Anja FILIMONOVA – Islamski kalifat i Balkan: zeleno svetlo za teroriste!

U “Republici Kosovo” došlo je do principijelno nove pojave koju čak ni stručnjaci nisu očekivali – pojave radikalnih islamista koji su prešli na metode terorističkih samoubilačkih akcija. Krajem juna 2014. godine pojavila se informacija da više od 10 Albanaca sa Kosova i Metohije završava polugodišnju pripremu za sprovođenje šahidskih napada na Kosovu i možda i u Albaniji. “Pripremanje” uključuje i upotrebu narkotika. Neki od “džihadista”, u skladu sa saznanjima zapadnih obaveštajnih službi i “kosovskih” medija, već su se vratili na KiM.[1] U balkanskim medijima 28. avgusta je prostrujala vest da su zapadne obaveštajne službe dostavile Beogradu spisak od 20 militanata sa “Kosova” i “Sandžaka”, zavrbovanih da ratuju za “Islamsku državu”, koji su specijalno pripremljeni za vršenje šahidskih operacija. Posebno se ističe da se teroristi “Islamske države Iraka i Levanta nalaze u neprekidnom kontaktu sa svojim pristalicama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Albaniji i Makedoniji i da su svi dobili naređenje da budu spremni na akciju”.[2] Tog istog dana, 28. avgusta, ambasada Srbije u Damasku je dobila pismo, praktično ultimatum džihadista, sa direktnom pretnjom fizičke likvidacije personala ambasade ako u roku od 7 dana ne napusti zemlju. Prema više izvora, inicijator pretnje srpskoj ambasadi u ime IDIL-a (Islamska država Iraka i Levanta) bila je “Balkanska brigada”, čije su glavne vođe bazirane na “Kosovu” i centralnoj Srbiji i ta “izraslina terorizma na Balkanu” poznata je po izuzetno zverskom obračunavanju sa neistomišljenicima.

Militanti radikalnih islamista sa “Kosova” u Siriji ratuju protiv Bašara Asada, na strani Al-Nusre od 2012. godine. Ovde je “markirana” organizacija «Rinija islame – Kačanik» (Islamska omladina – Kačanik). Kosovski Albanac Blerim Heta iz Uroševca je krajem marta 2014. godine u Iraku počinio teroristički akt u kome su poginula 52 čoveka, zvanično postavši prvi balkanski terorista bombaš-samoubica. Emrah Fojnica koji je došao u Irak radi sprovođenja šahidske operacije, poginuo je otprilike pola godine kasnije. Slučaj Lavdrima Muhadžerija – kosovskog pristalice pokreta Al-Nusra koji je ratovao na strani IDIL-a – postao je jedan od najpoznatijih. Poreklom iz Kačanika, Muhadžeri (prema najnovijim podacima ubijen je u avgustu 2014. godine) je na svojoj Fejsbuk stranici krajem jula postavio fotografiju na kojoj je zabeleženo kako on lično odseca glavu čoveku. Najupečatljivije je to da je Muhadžeri nekoliko godina radio na Kosmetu za KFOR, potom u sastavu NATO snaga u Avganistanu. Dakle, verovatno je priprema u redovima alijanse bila uspešna, pa je on postao jedan od prvih kosovskih militanata koji se uputio da ratuje u Siriju i postao je jedan od vođa džihadista u Siriji i Iraku.

Međutim, Muhadžeri se nije ograničio teritorijom Bliskog Istoka, pretio je da će lično doći na sever Kosova i obračunati se sa Srbima u Kosovskoj Mitrovici isto tako kao što je to činila OVK”.

U Siriji je 8. avgusta iz snajpera ubijen 19-godišnji islamski ekstremista Patriot Matoši iz Gnjilana (KiM). Nekoliko meseci on je bio član organizacije “Islamska Država”, pozivajući na džihad. Ideološke i praktične veštine borbe stekao je tokom obuke u medresi  «Alaud-di», gde je bio povezan sa Lavdrimom Muhadžerijem i imamom džamije “EL-Kudus” u Gnjilanu Zekerija Ćazimijem – učiteljem Muhadžerija. Z. Ćazimi je okarakterisan kao jedan od glavnih inspiratora džihada na Kosovu. Toliko su ozbiljnu pretnju po sebe, od islamskih ekstremista, osetile snage severoatlanske alijanse u “Republici Kosovo”, da je Hašim Tači 11. avgusta morao sprovesti operaciju za hapšenje njihovih najodioznijih predstavnika. Tačnije pokušaj hapšenja. Bilo je uhapšeno 40 ljudi (na spisku “Specijalnog tužilaštva Kosova” nalazi se 96 lica optuženih za terorističku delatnost na teritoriji Iraka i Sirije). Treba istaći da se 17 ljudi uspelo sakriti – najverovatnije pronašavši utočište u Makedoniji, Albaniji, Raškoj oblasti – upravo u tim regionima postoji logistička mreža i baze “Al-Kaide”. Beg na teritoriju Preševa (doduše, bezuspešno) pokušao je i pomenuti imam Zekerija Ćazimi. Karakteristično je da je Ćazimiju, koji je stavio akcenat na vehabizam, određen jedan mesec kućnog pritvora.

Između ostalih, pobegli su i Bujar Brahimi iz Kosovske Mitrovice, koji je skoro pola godine proveo u borbama u Siriji zajedno sa Muhadžerijem i tokom poslednjih nekoliko meseci zavrbovao je i poslao nove militante-džihadiste u Irak.[3] Niz uhapšenih je u svojim svedočenjima potvrdilo da su se uputili u Siriju posle poziva “ministra inostranih poslova Kosova” Envera Hodžaja da pruže podršku opozicionim snagama u toj zemlji. Delatnost albanskih radikalnih islamista predstavlja pretnju i za Novorusiju, pa tako i za Rusiju: početkom avgusta 2014. godine pojavila se informacija o prisustvu albanskih militanata-džihadista koji ratuju protiv snaga Donjecke Narodne Republike.[4]

Bivši kosovski ministar policije Blerim Kuči, karakterišući dejstva Tačija povodom hapšenja terorista ukazao je da je to “spektakl za javno mnjenje”, pošto sam Tači i njegova partija kao niko drugi snose apsolutnu odgovornost za širenje ekstremizma na Kosovu. DPS Kosova je prema tvrdnjama Kučija i izašla kao pobednik na izborima zahvaljujući pre svega glasovima i podršci  ekstremista. Unutar kosovskog MUP-a i vlade postoje određeni krugovi koji su direktno ili indirektno povezani sa ekstremistima, pa zbog toga Kosovska policija koja raspolaže detaljnim informacijama o radikalnim islamistima, ne može nikako promeniti stanje stvari jer i ona sama predstavlja proizvod vlasti ekstremista. Kao druga strana nastupaju nevladine organizacije iz arapskih zemalja koje su se učvrstile na “Kosovu” posle završetka bombardovanja Jugoslavije. Kako ukazuje Florijan Ćehaja, direktor prištinskog Centra za izučavanje problema bezbednosti, upravo su arapske organizacije “uspele da rašire religiozni pogled na svet koji nikada nije bio karakterističan za Kosovo”. Međunarodna zajednica i snage NATO pakta koje raspolažu svom punoćom vlasti na KiM, nisu se usprotivile širenju radikalnih islamskih pokreta.[5] Trenutno stvorena “Islamska država” uz podršku specijalnih službi SAD i zemalja Persijskog zaliva, prošla je nekoliko faza svog razvoja dok je stigla do “državnog” projekta, proglasivši se Kalifatom. Ideološke osnove Kalifata između ostalog formirane su i od strane fanatičnih islamskih ekstremista iz zemalja Evrope, a akcenat je stavljen na “Islamsko-sunitsku internacionalu” uz korišćenje sistematskog i nemilosrdnog terora. “Petogodišnji plan” širenja Islamskog Kalifata podrazumeva uvlačenje u svoje granice Severne Afrike, Bliskog Istoka, dela teritorije Azije, Španiju, Austriju, Mađarsku, deo Ukrajine, od Balkanskih zemalja – Srbiju (u prvom redu “Kosovo” i “Sandžak”), Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku.[6]

“Islamska država” dobija solidnu podršku – rakete, minobacače, protivtenkovsko naoružanje, oklopne transportere i komunikacijsku tehnologiju iz Evrope. Kao isporučioci oružja u prvom redu se javljaju Bugarska, Hrvatska, Rumunija, a takođe i Ukrajina.[7] Protok džihadista u “Islamsku državu” se ne prekida: oni pristižu iz Srbije (“Kosovo” i “Sandžak”), Bosne i Hercegovine, Makedonije, Albanije i Bugarske. Hrvatska obaveštajna služba (Sigurnosno-obavještajna agencija, SOA) je 1. septembra 2014. godine, prvi put u svojoj istoriji u svojstvu jedne od glavnih pretnji svojoj bezbednosti ukazala na problem džihadizma, koji svoje poreklo vodi iz zemalja jugo-istočne Evrope. Konkretno, ukazuje se na cifru od nekoliko stotina militanata “iz zemalja suseda Hrvatske” koji ratuju u Siriji i Iraku “od kojih su neki pristalice najradikalnijih islamskih grupacija”. U dokumentu se beleži tendencija uspostavljanja kontakata i saradnje među ekstremističkim grupama u Hrvatskoj i regionima Evrope.[8] Međutim, nije najvažnija stvar otkriti tačan “broj bajoneta”, nego u tome da će se po povratku radikalni islamisti raširiti po Balkanu ostajući verni svojim “vođama”, čuvajući koordinaciju i logističke veze, spremnost da na prvi signal počnu mobilizaciju – bilo da se radi o Kosovu, Sandžaku, Sarajevu ili Skoplju i samim tim dovesti region Balkana do civilizacijskog kolapsa.

Dakle, realni scenario uključuje zapljuskivanje Balkana talasima ekstremista. Srbiji sledi da preduzme elementarna dejstva za zaštitu svoje bezbednosti, da deluje u pravcu opstanka zemlje polazeći od shvatanja istinskog stanja stvari – degradacije strukturno važnih segmenata države, pre svega bezbednosnih struktura. Srpska država se “osipa” u svim pravcima, “osipa” se nezavisno od iluzija o evrointegracijama. Inercija raspada poprima nepopravljiv karakter. Zaključak je jasan i nedvosmislen – nemoguće je da opstanak zemlje obezbedi sistem koji je nanizan na ražanj zavisan od spoljne uprave.