Ekonomija destrukcije

Kolika je dubina ponora srpske ekonomije, zašto Fiskalni savet priziva grčki scenario u Srbiji i postoji li rešenje naših ekonomskih problema za koje je toliko očigledno da ih niko i ne spominje?

Piše Nikola Vrzić

Samo monetarna „nuklearna bomba“ sada može da spasi Italiju, dramatično i bombastično ovih dana upozorava inače konzervativni londonski „Telegraf“ u tekstu svog međunarodnog biznis urednika Ambrouza Evans-Pričarda. Ako se nešto ne preduzme, „Italija je mrtva“, citira Evans-Pričard globalnog stratega italijanske investicione Mediobanke Antonija Guljelmija, konstatujući i da „evrozona ostaje u centru beznađa“, da su pored italijanske usporile i ekonomije Francuske i Nemačke, a što se Italije tiče, „italijanski dug dosegao je 135,6 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) u prvom kvartalu (2014.) galopirajući naviše ka stopi povećanja od pet odsto godišnje.“ Kakve to veze ima sa Srbijom? Veza je višestruka, a ona koja nas se ovde tiče sadržana je u sledećoj rečenici: „Ovo se dešava uprkos – ili upravo zbog – serije paketa mera štednje.“
[restrictedarea]

NJIHOVA MERA NAŠE ŠTEDNJE Novi paket mera naše štednje zbog naraslog javnog duga, iako ga nismo napravili mi nego oni – oni koji ovom zemljom upravljaju kroz sve ove godine našeg tranzicionog propadanja i ekonomije destrukcije kojom se proslavio Mlađan Dinkić – javnosti će biti predstavljen kada ovaj broj „Pečata“ već bude u prodaji. „Pečatove“ informacije, dan uoči najavljenog saopštavanja mera, govorile su o smanjenju od 9 odsto onog dela penzije koji prelazi iznos od 25 hiljada dinara, i plata od takođe 9 odsto, izuzimajući minimalni, zagarantovani deo.
U svakom slučaju, ono što se i unapred i već neko vreme znalo jeste da će smanjenja penzija i plata u javnom sektoru svakako biti, samo što je ostalo da se vidi koliko će to smanjenje biti – „Najviše deset odsto i ni dinar više, a ostavio sam mogućnost da to može biti i manje“, najavljivao je ministar finansija Dušan Vujović, 15 odsto koliko je tražio Fiskalni savet a išlo se u ovom licitiranju našim parama i do 20 odsto umanjenja, koliko je hteo da nam uzme bivši ministar finansija Lazar Krstić, koji je iz vlade otišao i za sobom ostavio nadu da nam se sa takvim rešenjem našeg problema više neće vratiti – i ostaje da se vidi da li će te mere štednje, nekim čudom, izazvati efekat suprotan onom koji su izazvale u Italiji. I u Grčkoj, i u Portugaliji… ali o tome nešto kasnije. Najpre da sagledamo gde se – što se ekonomije tiče – sada nalazimo, sve i ako je to sasvim jasno svakome ko zavuče ruku u sopstveni, uostalom, sve prazniji džep.
Bilten javnih finansija, koji jedanput mesečno objavljuje srpsko Ministarstvo finansija, predstavlja štivo koje je deprimirajuće mnogo više nego što je dosadno za čitanje; takva je, naime, to materija, dosadna a rastuži čoveka. Bilten je hronika našeg propadanja, koja kvantifikuje raspad naših nada u bolji život i sećanja na one tako lepe a tako prošle dane kada su te nade u bolje još bile sveže i, naizgled, ostvarive, pre nego što smo se strmoglavili u ovo lagano propadanje iz kojega ćemo se, kažu, izvući samo ako pre toga postanemo još bedniji.
Uostalom, zaronimo u brojke.
Imali smo, tek da ih se podsetimo, dve godine ozbiljnog rasta životnog standarda, 2006. i 2007. kada su realne neto zarade porasle za 11,4 odnosno 19,5 odsto. Sledeće, 2008. godine, taj rast će pasti na 3,9 odsto, a od tada samo tavorenje: 0,2 odsto 2009, 0,7 odsto 2010, 0,2 odsto 2011, 1,1 odsto 2012. i onda čak i pad od 1,5 odsto u 2013. godini. Penzije su pak one, 2008. godine porasle za 14,3 odsto i time su PUPS a za njim i SPS i JS prevučeni ovdašnjim proevropljanima, još su samo sledeće godine one porasle za 3,2 odsto, da bi od tada bile u stalnom i ozbiljnom realnom padu, redom: minus 5,9 odsto, pa 3,6 pa 2,2 i na kraju minus 3,4 odsto tokom 2013. godine.
Realni promet u trgovini na malo demonstrira pak kako smo, suočeni sa stagnirajućim i sve manjim prihodima, počeli da štedimo na sebi. 2009. godine taj promet beleži pad od čak 15 odsto, 2011. za još većih 18 odsto, 2013. još 5,1 odsto, uz zaista blagi i verovatno jedva primetni oporavak od 1,4 odsto u prvim mesecima ove godine.
No, vratimo se zakratko na povećanje penzija u 2008. godini. U svojoj studiji „Rebalans budžeta i fiskalno prilagođavanje: neophodna veličina i načini smanjenja penzija i plata u javnom sektoru“ od 15. septembra 2014, Fiskalni savet navodi ozbiljnu tvrdnju, zasnovanu, doduše, na preuveličanom podatku: „Tokom 2008. godine penzije su povećane preko 30 odsto (od čega preko 20 odsto neopravdano) – što nije značajno pokrenulo proizvodnju, ali je otvorilo ogromnu rupu u budžetu i povećalo javni dug do 2014. za preko pet milijardi evra.“
U svakom slučaju, javni dug od te 2008. godine zaista neprestano narasta. Sa 29,2 odsto BDP-a 2008, već godinu dana kasnije on dolazi do nivoa od 34,8 odsto, pa 44,5 odsto BDP-a 2010, 48,2 odsto 2011, sledi onda ozbiljan skok na 60,2 odsto BDP-a 2012. i tako do 63,8 odsto BDP-a na kraju prošle, 2013. godine.
Istovremeno raste i naš spoljni dug. Sa 17 milijardi evra 2007. godine došao je do 25 i po milijardi u aprilu 2014, pri čemu je – eto jednog ipak utešnog podatka – taj dug na kraju aprila 2014. (poslednji dostupan podatak u Biltenu javnih finansija) bio za 137 miliona evra niži nego na kraju 2012. godine, što će reći da je onaj uzlazni trend zaduživanja – osam i po milijardi za samo pet godina – u poslednje dve godine zaustavljen.
Može li, međutim, za onoliki rast javnog duga da bude krivo samo (ekonomski) neopravdano povećanje penzija iz 2008. godine, kako to tvrdi Fiskalni savet, sve i ako imamo oko 1,7 miliona penzionera na (trenutnih) milion i 715 i kusur hiljada zaposlenih, od kojih (na kraju 2013. godine) 470. 236 u javnom sektoru? Situacija je, ipak, reklo bi se, nešto složenija od toga.
U istom periodu, naime, i srpska industrijska proizvodnja, ionako niska, beleži 2010. godine dramatičan pad od 12,6 odsto. U naredne dve godine beležimo skromne stope rasta 1,2 i 2,5 odsto, novi pad 2012. od 2,2 odsto i rast – ali nedovoljan da se vratimo na nivo pre 2010. – od 5,5 odsto prošle godine. Ovaj pad industrijske proizvodnje praćen je, logično, i konstantnim padom broja zaposlenih u Srbiji; zaključno sa 2007. godinom bilo nas je konstantno preko dva miliona zaposlenih, da bi od 2008. godine krenuo pad koji je, u periodu januar − maj 2014. godine, dostigao istorijski minimum od svega milion i 698 hiljada zaposlenih u javnom i privatnom sektoru ukupno.
Sve u svemu, sumiramo li sve ove – upozorili smo: dosadne ali zato sumorne – brojke dolazimo do zaključka da je sve manje zaposlenih sve manje i plaćeno, da zbog toga više štedimo na sebi ali da smo uz svu tu štednju svi zajedno sve više i dužni.
Nasuprot tome, međutim, i nekoliko nešto vedrijih tonova. BDP po glavi stanovnika je 2013. godine, sa mizernih 4.453 evra, ipak premašio nivo iz 2008. (dotad rekordnih 4.446 evra BDP po glavi stanovnika) pri čemu naročito treba imati u vidu dubinu pada iz 2010. godine, kada je BDP po glavi stanovnika iznosio svega 3.836 evra. A tu je i podatak da je prošle godine izvezeno iz Srbije robe u vrednosti od skoro 11 milijardi evra, naspram 2008. kada smo izvezli nešto manje od sedam i po milijardi, pri čemu je uvoz čak i unekoliko smanjen, sa preko 16 milijardi na nešto manje od 15 i po milijardi tokom 2013. godine.

FISKALNI MULTIPLIKATOR U svakom slučaju, ove pozitivne brojke nisu dovoljne da bi zasenile one katastrofalne pokazatelje o rastu duga, stagnaciji primanja, smanjenju broja zaposlenih, odnosa zaposlenih i penzionera i nezaposlenih… Iz čega sledi jasan, očigledan i bolan zaključak da nešto pod hitno treba uraditi jer nas ovakav razvoj događaja vodi u lagano ali neumitno ekonomsko (samo)ubistvo. Dakle, šta uraditi? Ili je pak pravo pitanje šta leži u korenu ove ekonomije naše destrukcije.
Fiskalni savet, u svom već spomenutom dokumentu, javni dug stavlja u prvi plan: „Srbija je pred krizom javnog duga. Razlog za to je najjednostavnije objasniti činjenicom da su državni rashodi sistemski (strukturno) za čak preko 20 odsto veći od državnih prihoda i da se ta razlika (trenutno od preko 2,6 milijardi evra godišnje) finansira zaduživanjem… Pred državom su dve mogućnosti: 1) ili će u srednjem roku kredibilno i kontrolisano prilagoditi rashode svojim prihodima i početi da smanjuje svoj dug, ili će 2) nastaviti po starom, sve do trenutka kada investitori procene da im se uloženi novac u Srbiju sigurno neće vratiti i prestanu da joj daju nove pozajmice. U drugom slučaju, javni rashodi (uključujući i penzije i plate) trenutno bi se i nekontrolisano smanjili, što bi dovelo do krize, dubokog pada BDP-a, depresijacije dinara i makroekonomske nestabilnosti.“
Otuda su, prema Fiskalnom savetu, „za izbegavanje krize javnog duga neophodne ogromne budžetske uštede koje nisu moguće bez umanjenja ubedljivo najvećih javnih rashoda – penzija i plata u javnom sektoru… Odlaganje sprovođenja odgovarajućih mera dovelo (je) do pogoršanja fiskalne pozicije zemlje, pa zbog toga predstojeće uštede moraju biti bolnije i sveobuhvatnije“.
Ušteda koju Fiskalni savet savetuje sastoji se u tome da se – radi uštede od oko 800 miliona evra kao najvažnijeg pojedinačnog elementa u smanjivanju budžetskog deficita sa sadašnjih 2,6 milijardi evra na ispod milijarde – plate i penzije linearno umanje za 15 odsto, jer bi svaki drugi scenario bio lošiji i završio bi se novim smanjenjem, pri čemu „smanjenje penzija i plata u javnom sektoru jeste nepopularan, ali je ekonomski efikasan način za smanjenje deficita. To je tokom krize potvrđeno u svim zemljama koje su bile u sličnoj fiskalnoj poziciji kao Srbija i bile prinuđene da smanje plate i penzije (Litvanija, Portugalija, Grčka i druge).“
E, sad. Pre svega, samo je po sebi jasno – i u ekonomskoj teoriji se naziva fiskalnim multiplikatorom – da će smanjenje plata i penzija izazvati smanjenje kupovne moći stanovništva, koja pak (smanjena kupovna moć) neće pogoditi ni „Milku“ ni „Koka-Kolu“, već domaće proizvođače koji zavise od te kupovne moći ovdašnjeg stanovništva. A to dalje može da dovede do novih otpuštanja i zatvaranja firmi, i još manje novca u budžetu, i još veće krize javnog duga. Koliko ti udarci po džepu osirotelog stanovništva zapravo ne mogu da donesu ozbiljnu opštu korist, pokazuju podaci iz Biltena javnih finansija o naplati PDV-a koji je, podsećamo, od 1. januara ove godine povećan: „Prihodi po osnovu PDV realno su niži za 2,9 odsto u periodu januar − maj 2014. godine, u odnosu na isti period 2013. godine… Od januara ove godine, u sklopu novih mera fiskalne konsolidacije posebna stopa PDV-a je podignuta sa 8 odsto na 10 odsto. Neto domaći PDV je nominalno 12,5 odsto, a realno 14,6 odsto niži, u odnosu na prethodnu godinu.“
Nasuprot logici i ovom očigledno upozoravajućem podatku, koji u suštini govori da kupujemo manje onoga što nam je postalo skuplje, Fiskalni savet tvrdi da „smanjenje penzija i plata u javnom sektoru utiče na umanjenje privrednog rasta i poreskih prihoda, ali taj uticaj je ograničen. Potpuno preciznu i direktnu ocenu negativnog uticaja koji smanjenje plata i penzija ima na BDP je nemoguće dati, jer ekonometrijske analize ne daju pouzdane ocene vrednosti fiskalnog multiplikatora za Srbiju. Međutim komparativne analize koje uzimaju u obzir trenutne karakteristike Srbije (…) dosta pouzdano ukazuju (…) da bi smanjenje plata i penzija za oko 800 mln evra uticalo na smanjenje BDP-a za oko 240 mln evra i posledično na umanjenje javnih prihoda za oko 80 mln evra. Toliko umanjenje javnih prihoda ni izbliza nije dovoljno da poništi budžetske uštede (800 mln evra) koje bi se sprovođenjem ove mere ostvarile – kako se nekada netačno ističe u domaćoj javnosti.“
Nasuprot toj računici, međutim, govori „novi rad dvojice ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) od kojih je jedan, Olivije Blanšard, i glavni ekonomista ove institucije“. Na njihov rad je, još pre više od godinu i po dana, ukazao ekonomista (neoliberalnog opredeljenja, inače) Vladimir Gligorov. Čitajte pažljivo: „U osnovi, autori žele da objasne zašto je MMF toliko grešio u predviđanju privrednih kretanja, posebno privrednog rasta. Odgovor je da je konstantno potcenjivan takozvani fiskalni multiplikator, što će reći koliki je efekat povećanja ili smanjenja javne potrošnje na ubrzanje ili usporavanje privrednog rasta. Recimo, ako jedan dodatni dinar javne potrošnje donese jedan novi dinar domaćeg proizvoda, multiplikator je jednak jedinici. Isto važi i za smanjenje javne potrošnje. Opet, ako je, recimo, taj multiplikator manji, smanjenje domaćeg proizvoda će biti manje od smanjenja javne potrošnje. Ako je veći, produbljivaće se recesija. Pošto je MMF grešio tako što je predviđao manju recesiju i brži privredni oporavak od onoga što se zaista dogodilo, zaključuje se da su njegovi ekonomisti računali sa manjim fiskalnim multiplikatorom od stvarnog. Što ne znači samo da je smanjenje javnih rashoda, takozvana fiskalna konsolidacija imala negativniji efekat od očekivanog, već i da bi povećanje javne potrošnje imalo veći pozitivan efekat da se sprovodila takva privredna i fiskalna politika. Iz toga su komentatori zaključili da su Evropska unija i posebno zemlje evrozone sprovodile rđavu fiskalnu politiku, budući da je njihova strategija bila da se pristupi fiskalnoj konsolidaciji što je pre moguće kako bi se izbegli problemi sa finansiranjem javnih dugova i rastućih fiskalnih deficita.“

GRČKI SCENARIO Upravo to se dogodilo Italiji, kako je citirano na početku teksta „uprkos – ili upravo zbog – serije paketa mera štednje“. A Grčka i Portugalija (koje nam Fiskalni savet nudi kao svetle primere, uz zaista fantastičan argument iznet čak na dva mesta: „Da je postojalo drugo i bolje rešenje, ove zemlje bi ga verovatno primenile… Da je postojalo neko manje bolno rešenje i sa manjim negativnim uticajem na privredni rast, te zemlje bi ga sigurno primenile.“) − kako su, dakle, prošle Grčka i Portugalija?
I jedna i druga su, zbilja, smanjile svoje budžetske deficite. Grčka sa minusa od 10,4 odsto BDP-a iz 2010. godine stiže 2013. na minus od samo četiri odsto BDP-a; Portugalija, sa minusa od 9,2 odsto BDP-a iz 2010, na minus od 5,1 odsto prošle godine. Super, bravo. Ali pogledajmo i ostale podatke, jer će nam tek oni otkriti cenu kojom je plaćena ova fiskalna konsolidacija. Ta cena je katastrofalna. U Grčkoj je BDP po stanovniku 2008. godine bio 31.700 dolara, 29.600 dolara 2010, a 2013. spao je na 23.600 dolara. Od 2009. BDP im opada neprekidno, po godišnjim stopama od 2,4 i po, 7,1, 6,4 i 3,8 odsto 2013. godine. Nezaposlenih je 2009. u Grčkoj bilo 9,4 odsto, u 2013. godini 27,9 odsto. Javni dug je sa 142,7 odsto BDP-a 2010. godine, uz svu štednju koja ih je satrla, skočio na 175 odsto BDP-a 2013. godine, a spoljni dug je sa 532,9 milijardi dolara 2010. porastao na 568,7 milijardi 2013. Portugalija? Od 2011. do 2013. BDP po stanovniku pao je sa 24.000 na 22.900, BDP pada po stopama 1,3, 3,2 i 1,8 odsto godišnje, nezaposlenost je sa 9,5 odsto 2009. skočila na 16,8 odsto 2013, javni dug sa 83 odsto BDP-a 2009. na 127,8 odsto BDP-a 2013, spoljni dug sa 497,8 milijardi (2010.) na 508,3 milijarde za srećnu novu 2013. godinu… I spomenuta Litvanija je, dodajmo, prema podacima iz jedne MMF-ove analize, posle svojih mera štednje sa javnog duga od 15,5 odsto BDP-a na kraju 2008. dospela do oko 40,7 odsto BDP-a na kraju 2012, s tim što treba imati u vidu i da naše poređenje sa Litvanijom nije baš pouzdano zato što Litvanija, navodi MMF, „tradicionalno ima relativno mali javni sektor, jedan od najmanjih u EU“, a i njoj sad MMF preporučuje da, sa štednje, „svoj fokus okrene ka konsolidaciji prihodne strane“.
I to nas vraća na već postavljeno pitanje, ono koje prethodi pitanju šta sada treba da uradimo: šta leži u korenu ove ekonomije naše destrukcije? Drugim rečima, šta je izazvalo onoliki dug? Jer ćemo ga se ratosiljati – i, što je mnogo važnije, ekonomski ozdraviti – samo ako rešimo njegov uzrok. Dug je izazvala ta prosta činjenica da trošimo više nego što zarađujemo. Iskustva Italije, Grčke, Portugalije… kao i priznanje MMF-a na koje je ukazao Gligorov, pokazuju i da se rešenje ne nalazi u što većoj štednji. Kako se ne može ni nastaviti ovako kako smo dosad išli, bezglavo tumarajući u lagano ali sigurno propadanje, preostaje, dakle, samo da pokušamo da zaradimo više (naravno, uz razumne mere štednje i oštre mere sprečavanja, da uprostimo, brutalne pljačke državne imovine kroz raznorazne razrađene mehanizme). Kako? Prodali smo gotovo sve što smo imali („Ukupan prihod od privatizacije u prvih pet meseci 2014. godine iznosi 5,1 mil. evra“, dakle praktično ništa, navodi Bilten javnih finansija) a i to što još imamo da prodamo a da nešto vredi, poput „Telekoma“ ili EPS-a, pojelo bi se i pre nego što shvatimo da smo ostali i bez „Telekoma“ i bez EPS-a i da više nemamo šta da prodamo, osim kože sa sopstvenih leđa, koja je u međuvremenu ionako postala bezvredna. Strane direktne investicije? Njihovi iznosi u godinama koje su za nama toliko variraju – od preko tri milijarde evra 2006. do mizernih 200 miliona u prvih pet meseci ove godine – i toliko zavise od niza spoljnih faktora na koje ne možemo da utičemo da se na stranim direktnim investicijama, koje su, naravno, i poželjne i dobrodošle, ne sme graditi sigurna, izvesna budućnost. Preostaje, dakle – sad otkrivamo toplu vodu – da sami počnemo da proizvodimo ono što možemo; da to što proizvedemo u Srbiji, u Srbiji i prodamo umesto što uvozimo (od krompira, belog luka, mesa… do raznoraznih finalnih proizvoda koje uvozimo a ne moramo da ih uvozimo kao što moramo televizore, mobilne telefone, automobile…) i da to što proizvedemo u Srbiji izvezemo tamo gde možemo. Tako ćemo i uposliti ljude, i zaraditi pare, i napuniti budžet. Ali za to su nam potrebne i razvojne banke kakve smo ukinuli početkom 2002. godine, i jasan državni plan, i subvencije, i intervencije, i kontrola njihovog korišćenja, a pre svega volja i moć da se prekine sa ekonomijom sopstvene destrukcije koja nas je i dovela do ovog beznađa. Teško? Da, i više nego što to možemo da zamislimo. Ali, alternativa nam je grčki scenario, kakav nam, preko našeg džepa, preporučuju razni fiskalni saveti i ostali gospodari naše ekonomske misli, od koje su koristi imali samo oni sami…
[/restrictedarea]