Drugovi, jesmo li svi mi magarci!

KAKO JE MINISTARSTVO KULTURE OTKUPILO UMETNIČKA DELA ZA MUZEJSKE ZBIRKE

Skoro da nema stavke u ovom otkupu koja nije sporna. Kriterijumi konkursa nisu uvaženi, a upućeni tvrde da je umesto proklamovanih principa i željenih blagodeti „socijalne kohezije, opšteg blagostanja, ekologije i kulturne raznolikosti“ reč o tome da jedna ista ekipa pelješi državu

Piše Dejan Đorić

Upućeni znaju da je odlaskom Vasilija Tapuškovića iz Ministarstva kulture i dolaskom demokratskih ministara kao što su Lečić, Brajović i Bradić, nastupila kriminalizacija te ustanove. Zahvaljujući nesebičnoj pomoći uvek istim umetnicima od strane tih ministarskih kreatura, pojedinci kao Mrđan Bajić su podigli kućerine u vreme kada 90 odsto umetnika nema ni za životne potrebe. Nade za bolji život naše kulturne scene, završetak radova na dva najveća muzeja i normalizaciju tokova izneverene su imenovanjem Ivana Tasovca na mesto ministra kulture. Prethodni ministar Bratislav Petković bio je na korak da uvede red u našoj kulturi, otvori muzeje i pošalje u zatvor individue kao što je Branislava Anđelković-Dimitrijević, prethodna direktorka beogradskog Muzeja savremene umetnosti, istoričarka umetnosti koja se istakla tako što je priredila jednu knjigu u životu. A onda se neshvatljivim partijskim rokadama pojavio ministar sa frizurom. Sada je još gore za kulturu nego ranije, osoblje Ministarstva je zaprepašćeno gafovima novog ministra, kao što je skidanje slika i dopuštanje grafiterima da ižvrljaju prijemne sale zgrade pod zaštitom države. Šta god da je uradio, Ivan Tasovac je naneo štetu našoj kulturi a poslednja prevazilazi svaku meru.
[restrictedarea]

JEDNOMIŠLJENICI Posle skoro deceniju i po, Ministarstvo kulture ponovo je otkupilo umetnička dela za muzejske zbirke, izdvojeno je 71,8 miliona dinara. Stigao je 81 predlog, zahtev muzeja i galerija koje su novim radovima savremenih umetnika želele da obnove svoje kolekcije. Radovi su plaćani od 20.000 do 10 miliona dinara. Komisiju su, na predlog ministra, činili umetnički jednomišljenici koji su unapred znali kome će dodeliti sredstva, većinom uvek istim umetnicima. Dr Jerko Denegri, dr Jasmina Čubrilo, potpuno nepoznata Anica Tucakov – istoričari umetnosti, Maida Gruden, urednica likovnog programa DK „Studentski grad“, pa čak i Ljiljana Tadić, vlasnica privatne galerije „Zvono“, bili su selektori ovogodišnjeg otkupa. Raspoređeno je, začudo, 26 miliona manje od ukupnog iznosa; u vreme kada većina umetnika nema sredstava za život, ministrova Komisija nagradila je samo avangardne poslušnike, suprotno „Pravilniku“ kojim mora da se rukovodi. Protivzakonito nije uvažena 3. tačka člana 6 u delu koji se odnosi na oblast likovne i vizuelne umetnosti. „Pravilnik o načinu, kriterijumima i merilima za izbor projekata u kulturi koji se finansiraju i sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije“ doneo je sam ministar i u njemu jasno piše da je jedno od merila otkupa „Doprinos razvoju tradicionalnih likovnih tehnika i tehnologija u oblasti likovnih umetnosti: slikarstvu, vajarstvu i grafici“. Od toga, osim u nekoliko sporadičnih otkupa, nema ničega u novoj raboti novog ministra. Svaki put kada je doneo neku zvaničnu odluku, prekršio ju je, ministar kulture je prvi koji u ovoj vladi izigrava zakon. Doneo je odluku da se direktori muzeja i biblioteka imenuju odlukama upravnih odbora i tajnim glasanjem zaposlenih a kada je, na primer, Vladislav Šćepanović u Muzeju savremene umetnosti pobedio sa više od 90 odsto glasova po obe osnove, ministar je postavio kandidata koji je izgubio i koji je pred penzijom – omraženog Jovana Despotovića.

FLOSKULE, MAJSTORI I ZEZALICE Kriterijumi konkursa su iz repertoara opštih mundijalističkih floskula kojima se pokriva svaki sadašnji kriminal pa i onaj u kulturi. Prosečan korisnik kulture bi voleo da mu bilo ko iz ministarstva (ne)kulture dokaže da otkupljeni radovi „doprinose socijalnoj koheziji i opštem blagostanju – borbi protiv predrasuda i stereotipa, multikulturalnosti, statusu pojedinca u društvu, rodnim pitanjima, učešću žena u javnom životu, ljudskim pravima, ekološkim pitanjima, pitanjima tzv. ‚društveno marginalizovanih grupa‘, kulturnoj raznolikosti i dr.“ Umesto „socijalne kohezije, opšteg blagostanja, ekologije i kulturne raznolikosti“, jedna ista ekipa pelješi državu pa su komentatori cinično primetili: „Tim koji dobija ne menja se“. Skoro da nema stavke u ovom otkupu koja nije sporna. Svega nekoliko pravih slikara i vajara je dobilo sredstva za otkup, među njima su Milutin Dragojlović, Kosta Bunuševac, Predrag Todorović, Zoran Grebenarović, Nikola Vukosavljević i Javor Rašajski. Za Muzej grada Beograda otkupljena je slika Jasmine Kalić, potpune amaterke, koja je Fakultet likovnih umetnosti završila da bi slikala gore od dece. Njenoj mazariji je data veća vrednost nego delima uglednih slikara, otkupljena je po nešto nižoj ceni od slike Miodraga B. Protića, jednog od najstarijih naših umetnika, osnivača Muzeja savremene umetnosti. Domaći šampion svih prosleđivanja sredstava iz Ministarstva kulture je Mrđan Bajić, čija karijera više nalikuje tajkunskoj nego umetničkoj – otkupljene su mu sada čak serije skulptura, za svoje radove dobio je 3,6 miliona dinara. Likovno smeće sa Oktobarskog salona plaćeno je skoro pet miliona a stotine hiljada su date na digitalne i obične fotografije.
Print Dragoljuba Raše Todosijevića plaćen je 255.720 dinara a za rad „Bog postoji“, sklepan od dasaka, drvene kutije i flaše sa vinom, ovaj avangardista dobio je milion dinara. Za Muzej savremene umetnosti Vojvodine su video-rad i fotografije Uroša Đurića otkupljeni za 700.000 dinara, a ima i komičnih momenata. Milivoj Miško Pavlović, jedan od istaknutijih amatera, za skulptorski ansambl „Kad na pečurki rodi grožđe“ dobio je 730.000 dinara a ta zezalica treba nešto da znači u dvorištu „Zračka“ u Čačku, ustanove za dnevni boravak dece, mladih i odraslih sa smetnjama u razvoju. Šta će reći ti jadnici za nešto što ni oni sami ne bi tako glupo stvorili i nazvali? Umesto za galerije i muzeje, dela su otkupljivana za biblioteke, „Zavod za udžbenike Beograd“, beogradske fakultete, pa i za Farmaceutski, ili za GAK „Narodni front“, Beogradsku poslovnu školu, Tehničku školu „Drvo art“, Vojnomedicinsku akademiju, Sportsko-kulturni centar Obrenovac, Institut za zdravstvenu zaštitu majke i dece i sl. Sedma beogradska gimnazija dobila je ulje na platnu Mihaela Milunovića procenjeno na 650.000 dinara a za taj novac mogu da se na tržištu kupe dela i njegovog oca Kolje Milunovića i dede Mila Milunovića zajedno. Neki nepoznati umetnici za to što su uredili prostor Infektivne klinike dobili su skoro milion dinara a za Galeriju SANU nabavljena su samo tri rada. Vrhunac ovog kriminalnog otkupa je davanje oko deset miliona dinara (oko 85.000 evra) Marini Abramović za crnobeli video-rad „Ispovest“. Izvikana umetnica sat vremena sedi pred magarcem i ćuti, ispoveda mu se, zato je rad bez zvuka. Cene njenih fotografija na svetskom tržištu kreću se od 15.000 do 30.000 dolara, mnoge su neprodate, nisu postigle nikakvu cenu na aukcijama, za objekte dobija nešto više, ali video-radova nema na listama njenih prodatih dela, nema ih ni u ponudi. Rad koji će se naći u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine najskuplje je plaćen u njenoj dosadašnjoj karijeri, postavlja se i pitanje autorstva – da li je reč o originalu ili kopiji, tj. da li Muzej u Novom Sadu sada jedini ima prava prikazivanja tog rada?

KIST I KALAŠNJIKOV Većina otkupljenih radova je od potpuno nepoznatih umetnika, pitanje je da li su oni uopšte umetnici. Upućeni u ceo ovaj biznis govore o pranju para ili o otimačini; ko je u Komisiji za otkup uopšte kvalifikovan da odredi tržišnu cenu radova i to po iznosima koje 95 odsto nagrađenih umetnika nikada ne bi dobilo na tržištu? Ministar i njegova Komisija jasno su poručili videom Marine Abramović: Svi ste vi magarci! Ministar Tasovac na kraju Rešenja o otkupu dopisuje: „Protiv ovog rešenja može se pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom u roku od 30 dana od dana dostavljanja Rešenja.“ Za pet fotografija i jedan video Milice Tomić dato je 800.000 dinara. Njen rad se zove „Jednoga dana umesto noći, bljesnuće rafal iz mitraljeza kada drukče svetlost ne može doći“. Umesto spora i žalbe na ovakvu kriminalnu raspodelu od poreskih obveznika krvavo otetih sredstava celog naroda bačenog u bedu, citirajmo jednog od najboljih srpskih realista: „Ovo nije vreme da se uzme kist u ruke, već Kalašnjikov!“
[/restrictedarea]