Vili Vimer specijalno za “Pečat”: Rusija je cilj

Ako bi u Kremlju sedeo neko sa drugim imenom, i on bi bio pogođen američkom strelom anateme, jer ta strela nema ničeg zajedničkog sa realnim događanjima u Rusiji

Piše Vili Vimer

Bivšem predsedniku SAD Vilsonu stavlja se u usta jedna izreka iz 1917. godine: da je „pravo dragocenije od mira“… Danas ga možemo umiriti. Njegovi naslednici su u zadnjih dvadeset godina učinili sve što im je bilo u moći da svi mi, koji živimo ili moramo da živimo u senci „jedine preostale supersile“, nemamo ni jedno ni drugo. Za to postoje razlozi, kako se može pročitati u direktivama o bezbednosti američkih predsednika, od Bila Klintona preko Džordža Buša do Baraka Obame.

KORENITA PROMENA Svet mora da bude razbijen na delove kako nigde na globusu ne bi mogla da opstane ni pomisao na stvaranje nekog rivala američkoj nadmoći. Za ove dugoročne koncepte zadnji put se 4. juna 2014. godine sadašnji američki predsednik izričito izjasnio pred apsolventima Vojne akademije „Vest Point“. On je u svom govoru vrlo jasno podvukao jednu stvar: ako su sa privatnim i lukrativnim armijama plaćenika, počev od rata protiv Savezne Republike Jugoslavije iz 1999. godine koji je vođen protivno međunarodnom pravu pa nadalje, napravljeni ogromni troškovi i zlodela, sada to treba preusmeriti na „korenitu promenu – hedž fondove“. Pošto je verovatno čak i za američkog birača cena u krvi koju su platili njihovi vojnici bila previsoka, sada se sve ono što su do ovog trenutka morale da izvršavaju regularne trupe radije finansira preko fondova. Verovatno se ti borbeni angažmani, koji se moraju finansirati iz ovih „korenitih promena – hedž fondova“, određuju prema očekivanim dobitima ili drugim feudalnim gledištima, kako to dokazuju članovi porodica američkog visokog personala u Ukrajini.
Sudeći po strukturi vlasnika američkih formacija plaćenika, zasigurno će se tamo pojaviti široki spektar bivših NATO ministara odbrane i spoljnih poslova, koji će preuzeti to polje delovanja za dokazivanje svojih ciljeva, posle penzionisanja.
[restrictedarea]

STRATEGIJA PLJAČKANJA Postoji niz stvari koje se trajno mogu napadati. Kada se već preko globusa okreću velika finansijska sredstva koja nemaju nikakvo ekonomsko opravdanje, onda i u budućnosti mora da važi jedna nova strategija pljačkanja − sankcije. Na osnovu toga kako se masovno rađaju novi izvori sankcija, može se pouzdano zaključiti da dolazi novi i svakako veliki talas protiv Ruske Federacije. Nemačka državna štampa je, naravno, kriva jer niko ne razmišlja o tome zašto vlada Sjedinjenih Država, zbog navodnog kršenja sankcija protiv Irana donetih iz providnih razloga, zahteva od nemačkih i evropskih banaka plaćanje kazni u iznosu od više milijardi. Plaćanje ima za cilj da američkim bankama, pred verovatnim „Endgame-om“, obezbedi konkurentske prednosti, a da Evropljani ostanu praznih šaka. Onako kako se to već desilo sa Basel-om I, II i III. Ili kod američkih velikih koncerna koji ovde u Evropi relativno neoporezovano ostvaruju dobiti da bi zatim sa do vrha napunjenim ratnim kasama mogli da pokupuju evropsku industriju sa njenim postojećim „fileima“. Pritom se ne zaboravljaju ni sitnice, kao ni ono nemačko preduzeće koje, navodno, ne prodaje sigurne mobilne telefone samo za nemačke zvaničnike i time ugrožava NSA. Hvala Putinu, on je pravi poklon za američku politiku, jer ovaj ruski predsednik dozvoljava da ga vređaju i to ne samo u „Njuzviku“. Rusi bi trebalo da razmisle o dvema stvarima. Ako bi u Kremlju sedeo neko sa drugim imenom, i on bi bio pogođen američkom strelom anateme, jer ta strela nema ničeg zajedničkog sa realnim događanjima u Rusiji. Ona je upravo na tapetu, kao što bi to mogao da bude neko drugi.
Da se potpuno jasno izrazim: ko sada u Moskvi računa sa Amerikancima ili, što je možda još gore, sa Britancima, taj bi pod hitno morao da se pozabavi sudbinom nemačkog otpora protiv „vođe“. Rusija je cilj. To je javno, na šarmantan način rekla bivša američka ministarka spoljnih poslova Madlen Olbrajt vrlo bliskom gospodinu, Joški Fišeru.
Rusi raspolažu takvim količinama sirovina da nije u redu da ih zadrže samo za sebe.

GDE JE GOSPODIN PREDSEDNIK? Između Avganistana i Libije se sada postepeno razbija državna struktura Bliskog i Srednjeg istoka kakvu poznajemo, i to u skladu sa američkim i izraelskim interesima. Rusija bi trebalo da na to, nezavisno od naših iznuđenih sankcija, dobro obrati pažnju. Peking, koji poznaje gledišta svog suseda Japana, takođe neće prevideti znake vremena.
Pritom se čak ne zaustavlja ni pred tragedijom. Majdan, Odesa i MH 17 bili su i jesu tragedija. Još je gora brutalna sila sa kojom zapadne vlade koriste te tragedije da steknu jeftinu korist. Takođe, i mrtvi imaju svoje dostojanstvo, a to su prava. Pa, gde je naš gospodin savezni predsednik sa svojim neprekidnim govorima o ljudskim pravima – ne o međunarodnom pravu i međunarodnom pravnom poretku – da kaže koju reč o tome da se sada u Evropi više ne kažnjavaju strašni zločini jer niti vlade, niti parlamenti, pa čak ni takozvana državna „kvalitetna štampa“ ne pokazuju interes da to razjasne? Ovde Ruska Federacija stavlja na sto ubedljive dokaze o svojim saznanjima u vezi sa padom aviona, a sa američke strane stiže odgovor preko Tvitera ili na drugi način kako bi se moglo učiniti to što se ionako čitavo vreme nameravalo: doneti sankcije. Otrcanije i odvratnije se „zarđali“ Zapad već duže vremena nije uspeo poneti. Zato se sada mesto pada aviona nalazi pod stalnom artiljerijskom vatrom ukrajinske armije. Zašto zaboga?

/Preveo Miroljub Milanović/

[/restrictedarea]