Čet‘rneste, čet‘rneste, nemačkog državljanina udario

Sukob usred Beograda, u kojem je 27-godišnji Denis Honig bio teško povređen, poslužio je kao nova prilika za ruženje i omalovažavanje Srbije, Srba, ovdašnjeg „glupavog mentaliteta“ i ponavljanje izanđalih optužbi za „ksenofobiju“ i „homofobiju“

Piše Miodrag Zarković

Česti su vicevi koji u sebi sadrže neko naizgled matematičko-logičko pitanje. Na primer, koliko je Bosanaca potrebno da bi se pripremila puna šerpa kokica? (Odgovor: tri; jedan drži šerpu, a dvojica tresu šporet.) Ili, koliko je Sicilijanaca neophodno da bi se zamenila pregorela sijalica? (Odgovor: tri; jedan da je zameni, jedan da bude svedok, a jedan da ubije svedoka.)
Ali, ovo pitanje nije iz vica: Koliko je Srba potrebno da bi bio udaren jedan Nemac?
Policija odgovara – tri, taman onoliko koliko ih je i u pritvoru, gde se nalaze još od popodnevnih časova subote 13. septembra. Samo 17 sati bilo je potrebno beogradskoj policiji da uhapsi, kako kažu, tri napadača na nemačkog državljanina Denisa Honiga, koji je bio teško povređen prethodne noći, negde oko pola tri, u uličnom obračunu na Zelenom vencu.
Video snimak tuče, međutim, pokazuje da policijska računica ne mora da bude sasvim tačna.
[restrictedarea]

JEDAN UDARAC, JEDAN NAPADAČ Tuča se, naime, odigrala ispred kioska za prodaju brze hrane, koji radi neprestano, od nula do 24, i koji je pokriven bezbednosnim kamerama. Jedna od njih snimila je ceo tok incidenta, a taj video-zapis, u trajanju od 11 i po minuta, već u subotu uveče je procurio u javnost preko interneta, odakle su ga preuzela i vodeća ovdašnja glasila i okačila ga na svoje sajtove.
Na snimku se, doduše bez zvuka, sporni sukob može pratiti u celosti, dakle, ne samo neposredan telesni obračun, već i sve ono što mu je prethodilo i sve što je za njim usledilo. Ono što je potpuno očigledno, čak i ovlašnim pregledom, jeste da napadača na Denisa Honiga nije bilo tri. Na Nemca je nasrnuo jedan mladić. I udario ga jednom. I to je to. Nema drugog napadača. Štaviše, nema ni drugog udarca.
Zabeleženi udarac je bio nesumnjivo snažan i opasan, jer je došao s leđa, dok Honig nije ni gledao u pravcu svog napadača. Od siline udarca, Honig je pao i pri padu tresnuo glavom o beton, što ga je istog časa bacilo u nesvest. Do kraja snimka, vide se ljudi koji mu pritrčavaju i bez uspeha, pokušavaju da ga osveste. Kasnije je 27-godišnji Nemac prebačen u Urgentni centar, gde je morao da bude operisan zbog hematoma. Zahvat je, srećom, uspešno izveden, Denis Honig se probudio i oporavlja se, a prema poslednjim vestima (sreda uveče) posebnim avionom biće prebačen u Nemačku.
Prema snimku se, takođe, može sa skoro stoodstotnom sigurnošću tvrditi da zlosrećni Nemac nije ni na koji način izazvao udarac. Iako zvuka nema, po položajima tela i gestikulaciji gotovo je izvesno da se Denis Honig nije pre udarca ni obratio napadaču – osim ukoliko nije sebi u bradu promrmljao neku uvredu koju je napadač slučajno čuo, pa na nju pobesneo, što je, ipak, malo verovatno, pogotovo zbog već pomenute činjenice da Nemac nije ni gledao u pravcu napadača, odnosno, da neposredno pre udarca, po svoj prilici, nije ni obraćao pažnju na njega.
Sve u svemu, Denis Honig zaista deluje kao nevina žrtva jednog nesumnjivo žestokog fizičkog nasrtaja, koji ga je umalo koštao ozbiljnijih zdravstvenih oštećenja, ili čak i života.
Toliko o žrtvi. Idemo sada na vinovnike, kojih je, da podsetimo, prema policijskoj računici bilo trojica.

NEMA OLAKŠAVAJUĆIH OKOLNOSTI Mladić koji je udarcem pokosio Denisa Honiga zove se Stefan Vukićević, iz Beograda je, ima 22 godine i nesporno snažnu desnicu. Stefan je, jasno kao dan, odgovoran za nanošenje teških telesnih povreda Honigu, što ni sam ne poriče, ako je verovati beogradskim dnevnim glasilima i njihovim „poverljivim izvorima“ bliskim istrazi, koji prenose da je Vukićević na saslušanju priznao delo.
Video-snimak bi, ipak, mogao da unekoliko umanji Vukićeviću odgovornost, ukoliko bi se pregledao nepristrasno. Prilično je vidljivo da Stefan nije nameravao da osakati (ili čak ubije, kako se ponegde nagađalo) Denisa Honiga. Vukićevićev udarac je jedan od onih koje je prosečan beogradski mladić više puta u životu i primio i zadao: pesnica u lice, pritom ne iz nekog zaleta ili naskoka. Takvi udarci vrlo retko izazivaju teža oštećenja, a najčešće su samo uvod u pravo pesničenje, što je Vukićeviću verovatno i bio cilj – da tim udarcem započne tuču, a ne da je završi. Na snimku čak i izgleda da je i on sam bio iznenađen time kako je njegov udarac delovao na zlosrećnog Honiga, koji je udarcem bio pogođen u vrlo nezgodnom trenutku, kada je jednom nogom stupao na stepenik pa mu telo nije bilo uravnoteženo.
Naravno, to ne znači da Stefan Vukićević nije kriv za nanošenje teških telesnih povreda, jer jeste. Sam je izabrao kada i kako će da nasrne na Honiga, a to što je udarac ispao pogubniji nego što je Vukićević možda nameravao nije nikakva uteha žrtvi, niti bi to moglo da skine odgovornost sa napadača. Ali, postoji razlika između svesnog i nenamernog nanošenja teških telesnih povreda. Vukićević je očigledno želeo da povredi Denisa Honiga (da parafraziramo Džejmija Lanistera: čovek retko udara drugog čoveka da bi mu popravio zdravlje) ali bi svakome ko se ikada našao u sličnoj situaciji trebalo da bude jasno da nije postojala namera da ga baci u nesvest.
U nepristrasnom sudskom postupku, ovo bi moralo da predstavlja izvesnu olakšavajuću okolnost po počinioca. Ali, olakšavajuće okolnosti su nešto poput izlaza na more ili izvora nafte: u Srbiji toga, naprosto, nema. Sudeći po izveštavanju srpskih glasila i izjavama domaćih političara u vezi sa ovim slučajem, Stefan Vukićević je probao da ubije Denisa Honiga, koji je zahvaljujući čistoj sreći ostao živ posle tako divljačkog nasrtaja. Ali, vratićemo se na medije i političare nešto kasnije.

NEUKUSNE ŠALE Nepristrasno utvrđivanje odgovornosti i krivice moralo bi da u obzir uzme i ono što se događalo uoči udarca, a što je takođe zabeleženo na video-snimku. Naime, pre sukoba, Denis Honig i njegova dva pratioca su se šalili sa radnicom koja je metlom čistila prostor ispred kioska. Tačnije, jedan od Denisovih pratilaca, za koga su mediji javili da je američki državljanin, jeste taj koji je zbijao šale na račun dotične gospođe, kojoj, koliko se može zaključiti na osnovu viđenog, uopšte nije bilo do šale. Taj valjda Amerikanac se unosio ženi u lice, zatim joj je nadmeno, pa i naredbeno, pokazivao gde joj je još ostalo da počisti, a na kraju joj je uzeo metlu iz ruku ne bi li joj, kao bajagi, pomogao tako što će neke delove počistiti umesto nje.
Ruku na srce, ovakve šale, mada neukusne, ne nanose nikakvu štetu. Stoga i ne mogu biti naknadno opravdanje za kasniji nasrtaj na Honiga – pogotovo što povrh svega, a prema dostupnom snimku, Nemac nije ni učestvovao u zavitlavanju radnice. Ali, takvo ponašanje Amerikanca jeste dovelo do rasprave između stranaca sa jedne strane i sa druge, beogradskih mladića koji su se tu zatekli i videli kako se sprda sa radnicom.
Upravo je rasprava prethodila Stefanovom udarcu. Dok je trajala, Vukićević je nekoliko puta širio ruke u, reklo bi se, pomirljivom maniru. Nije delovao preteće čak ni ovima kojima se obraćao, jer ništa na njima nije ukazivalo na to da u njemu prepoznaju ma kakvu opasnost. Zato su se u jednom trenutku, verovatno kada su iz kioska pozvani da preuzmu svoju porudžbinu, nehajno okrenuli od njega. Možda je to samom Vukićeviću izgledalo kao nedostojan način da se zaključi rasprava, pa je reagovao kako je reagovao – snažnim udarcem koji je oborio Honiga. Svejedno, o raspravi je u javnost jako malo procurilo (tabloidi su jedino preneli nezvanična saznanja da je Vukićević uoči samog udarca rekao da mu je „pun k… stranaca u Beogradu“) praktično se ništa ne zna o njenom sadržaju, a ta razmena je, moguće, i ključna za razumevanje celog događaja.

POHVALE NASILNIKU Iz razmatranja je potpuno isključeno i sve ono što se događalo posle, a što je takođe zabeleženo, bilo na opisanom video-snimku, bilo u komentarima koje su učesnici obračuna kačili po društvenim mrežama.
Za udarcem je usledila vrlo ratoborna reakcija jednog od Denisovih pratilaca, za koga se sutradan ispostavilo da je 40-godišnji Beograđanin Vlado Arsov. Čim je Stefan Vukićević nokautirao Nemca, Arsov je skočio na napadača i započeo sopstveni obračun sa Vukićevićem, u kojem je, istini za volju, bilo malo pesničenja, a mnogo više guranja, rvanja i stezanja, zbog čega nije ishodovao kakvim povredama i oštećenjima. Vredi napomenuti da su pored isprepletanih Arsova i Vukićevića stajala dva Vukićevićeva prijatelja, kasnije prepoznati kao Miloš L. i Ilija V, koji nisu nasrnuli na Arsova, već su nastojali da ih razdvoje. Takođe, i da Arsov u tim trenucima uopšte nije obraćao pažnju na onesvešćenog Honiga, pa se ne može govoriti da je ovakvom reakcijom hteo da mu pomogne ili da ga zaštiti, pogotovo zbog toga što Nemca tada već niko više nije ni ugrožavao – naprotiv, oko Denisa Honiga su se tada već bili sjatili radnici iz okolnih kioska i prolaznici, koji su pokušavali da ga osveste, a pomoć su pokušali da mu pruže i Miloš L. i Ilija V. (za razliku od samog Stefana Vukićevića, koji se, kada je video da Honig nepomično leži, posle koškanja sa Arsovim, brzo udaljio).
E sad, iz cele te gužve, mediji i policija su zaključili da je Vlado Arsov potpuno nevin, a da Miloš L. i Ilija V. predstavljaju opasnost po društvo, te da moraju biti zadržani u pritvoru zajedno sa Stefanom Vukićevićem. Sa takvom ocenom je očigledno saglasan i Viši sud u Beogradu, pa je svoj trojici, dakle i Stefanu i Milošu i Iliji, odredio pritvor u trajanju do 30 dana, što je agencija „Tanjug“ u svojoj vesti ovako propratila:
„‚Sudija za prethodni postupak je osumnjičenima odredio pritvor zbog postojanja opasnosti od bekstva, kao i okolnosti koje ukazuju da bi boravkom na slobodi mogli da utiču na svedoke i da bi mogli da ponove krivično delo‘, rekla je portparolka suda Dušica Ristić.“
Nasuprot Milošu L. i Iliji V, koji su sada pritvoreni iako video-snimak ne pokazuje nikakvo njihovo nasilničko ponašanje (naprotiv: najpre su se držali po strani, a zatim su pokušavali da smire strasti) Vlado Arsov, čije je opisano nasilništvo vrlo jasno zabeleženo, u delu javnosti proglašen je „herojem“ zbog toga što je „branio napadnutog Nemca“ (iako video-zapis otkriva da ga nije branio, već da je isterivao pravdu onako kako ju je on shvatio) a policija ne pokazuje nikakvo zanimanje za njega.

OPRAVDANO PESNIČENJE? Glasila navode da se Miloš L. i Ilija V. ne terete za nasilničko ponašanje, već za izazivanje rasne i nacionalne netrpeljivosti – pretpostavlja se zbog učešća u raspravi koja je prethodila nokautu. Ali, snimak pokazuje da oni u raspravi nisu učestvovali. Sa druge strane, Vlado Arsov je nekoliko sati posle incidenta dopustio sebi da na Fejsbuku okači sledeći komentar:
„Sedim u Urgentnom centru jer dečko ima operaciju zbog unutrašnjeg krvarenja na mozgu. Glupavi srpski mentalitet.“
Vrlo uvredljiva opaska o „glupavom srpskom mentalitetu“ nagoveštava makar mogućnost da je Arsov sličnim rečnikom začinio i spornu raspravu. Ako su već Miloš L. i Ilija V. privedeni zbog izazivanja netrpeljivosti, zbog čega nije i Arsov, o čijim zapaljivim i neprihvatljivim stavovima postoji navedeni dokaz?!
Da ne pominjemo to što je Arsov snimljen kako nasrće na Stefana Vukićevića i započinje s njim tuču, ali ga za to niko – ni mediji ni policija – ne krivi! Ispada da je pesničenje u nekim slučajevima opravdano. Kao što je, izgleda, poželjno vrlo ostrašćeno i iskrivljeno izveštavanje, po čemu su ovdašnja politička klasa i glasila – mahom neosetljivi prema domaćem stanovništvu, a naglašeno potreseni zbog svakog zapadnjaka – poznati još od slučaja Brisa Tatona.
Tako su u neodmerenim i neukusnim osudama prednjačili ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, koji su se potpuno usaglasili u oceni da ovaj događaj „nanosi štetu“ ugledu Srbije i Beograda (po tako nerazumnom stavu, neprestano ponavljanom raznim povodima u proteklih šest i više godina, zaista smo jedinstvena država na svetu). U „najoštrijim osudama“ nisu mnogo zaostajali ni „zaštitnik građana“ Saša Janković, ni „poverenica za zaštitu jednakosti“ Nevena Petrušić, a nemački ambasador u Srbiji Hajnc Vilhelm našao je za shodno da izrazi „uznemirenost i šokiranost“ vešću o napadu na Honiga. Mediji su se, sa izuzetkom „Večernjih novosti“, prosto utrkivali u tome ko će oštrijim rečima da osudi divljački nasrtaj „trojice napadača“ (od ovog broja nisu odustali ni pošto je video-snimak pokazao da je napadač, zaista, bio samo jedan) na „nemačkog državljanina“, a posebno su se – nimalo neočekivano – istakli B92 i dnevni list „Blic“, koji je senzacionalističkim naslovima praktično prizivao najstrože kazne za „tri napadača“, a od nasilnog Arsova zaista pravio „heroja“.

„SUMORNA OPOMENA“ Celu gužvu su najprizemnije pokušali da iskoriste ovdašnji LGBT aktivisti, pre svih Goran Miletić, jedna od onih ličnosti koje su često prisutne u javnosti iako se za to ni ne nazire nekakav valjan razlog. Denis Honig je, naime, u Beogradu boravio kao učesnik Konferencije o seksualnim manjinama, a Miletić je, kao jedan od organizatora najavljene „gej parade“, potrčao da već u subotu, pre nego što se išta konkretnije znalo o incidentu, izjavi kako napad na Honiga pokazuje u kakvom se položaju nalazi LGBT manjina u Srbiji. Naravno, kada se ubrzo ispostavilo da napad na Honiga nema veze sa bilo čijim seksualnim opredeljenjem, Miletić nije imao obraza da povuče raniju izjavu. Udruženje „Labris“, takođe u organizaciji „gej parade“, munjevito je sazvalo konferenciju za medije, a zatim i – pazite sada – protestnu šetnju, koju su, iako nije bila propisno prijavljena, štitile jake policijske snage (inače je u njoj učestvovao i „uznemireni i šokirani“ nemački ambasador Vilhelm. Javio se, verovali ili ne, čak i „Amnesti internešenel“, opisujući napad na Honiga kao „sumornu opomenu na pretnje i napade sa kojima se lezbijke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe i dalje suočavaju u ovoj zemlji“.
Koliko je cela ta galama nezdrava, pokazale su pomenute „Večernje novosti“, jedine dnevne novine koje su sačuvale prisebnost. U članku objavljenom u utorak 16. septembra, ovaj list objavio je podatak da je u incidentima sličnim ovom napadu na Honiga od početka godine u Beogradu povređeno stotinak osoba, ali da su, za razliku od Honiga, ostale žrtve daleko od bilo kakvog zanimanja javnosti:
„Njih nisu obišla dva ministra, ni niži državni zvaničnici, pa čak ni šefovi lokalnih policijskih stanica. Njihovim porodicama se niko nije izvinio, a većina krivičnih prijava još nije rezultirala ni optužnicama, mada su, prema podacima MUP, samo u prvoj polovini godine podnete dve prijave za teško ubistvo u pokušaju“, pišu „Novosti“.
Tako da je „Amnesti internešenel“ u izvesnom smislu u pravu: sve ovo oko Denisa Honiga jeste „sumorna opomena“, ali ne onima koje opominje „Amnesti internešenel“, već verovatno najobespravljenijem sloju u današnjoj, pretpristupnoj Srbiji: građanima Srbije.
[/restrictedarea]