Vitali ŽUČNI – Vek posle bitke na CERU «dođi Švabo, da vidiš»

Austro-Ugarski Generalštab sačinio je posle japanskog napada na dalekom istoku i poraza ruske flote kod Cušime, početni operacijski plan kao strategiski dokument za preventivni oružani napad na Srbiju iza proglašenja aneksije BiH.

Plan je kao ključnu bitnu odrednicu sadržavao predviđanje reakcije ruske vojske, na agresiju protiv Srbije.

Ako Rusija ne bi bila odlučna vojnički reagovati plan će biti ofanzivnog karaktera, a u slučaju oštre reakcije i preteće ruske ofanzive preduzela bi se samo defanzivna dejstva.

Usklađivanje diplomatske i političke reakcije ruske i srpske vlade sprečilo je realizaciju ovog plana, koji je imao otvorenu nemačku podršku ali i prikrivenu britansku.

Do avgusta 1914. godine sačiniće KuK generali još nekoliko varijanti oružane agresije na Srbiju ali će ih ruski i srpski obaveštajci sve otkriti, i svoje vlade o njima obavestiti.

Mobilizacija ruske vojske početkom avgusta nakon objave rata Srbiji uticala je na odluku KuK generalštaba da preko 120.000 vojnika II. armije prebaci na ruski front, slabeći tako Balkansku vojsku Oskara Potjoreka koja je bila znatno nadmoćnija u ljudstvu, artiljeriji i logistici nad srpskim braniocima.

Cerska bitka trajaće od 12. avgusta do 24. avgusta 1914 na liniji: Šabac – Tekeriš – Krupanj sa širinom fronta od 50 kilometara, na brdovitom teško prohodnom terenu.

Austrougarski vojnici su 12. avgusta ušli u Loznicu. Tu i u selu Lešnica, 13. austrougarski armijski korpus je prešao Drinu, a istog dana 4. austrougarski armijski korpus je prešao Savu severno od Šapca.

Brzim zauzećem Šapca otvoren je put za prodor KuK soldateske dolinom reke Lešnice u unutrašnjost Srbije, zato srpski Generalštab odlučuje da pređe na elastičnu, upornu odbranu dok se ne «razbistri» politička i vojna situacija.

Srpska vrhovna komanda izveštena je od svojih obaveštajaca da planirani glavni prodor neprijatelja ide preko Drine a ne preko Save, kao što se u srpskom Generalštabu i očekivalo.

Vojvoda Radomir Putnik kao načelnik Generalštaba odlučuje da srpska treća armija upornom odbranom zadrži što duže neprijatelja, i razvuče njegove snage celom dužinom fronta.

Druga srpska armija će se rotirati na pravac Obrenovac-Šabac a Prva srpska armija na prostor Aranđelovac -Lazarevac, te će njeni delovi činiti strategijsku rezervu srpske vrhovne komande.

Obrazlažući ovu odluku imao je u vidu svoju misao «Sa Rusijom, mi ćemo prema ratnoj sreći imati uspeha i neuspeha, ali u Srbiji se moramo pokazati kao snažna patrola u pijanoj mehani».

Sama bitka otpočela je noću 15.-og avgusta sudarom srpske pešadije iz Kombinovane divizije I. poziva sa prethodnicom austrijskog 8.-og korpusa na padinama planine Cer. Sudar vojski opisuje kapetan Milutin Nikolić sledećim rečima:«Trebalo je odmah preći u napad, ili pobeći iz pakla. U ovoj paklenoj vatri vojnici 2. bataljona vođeni svojim oficirima poleteše prema neprijatelju… Razvi se užasna puščana i mitraljeska vatra. Nije se znala ni neprijateljska snaga ni raspored. On (neprijatelj) je bio u još većoj zabuni, jer je napadnut s boka i leđa i još iznenađen na spavanju… Naši vojnici bukvalno uleteše u njegove rovove. Vrilo je kao u paklu. Vikalo se na sav glas, pucalo na sve strane, a vojnici padali kao pokošeno snoplje. Neprijatelj nije popuštao, a naši su naletali kao pomamni».

Komandant II. srpske armije Stepa Stepanović blagovremeno je sagledao značaj same planine CER za ukupnu operaciju kontranapada, i odlučio da posedne i odsudno brani vrhove Kosarin grad i Trajan kao ključne tačke odbrane. Tako je prisilio neprijatelja da nastavi nastupanje u pravcu sela Tekeriš, koje je ocenio kao mesto za preotimanje strategijske inicijative i prelazak u kontraofanzivu. Iskusni planer i vojskovođa svoje odluke je donosio dok je kroz artiljeriski durbin osmatrao mesta za napad, a KuK planeri su to radili nad topografskim kartama u sigurnosti sarajevske kasarne, plašeći se da i sami pređu reku Drinu.

Nisu marili za činjenicu da je vek pre tih borbi Karađorđe Petrović želeo preći, kako bi oslobodio srpski narod i sa one strane tadašnje «međe plemenite» u Otomanskoj imperiji.

Znajući čvrstinu i hrabrost vojnika sa kojima je ratovao u dva prethodna rata zahtevao je đeneral Stepanović da mu se dodeli Moravska divizija I. poziva za odlučni kontranapad. Formirao je «Cersku udarnu gruppu» koju čine Moravska divizija I poziva i Kombinovana divizija sa ciljem napada u dolini Jadra, nameran da zaustavi prodor 8.-og austrijskog korpusa, čije su trupe u prvom napadnom talasu pripadnici «landšturma» (jurišne jedinice) većinski hrvatski, muslimanski i mađarski vojnici kao izraziti srbožderi. Oni čine nebrojena zversta nad civilnim stanovništvom, ranjenicima, a naročito nad devojkama i ženama.

Po prispeću «moravaca» kako su ih nazivali, naredio je Stepa da «gvozdeni puk» (puk Knjaz Mihailo I. poziva) slomi neprijatelja na Tekerišu. Gledajući izvesnu pogibelj svojih vojnika poveo je lično pukovnik Milivoje Stojanović «Brka» odlučujući kontrajuriš. Silnim srpskim jurišem, bombom i bajonetom skršen je napadni talas neprijatelja. Saznavajući detalje ove stravične bitke i primere herojstva srpskih oficira i vojnika odmah nakon pobede, u Valjevu je kompozitor Stanislav Binički i sam tada u uniformi u čast «gvozdenog puka» i pukovnika «Brke» komponovao «Marš na Drinu».

Polazeći na dodelu Nobelove nagrade u Stokholm poneće tu kompoziciju i nobelovac-književnik Ivo Andrić da se svira, jer je znao da ona oslikava duh srpskog naroda!

Svesni značaja svoje veličanstvene pobede, slaveći praznik Preobraženja Gospodnjeg u klancima i jarugama Cera ispevali su srpski vojnici iz duše svoje pesmicu:

Dođi Švabo da vidiš gde je srpski Tekeriš, a kako ću ja videti kada moram begati! 

Egon Ervin Kiš, austrougarski novinar, pišući o porazu austrougarske vojske u bici na Ceru, izvestiće svoju redakciju sledećim tekstom: «Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali između čitavih kolona komore ili gazili kroz rovove pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske… Opšta depresija izražavala se javnim negodovanjem protiv vođa: potpuno nesposobni stari magarci su naši generali. Ko ima protekciju, poverava mu se sudbina stotinu hiljada ljudi. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju…»

U bici na Ceru izbačeno je iz stroja 25.000 pripadnika austrougarske vojske, a zarobljeno je oko 5.000 neprijateljskih vojnika, 50 topova i velike količine ostalog ratnog materijala.

Iz stroja srpske vojske izbačeno je 259 oficira i 16.045 vojnika i podoficira što kazuje o težini same operacije. Posebnu težinu ima činjenica da je reč o prekaljenim ratnicima iz dva prethodna rata, koji su svesno ginuli da zaustave prodor neprijatelja u svoju Otadžbinu. Ipak pogibija poručnika Vojislava Garašanina unuka Ilije Garašanina, koji će iako dva puta uzastopno ranjen povesti srpski juriš u kritičnom času, primer je svesti i odgovornosti starešine.

Bitka na Ceru, poznatija u udžbenicima vojne istorije, strategije i taktike kao Cerska bitka, po načinu vođenja i ishodu predstavlja remek-delo ratne veštine (kao prelaz iz strategijske odbrane u kontranapad). Ona se i dan-danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama. Cerska bitka je prva pobeda saveznika u Velikom ratu i početak kraja Habsburške monarhije.

Stratezi na Vest Pointu savetovali su planere zločinačke operacije NATO-a nazvane «Milosrdni anđeo» da ni ne pomišljaju na kopnenu invaziju svojih trupa u Srbiju 1999.godine, jer će doživeti reprizu cerske katastrofe KuK kaznene ekspedicije. 

Svaki potencijalni agresor trebalo bi da pamti reči majora Kursule: «NE MOŽE U SRBIJU TEK TAKO DA SE UĐE, BRATAC!»

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)