavno, mešetare, pa gde uspeju. Mi imamo deo Kopačkog rita, ali oni već i to svojataju, hoće da uzmu ceo rit. Neće im biti teško da sve to urade pored ovakve Srbije. Naša vlast je potpuno nezainteresovana i hladno će im sve dati“, s velikim ogorčenjem konstatuje Džo.
Dok čekamo Igora i Blažu da dovezu motor za čamac kojim ćemo krenuti u avanturu oko Šarengradske ade, on objašnjava da bi se, u slučaju priznavanja katastarskog stanja koje zagovaraju Hrvati, selo Mladenovo, gde živi 95 odsto Srba, maltene graničilo sa Hrvatskom.
[restrictedarea] „Kako je menjan tok Dunava, tako se i ovo selo pomeralo. U vreme Marije Terezije francuski robijaši su dolazili galijama, dovozili kamenje i izgradili novo korito u koje su skrenuli tok Dunava. Preciznije rečeno, ‚izravnali‘ su Dunav tako što su ga iz prirodnog korita preusmerili u ono koje su iskopali. Evropska unija je za to da granica bude po sredini tog ispravljenog Dunava, u skladu sa mišljenjem Badinterove komisije, ali Hrvatima u ovom slučaju ne odgovaraju avnojevske granice. I znate šta sad rade? Počinju na Šarengradskoj adi da podižu nekakve daščare i sojenice, da osvajaju adu, a posle će verovatno da prave i vikendice i kuće. Sve uz mig njihove države i stražu njihove policije koja patrolira Dunavom, i na prostoru neograđenog prirodnog rezervata druge kategorije, još uvek bogatog plemenitom i svakom drugom divljači, kojim bi trebalo da upravlja sadašnja Vojna ustanova Morović. Ali ovde nema nikoga da čuva veliko blago, Hrvati dolaze a da ih niko ne kontroliše jer naše policije nema nigde. Kažu da nema ni čamaca ni goriva i otkad je policija zamenila vojsku, naša je bezbednost na ovoj granici potpuno ugrožena“, priča Dragan, ogorčen što od Vojne ustanove Morović Srbi imaju zabranu da bilo šta prave na adi.
On kaže da je jedan njihov prijatelj hteo da napravi drvenu vikendicu, ali su ga lokalne vlasti naterale da sruši započeto i još ga kaznili.
„Hrvati dođu sa pet-šest čamaca, ili gliserom, roštiljaju ovde, pecaju ribu, a nas naša policija upozorava da im se ne obraćamo jer, navodno, postoji neki dogovor o tome između Opštine Bačka Palanka i Iloka. Potpuno nerazumno. Pre sedam godina došli su na špic ade, razapeli šator i pobili šahovnicu. Tad su ih naši policajci oterali, ali sad više ne rade ništa. Mi svaki put, kad idemo na adu, moramo da se prijavimo našoj pograničnoj policiji i kažemo tačno vreme koliko ćemo tamo da boravimo, najkasnije do 22 sata. Nisu policajci za to krivi, oni samo izvršavaju naređenja. Poslednji put sam ih video za prvomajski uranak i nikada više“, kaže Džo.
Pod utiskom njegovih razmišljanja, odlazimo u Opštinu Bač, i predsednika Dragana Staševića pitamo kakva je situacija na Vukovarskoj adi.

ZABRANE SAMO ZA SRBE „Problem srpsko-hrvatske granice poznajem kao stanovnik Bođana, odnosno Bača, koji je pre poslednjeg rata išao skelom preko Dunava u Vukovar. Dok Hrvatska posle rata nije postala samostalna država, imali smo slobodan protok ljudi i robe, a rodbinske veze su se toliko ispreplitale da više niko nije znao odakle je u stvari. Ja sam kao srednjoškolac biciklom iz Bođana odlazio u vukovarsku ‚Namu‘, u kojoj je moglo da se kupi sve što se poželi. Onda je došao rat i tamo je bila Krajina i neke druge prilike. Skele su bile ukinute, neki ljudi su brinuli o granicama. Kad je rat prošao, posle nekog vremena je uveden malogranični prelaz preko kojeg su ljudi išli samo sa malograničnim pasošima. Posle reintegracije Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u RH i još nekoliko godina posle, Boris Tadić i Tomislav Bogunović, tadašnji predsednik Opštine Bač, otvorili su malogranični prelaz i tada je krenuo protok ljudi sa malograničnim pasošem, koji je morao svake godine ponovo da se vadi, po ne baš niskoj ceni. Ljudi i nisu bili mnogo zainteresovani jer nije smelo ništa da se nosi. Ulaskom Hrvatske u EU taj malogranični prelaz je zatvoren i tako je do današnjeg dana“, priča Stašević.
Ni posle četiri meseca na vlasti, on nema nikakvih saznanja o eventualnim srpsko-hrvatskim pregovorima oko granice.
„Bio sam okupiran drugim, aktuelnim problemima, a i znam da se pitanje granica rešava na mnogo višem, državnom nivou. Video sam da se na Vukovarskoj adi okupljaju, kupaju i zabavljaju mladi Hrvati, koji dolaze čamcima i gliserima i imaju tamo neki svoj društveni život, ali izdaleka ne mogu da razaznam kakav. Iz razgovora sa policajcima čuo sam da oni gazduju Vukovarskom adom kao da je njihova i da tamo koriste akciznu robu. Vukovarska ada pripada Srbiji, mada sam čuo nezvaničnu priču o tome da je neko nekome prijateljski dao adu, ali to ne mogu ni da potvrdim, ni da negiram. Matica Dunava, odnosno plovni put trebalo bi da bude neka granica između dve zemlje, a po tome je Vukovarska ada srpska i treba da pripada opštini Bač. U svakom slučaju, naša pogranična policija nama ne dozvoljava da dođemo na Vukovarsku adu. Možda bi bilo i nekih problema kada bi mladi ljudi odavde došli sa gajbama piva ‚lav‘ ili ‚jelen‘. Ne mogu da kažem da je za Srbe zabranjeno, ali mogu da kažem da državljani Republike Srbije prema nekim mojim ranijim saznanjima ne mogu da dođu“, ispričao je Stašević.
On podseća da od momenta kada je Hrvatska postala članica EU, kod Vukovarske ade ne postoji prelaz za Hrvatsku, ali Hrvatima je dozvoljeno da dolaze kad i kako hoće.
„Aršini su nam različiti, a kao običan građanin i pčelar, znam da mi je mnogo komplikovano da idem do Fruške gore, jer umesto nekoliko stotina metara, moram da pređem 126 kilometara. Mladi iz Opštine Bač nisu nikada ni išli na kupanje na adu, ona se i zove Vukovarska zato što su dolazili tu iz Vukovara i okolnih sela. Došli su mi u goste prijatelji iz SAD, to su Srbi, kojima sam pokušao da prezentujem neke naše potencijale. Kada sam ih dovezao do tog prelaza koji više nije bio granični, oni su napravili nekoliko fotografija, ali im je prišao naš policajac i zamolio da ih izbrišu ‚jer će im praviti problem oni ispreka ako su videli da neko fotografiše‘“, seća se Dragan Stašević uz napomenu da dosad nije dobio bilo kakvu naznaku da se tu planira granični prelaz, a da se nada instrukcijama u slučaju bilo kakvog pomaka oko pitanja granice.
Iz Bača smo se vratili u Mladenovo, gde su nas Igor i Blažo opremili gumenim čizmama i debelim čarapama za čamac.
Dok se nasipom od sela vozimo prema Šarengradskoj adi, Igor nam pokazuje stotinak hektara najplodnije zemlje crnice, potpuno zarasle u korov.
„Ovo je zemlja crnica, na 30 santimetara ispod nje je voda. Sve što tu posejete ili zasadite naprosto iždžiklja. Celeri od tri kile tu rastu. Paprika, celer i paradajz odavde su se izvozili u Austriju još u vreme Marije Terezije. Ali, sad je, vidite, na toj zemlji korov abnormalnih dimenzija. U Holandiji bi ta zemlja vredela 200 hiljada evra po jutru, ovde može da se kupi za 2.000 evra. Sad to sve hoće da prodaju Arapima, a da lokalna samouprava od toga nema nikakve koristi.“
I dok se približavamo čamcu, on se vraća na ono što sve ljude ovde uznemirava.
„Naša je država potpuno nemarna prema nama i svemu što se ovde događa. Da je kontrasituacija, Hrvati nama ne bi dali da pređemo na njihovu stranu. A neki policajac iz Osijeka redovno dolazi ovde da ‚tuče‘ ribu strujom i mi se sve nešto sklanjamo. Njihova policija, kad mi pecamo, dolazi velikom brodicom i pravi nam talase. Toliko su drski da na našoj strani traže od nas dokumenta. Neki dan su prošli čak kroz naš rukavac Hagla. Oni tamo dođu, roštiljaju, piju, a ima ih svakakvih – tetoviranih, ludih, kao i kod nas, i očas posla može da dođe do svađe. Stalno se pozivaju na ime Šarengradska ada, ali oni uvek nađu na šta će se pozivati“, jada se Igor.

ODOMAĆENI NA SRPSKOJ OBALI Iako pada kiša, mi ulazimo u čamac i krećemo oko ostrva Šarengradska ada, dugog oko 5,5 kilometara, od 970 hektara, koje se nalazi između Šarengrada i Mohova sa desne strane Dunava.

Na suprotnoj strani vidimo mlade Hrvate koji veslaju, osmatračnicu sa teleskopom odakle Hrvati nadziru adu i ukotvljen policijski brodić nadomak Šarengrada.
Blažo pažljivo upravlja čamcem i usput nam pokazuje mesto gde su se Hrvati u potpunosti odomaćili na srpskoj obali. Onda pristaje uz obalu da se na licu mesta uverimo u ono što vidimo.
„Pogledajte ovu nadstrešnicu. Ovu drvenu građu su dovukli da dižu nove daščare. Po ovim iscepanim drvima znamo da su bili pre nekoliko dana. Uostalom, pogledajte ove flaše od njihovog piva i soka. A ova kućica iza, mi je zovemo svinjara, sada je i ograđena, došao čovek i zasadio paradajz, pa hoće da ga obezbedi od divljači“, priča Blažo i podseća nas na Dučićevu izreku da su „Hrvati najhrabriji narod ne zato što se ničega ne boje, nego zato što se ničega ne stide“!
A onda ga prođe ljutnja, pa se priseti jednog dede koga je neki dan zatekao na adi.
„Ma, kukaju i oni, sirotinji je sve isto. Neki dan mi jedan deda kaže: ‚Imam dve tisuće kuna mirovinu, kad platim režije, da mi susjed ne da u prodavnici na crtu, ne bih imao šta da jedem.‘ Ali, znam ja njih, potulje se kad im je to od koristi, inače su drčni i puni mržnje prema nama“, kao za sebe priča Blažo.
Onda nastavljamo naš put oko ade, i prolazimo pored table na kojoj je označen 1314. kilometar plovnog puta Dunava.
„U slučaju priznavanja katastarske granice, na ovom mestu bi počela hrvatska teritorija. To je trasa kojom je Dunav nekada išao. Tako je bilo do 1886. godine, kada je prokopano novo rečno korito. Sve bi to pripalo njima. Međutim, Austrija bi onda morala da bude jako velika i ona bi morala da vrati svoje carske granice. I kud bismo uopšte stigli ako bismo počeli da vraćamo svi svoje teritorije?“, pita Blažo.
Tokom dva sata, koliko je trajala naša vožnja čamcem oko Šarengradske ade, naslušali smo se još mnogo razložnih priča naših domaćina koje, čini nam se, nema ko da čuje. I rike jelena koji su ovde, kako pretpostavljaju Igor i Blaža, ostavljeni na milost nepozvanim gostima. Njihova je sudbina, kažu, neizvesna, kao i sudbina 300 divljih konja, koje su lopovi sve pokrali.
„Zasad nema šahovnice, ali ako se naša država i naša policija i dalje budu ovako ponašale, uskoro će i ona da se zavijori na Šarengradskoj adi.“
______________________________________________________________________

Srbija – glavni oslonac Hrvatima

„Riba je ovde jako profitabilan posao. Kod Hrvata je kilo smuđa 15 evra. Oni dođu sa nekoliko čamaca, na brzinu ulove ogromnu količinu ribe i zarade dve do tri hiljade evra za dva sata. Velike pare su ovde u opticaju. Nemačka je nula za Hrvate, Srbija je njima glavni oslonac. Osim što ovde uzimaju šta hoće, oni kod nas dolaze i da kupuju jer je mnogo toga jeftinije nego kod njih. I niti im neko prigovara, niti im brani. Siguran sam da bismo mi, u suprotnom slučaju, bili ‚nepoželjne persone‘ u njihovoj zemlji, jer nas patološki mrze“, naglašava Džo.

______________________________________________________________________

Deset mišljenja Badinterove komisije 

Badinterova komisija je osnovana povodom Konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Hagu 1991. godine i njena arbitraža ima snagu međunarodne presude. Članovi Komisije bili su svi predsednici ustavnih sudova država osnivača EU. Reč je o uglednim pravnim stručnjacima koji su stvorili sveobuhvatan dokument sastavljen od deset mišljenja. Većina građana Srbije i dalje misli da je to grupa međunarodnih eksperata koja je tadašnjoj SRJ nanela ogromnu štetu i doprinela raspadu SFR Jugoslavije. U svom mišljenju broj 1 od 29. novembra 1991. godine, koje je objavljeno 7. decembra, Komisija je konstatovala da se SFRJ nalazi u procesu raspadanja i da se, shodno tome, odgovor na pitanje koje je postavljeno mora zasnivati na načelima i pravilima međunarodnog javnog prava. Problemi granica, stoji dalje u tekstu, naročito oni što se tiču republika na koje se odnosi postavljeno pitanje, moraće da se reše u skladu sa sledećim kriterijumima. Prvo – spoljne granice će morati da se poštuju u svim slučajevima, u skladu sa načelom na koje se podseća u Povelji UN, sa deklaracijom o principima međunarodnog prava koji se tiču odnosa prijateljstva i saradnje između država, u skladu sa Poveljom UN, Rezolucija 2625 Generalne skupštine UN, i u skladu sa Završnim aktom iz Helsinkija kojim se inspiriše član 11 Bečke konvencije od 23. avgusta 1978. godine o sukcesiji država na planu ugovora. Drugo, demarkacione linije između Hrvatske i Srbije moći će da se menjaju samo putem slobodnog i međusobnog dogovora. Treće, ako se ne dogovori suprotno, ranije granice poprimaju karakter granica koje štiti međunarodno pravo. To je zaključak na koji navodi princip poštovanja teritorijalnog status quo i naročito princip uti posidetis juris qui.

[/restrictedarea] buy viagra online zaйm bez pasportnыh dannыh na kartuzaйm na kartu 500 rubleйzaйm na kartu reйting