Univerzalna monarhija (6)

Ideja o potrebi da se široj javnosti približe refleksije o Evropi, da se postavi obrazac alternativnog kretanja u odnosu na mit o Evropskoj uniji nadahnula je opsežna filozofska razmatranja pitanja savremene Evrope i artikulisanje kritičkog diskursa o Evropskoj uniji kao paradigmi neoliberalnog modela u našem delu sveta. Reč je o ideji dvoje filozofa mlađe generacije – Dijega Fuzara i Bogdane Koljević – iz koje je nastao jedinstveni analitički poduhvat u čijem su okviru prethodno sasvim nezavisna razmatranja, izvedena u Srbiji i Italiji, istovremeno sintetisana i sučeljena. Ovako utemeljeni projekat Bogdane Koljević i Dijega Fuzara pod imenom – „Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija“ prvi put će na srpskom jeziku, u osam nastavaka, biti predstavljen u „Pečatu“. Objavljujemo šesti nastavak razgovora dva filozofa

_______________________________________________________________________________________

Evropska unija primer je Univerzalne monarhije u malom – jer vladavina evra i uništenje nacionalnih ekonomija evropskih država, kao i specifična klasa evrokratije nose sva bitna obeležja sistema upravljanja

Piše Bogdana Koljević

Razumeti na koji način se savremeni poredak političke, ekonomske, društvene i finansijske vlasti ispostavlja kao bitno monarhistički poredak pre svega znači proniknuti u karakter premodernosti koja se deklariše kao postmodernost i analizirati kako se operacionalizovala hobsovska koncepcija suverenosti naspram rusoovske artikulacije. To znači da je koren globalističke i mondijalističke vladavine dvostruk, jer istovremeno upućuje na činjenicu da se diskurs koji bi trebalo da sintetiše i čak transcendira iskustvo moderne pojavljuje kao anahron, kao i da se u njemu realizuje tek jedna potencijalnost ove tradicije – i to upravo potencijalnost suprotstavljena razumevanju slobode, pravde i jednakosti.
Hijerarhijsko ustrojstvo postpolitičkog poretka koje se predstavlja kao ideologija progresivizma i najvećeg civilizacijskog napretka zapadnog sveta na počecima 21. veka utemeljeno je na strukturi vrhovne vlasti, gde je koncentrisana apsolutna i bezrezervna moć. U razlici spram srednjovekovnih tradicija, monarh ni fenomenološki ni numerički nije oličen isključivo u figuri jednog, niti je nazvan tim imenom, a nije reč ni o formalnom državnom uređenju: Univerzalna monarhija neoliberalizma i postmodernizma je sveprožimajući oblik kontrole i dominacije savremenog kapitalizma, koji teži da apsorbuje celokupan javni prostor bez ostatka. U tom svetlu, dok su istorijski oblici stvarnih monarhija bili povezani sa pojedinačnim državama i tradicijama, pripadajući vremenu jedne epohe, i javno izraženi kao takvi, Univerzalna monarhija obeležena je praznim prostorom iskorenjenosti, izmeštenosti, nevidljivosti i totalizacije. Ili, preciznije, totalitarni karakter ove vlasti proizlazi iz prisvajanja političke i finansijske moći od strane kriptoelita i njene usredsređenosti na pokoravanje naroda i permanentno uvećanje sopstvenog profita na svetskoj ravni. U tu svrhu, bezmalo sva sredstva su proglašena dozvoljenim, od brutalnih ratova do suptilne normalizacije stanja u kojoj se razlika između 1 odsto i 99 odsto stanovništva pokazuje skoro kao doslovna.
To je razlog zbog kojega je sistem upravljanja isprepleten kao mreža desuverenizacije država i naroda i kao prisvajanje tj. uzurpacija suverenosti i subjektivnosti od strane samoproklamovanih elita. Ove elite kapitala priklonile su se Hobsovom, odnosno decezionističkom razumevanju suvereniteta i izgradile zamisao o globalnom gradu bez granica kao ideal tipskom modelu kroz koji se kontrola populacija najuspešnije odvija. Pretvarajući znanje u robu, kao i celokupan spektar intersubjektivnih relacija u razmensku vrednost na tržištu, finansijske elite – savremeni „kraljevi“ poretka Univerzalne monarhije – efektno su proširile utilitarističke poglede na svet, na osnovu kojih su urušeni obrazovanje, nauka i kultura. Nacionalne institucije, internacionalne institucije − u rasponu od UN, Međunarodnog suda pravde sve do vojnih saveza poput NATO − univerzitet, mediji, vladini i nevladini sektori, postali su ogledala i nosioci ovog poretka koji je suštinski pokušao da ukine pravo na različitost, kroz metode sile, prekrajanje programa, stigmatizovanje ili proterivanje nepoželjnog u sferu beskonačnogandergraundavakako, sistem Univerzalne monarhije inkorporirao je i sporadičnu kritiku sistema u službi sistema, odnosno stvorio je i sopstveno drugo u cilju afirmacije privida pluralizma. Tako su, recimo, rasprave o Svetskoj vladi imale za svrhu da učvrste ovu zamisao i prošire njen uticaj, dok su pitanja o strukturi, svrsishodnosti i ishodu takvog projekta ostala zatamnjena. Ili, reprezentativan u ovom smislu je i slučaj tzv. protivljenja intervencionističkim politikama uz istovremeno insistiranje na tome da svaki oblik nacionalnog identiteta treba uništiti. Tipologija diskursa Univerzalne monarhije – od pukog pragmatizma, liberalizma, kvazianarhizma, sve do lažne levice i lažne desnice – pokazuje da je najmanji zajednički imenitelj sadržan u prikrivanju jaza između vlastodržaca i naroda tj. u prenebregavanju politike slobode, pravde i jednakosti.
[restrictedarea] Evropska unija primer je Univerzalne monarhije u malom – jer vladavina evra i uništenje nacionalnih ekonomija evropskih država, kao i specifična klasa evrokratije nose sva bitna obeležja sistema upravljanja. U tom smislu, paradigmatičan je i diskurs glavnih protagonista Unije koji, primera radi, posle izbora za Evropski parlament − i sve očiglednijeg jačanja autentične levice i autentične desnice u Evropi – upućuje na neophodnost udruživanja svih koji Uniju podržavaju. Tako je interesna povezanost kriptoelita globalizacije postala gotovo sasvim transparentna, kao i, posledično, odsustvo relevantnosti ideologije za poredak Univerzalne monarhije, koja je koncentrisana na održavanje i ekspanziju moći.
Prisluškivanje i niz metoda nadziranja i kontrole, koje poredak sistematično primenjuje u bitnoj meri, korespondiraju sa Bentamovim modelom panoptikona, i još više sa Fukoovom artikulacijom disperzije prostora moći, posebno u pogledu nepostojanja znanja i svesti o stepenu i dimenzijama biopolitičkog upravljanja. Novum savremenog oblika sastoji se u apostrofiranju prirodnosti i neminovnosti još uvek dominantnog status quo-a: u inverziji physis-a i nomos-a iz koje proizlazi da ovakav poredak gotovo sledi iz ljudske prirode i ljudskog stanja, kao i da je, istovremeno, reč o specifičnoj zakonitosti, bezmalo neminovnosti i fatum-u kojem se nikako ne bi trebalo odupirati. Fatalizam Univerzalne monarhije stoji u najneposrednijoj vezi sa propagiranjem determinizma – ergo, sa slabljenjem kritičke svesti i suštine ideja slobode i ljudskog dostojanstva – i sa jednovremenom simulacijom progresivnog kretanja. Sistematska depolitizacija izvedena je kroz fazno implicitno ili eksplicitno insinuiranje da etičko postupanje znači da svaki pojedinac treba da se drži sopstvene profesije i posla, dok će političari i vlade najbolje znati šta da rade, čime je celokupna sfera javnosti i upravljanja prepuštena kriptelitama. Ideal Univerzalne monarhije je prazan polis, zajednica bez građana, država bez naroda ili, u najoptimalnijem obliku, svet bez suverenih država, naroda i pojedinaca, u kojem bi vlast nekolicine bila praktično apsolutna.
Izuzetno je relevantno imati u vidu da se ovo tiče svih naroda, individua i država bez izuzetka, tj. da iako su pokretači i inicijatori stvaranja novog totalitarnog sistema koncentrisani u najmoćnijim zapadnim zemljama, kapital nema domovinu u istom smislu u kojem se profit pojavljuje kao ultimativna vrednost ispred i iznad svakog živog čoveka. To je razlog zbog kojega razlike između centra i periferije imperije u fundamentalnom smislu nisu strukturne razlike, jer neokolonijalizam referira na zaposedanje prostora unutra i spolja, jednako kao što svaki oblik uspostavljanja novih i autonomnih subjektiviteta percipira kao potencijalnu pretnju.
U meri u kojoj se prostor istinski slobodnog odlučivanja sve više sužava, u ma kojoj sferi društvenog života, prisustvo Univerzalne monarhije je prepoznatljivije. Usmerena na ukidanje osnovnih prava, ova vlast neretko uzima oblike beskrajnog govora o ljudskim pravima, manjinskim pravima, ravnopravnosti polova, poštovanju međunarodnog prava (čije kršenje je upravo ona uvela, dajući sebi za pravo da kao jedini suveren odlučuje o vanrednom stanju i suspenziji prava) i tako ad infinitum, baš kao što ponavljanjem iskaza o slobodi građana i demokratiji nastoji da prikrije sopstvenu neprikosnovenu hijerarhijsku strukturu. Univerzalna monarhija urušila je u temelju norme savremenog sveta i sve to pod kriptoprosvetiteljskim velom napretka čovečanstva. Regulacija stanovništva i prirode, migracija, rađanja i smrti, ukorenila se u neodarvinizmu i celokupnu egzistenciju većine redukovala na borbu za goli opstanak.
Ali momenat koji izmiče kontroli tiče se imanentnog paradoksa Univerzalne monarhije, tj. činjenice da jedan nikada ne može biti slobodan, baš kao ni nekolicina. Jer ukoliko nisu slobodni svi – slobode nema.

_______________________________________________________________________________________

Posle poraza SSSR, Univerzalna monarhija teži da osvoji celi svet: i to po istoj logici reductio ad unum globalitarizma, po kojoj američka sila predstavlja političku varijantu

Piše Dijego Fuzaro

Sa padom diarhijske strukture univerzuma otvorena je nova faza sukoba. Svi su različiti i skupa su inkorporirani „u novom svetskom ratu“ (Preve) a ta faza je počela 1989. Ovaj četvrti rat je geopolitički i kulturni, a vodi ga civilizacija dolara protiv the rest, protiv svih naroda i nacija koji nisu spremni da prihvate njenu vladavinu. Genetski činilac četvrtog svetskog rata nalazi se u urušavanju političke snage koja je omogućavala zamrzavanje konflikta, sa izuzetkom nekih relevantnih „vrućih“ tačaka (od Koreje do Vijetnama).
Posle poraza SSSR, Univerzalna monarhija teži da osvoji celi svet: i to po istoj logici reductio ad unum globalitarizma, po kojoj američka sila predstavlja političku varijantu. Rečima Karla Šmita, to je vreme „rata apsolutnog neprijateljstva“, koji „ne poznaje nikakvo ograničenje“, ali i „rata za novi svemirski poredak“ na globalnom nivou. Četvrti svetski rat ima za cilj održavanje unipolarnog sveta, manu militari uništavanje snaga koje mu se i dalje opiru, sprečavanje nastanka evropskih ili azijskih konkurenata, devalvaciju međunarodnog prava i globalizaciju bez granice deteritorijalizovane i depolitizovane ekonomije.
Kao što sugeriše Danijel Bensaid, ništa ne izražava bolje suštinu četvrtog svetskog rata od govora predsednika Buša, 20. septembra 2001. Pošto „teroristi“, tj. oni koji nisu spremni da priznaju američki imperijalni suverenitet, „mrze naše slobode“, mi ćemo koristiti „sve raspoložive resurse“ da ih porazimo. Rezultat će biti – po rečima američkog predsednika – „duga kampanja bez presedana“ sprovedena „tajnim operacijama, tajnim sve do njihovog uspeha“ i neopisivim sredstvima. Globalnu prirodu ovog novog rata, najavljenog 2001. – ali koji je počeo još 1991. – objasnio je Buš lično: „Ovo je svetski rat. Ovo je rat civilizacija (…) Ili ste sa nama, ili ste sa teroristima.“
Iz ovih odlomaka se vidi kako je terorista postao, posle poražene „crvene opasnosti“, novi apsolutni neprijatelj četvrtog svetskog rata, novo radikalno zlo koje treba iskoreniti na bilo kakav način. Tako se mogu povući, Šmitovim rečima, „nove linije prijateljstva, iza kojih padaju atomske i hidrovodonične bombe“. Na taj način započinje trka pravednog planetarnog rata, savremene planetarne verzije krstaškog rata; i sve to u scenariju u kojem su prijatelji oni što prihvataju unipolarnu dominaciju u svetu, a neprijatelji oni koji se odupiru.
Posle 11. septembra 2001, normalizovan je izuzetak i sa njim, krstaški rat Dobra protiv Zla, uz punu rehabilitaciju mučenja kao legitimnog sredstva i preseljenje tajnih zatvora. Kao što je predložio Agamben, dobijaju na snazi radnje koje same po sebi nemaju snagu zakona. Sukob se definiše kao civilization’s fight, a neprijatelj kao the terrorist, mir ili pregovaranje su nemogući. Sa teroristom se ne pregovara niti se dogovara, čak i ako je poražen; on se jednostavno uništava, bez obzira na koji način, ali uvek u ime ideologije humanitarne pomoći i borbe protiv Zla. Tako je, dakle, zasnovano apsolutno neprijateljstvo koje je, što je bilo poznato Šmitu, „kroz teror i borbe protiv terorizma neprekidno narastalo do volje za uništenjem“. Već počev od 1989, imperijalni mondijalizovani suverenitet nameće stanje stalnog izuzetka. Ako je, prema Šmitu, suveren onaj ko odlučuje o vanrednom stanju, niko nije danas suvereniji od predsednika SAD.
Posle invazije na Panamu u decembru 1989. (kodno ime Just Cause) prvi čin četvrtog svetskog rata bio je planiran i aktiviran 1991. protiv Iraka i „novog Hitlera“, Sadama Huseina radi kontrole arapskog i muslimanskog sveta. Drugi imperijalistički rat je bio na Kosovu 1999, uz aneks reductio ad Hitlerum Miloševića. Kroz stvaranje baze „Bondstil“ − najveće američke vojne baze na teritoriji Evrope − svrha sukoba na Balkanu je bila kapilarna i bezuslovna kontrola Evrope, kojoj je, međutim, bilo nametnuto podređeno učešće u vojnim operacijama.
Otvorena je, tako, sezona imperijalističkih ratova u čiju su odbranu bezuslovno ustajale snage levice: od druge kaznene ekspedicije u Iraku (2003) do invazije Libije (2011) preko rata u Avganistanu, koji je počeo u 2001. sa ciljem preventivne okupacije Centralne Azije, a usmerene protiv Rusije i Kine. Bezuslovna satanizacija islama je nametnuta kao referentna ideologija, u najvulgarnijem obliku, uz mobilizaciju preostalih feministkinja u ime oslobođenja muslimanskih žena od burki i čadora. Emancipacija je prestala tako, još jednom, da se promišlja kao tranzit ka zajednici slobodnih i jednakih pojedinaca, jer je zamišljena kao puki prelazak na kapitalističku modernizaciju, ili ako se tako hoće, kao prelazak s islamskog zara na zapadnu mini-suknju!
Dan 11. septembar 2001. obeležava epohalnu prekretnicu. Napad na Universalmonarchie je izrodio uslove ne samo na unutrašnjem planu, za sve kapilarniji nadzor pojedinaca već i u geopolitičkom kontekstu, za niz novih imperijalističkih agresija predstavljenih kao obavezni odgovor na 11. septembar, ali sada kao preventivni manevar protiv mogućeg ponavljanja takvih katastrofalnih događaja.
Da bi se razumela prava priroda toga, više od manipulisane retorike može pomoći dobro poznata priča iz Fedrove basne o vuku i jagnjetu. Neosnovana optužba jagnjeta od vuka da mu je zamutilo vodu je ekvivalent optužnicama koje je Univerzalna monarhija uputila „državama ološima“: njihova svrha je legitimizacija odnosa moći, ali i diplomatska potvrda da se može nekažnjeno voditi − uz podršku javnog mnjenja – prethodno smišljena agresija.
Štaviše, „crna lista država ološa“ već je bila jasno određena od strane civilizacije dolara dan posle početka četvrtog svetskog rata. Iza svakog sukoba od 1989. pa nadalje, vođenog u ime ljudskih prava i demokratije, uvek je stajala želja da se nametne ekonomska i geopolitička dominacija državama koje se protive globalnom finansijskom sistemu.
Šta da se radi, onda, u ovom geopolitičkom scenariju posle 1989? Imanuel Kant napisao je u delu Za večni mir (1795):
Odvajanje mnogih susednih i nezavisnih država između je samo po sebi ratno stanje (osim ako njihovo ujedinjenje u federaciju ne spreči izbijanje neprijateljstava) ali to je uvek bolje, u skladu sa idejom razuma, od fuzije svih tih država putem sile koja se stavlja iznad drugih i pretvara se u Univerzalnu monarhiju.
Unipolarnom svetu, koji brani Univerzalna monarhija, neophodno je suprotstaviti – prema Kantovom učenju − multipolarni svet, koji čini mogućim mnoge svetove. Prema tezi koju je formulisao Herder, konkretne specifičnosti naroda su način na koji se ispoljavaju u množini potencijali ljudske rase, a sa njima i Božji potencijali, pri čemu su ljudi živa slika Boga. Zato, mora postojati bezuslovna podrška državama koje pružaju otpor Univerzalnoj monarhiji, a koje su redovno predmet imperijalističke agresije, uz uvek istu legitimizaciju takvog delovanja preventivnom kapilarnom demonizacijom koju vrši zvanična propaganda.
Kada države rezistentne na novi imperijalizam i dinamiku nametanja robnog obrasca kao jedinog horizonta svejedno nisu oslobođene protivrečnosti, često smrtonosnih (od Irana do Venecuele, od Kube do Sirije) one ipak igraju revolucionarnu ulogu u geopolitičkom okviru, ali onda i na simboličkom nivou: na geopolitičkom nivou, jer su herojski otporne na Univerzalnu monarhiju i njenu dinamiku porobljavanja svake sile koja se ne povija pod njenom dominacijom; na simboličkom nivou, jer omogućavaju čak i onima koji su, kao i mi, u potpunosti podređeni vladavini Univerzalne monarhije i potpuno zaraženi bolestima robnog oblika, da očuvaju mogućnost drugačijeg razmišljanja i sukoba sa kapitalom.
Putinova Rusija – uz sve svoje kontradikcije − ali onda i sama Kina, iako na nivou unutrašnje politike čini da koegzistiraju najgori kapitalizam i komunizam, igraju ulogu od primarnog značaja na međunarodnoj sceni. To je eksplozivna panorama naše sadašnjosti i krize koja njome vlada grozničavo, u svakom pogledu. Nju izazivaju, ne kao najmanji razlog, urušavanje rusko-američke bipolarnosti i zahtev za novim monopolarizmom na imperijalnoj osnovi, čiji se ishod ne može još predvideti.
Neslavni kolaps SSSR bio je najveća geopolitička katastrofa 20. veka, jer je predao monopol planetarnom izvozniku apsolutnog kapitalizma, čije efekte i mi Evropljani počinjemo da trpimo stvaranjem vojne i ekonomske hunte EU, što je najviši stadijum neoliberalizma. Putin, nažalost, nije Lenjin, ali svejedno ima stratešku autonomiju i oružje za masovno odvraćanje. Iz tog razloga, Rusija danas ima zadatak da podrži što više država koje pružaju otpor američkoj imperiji, a ona se takođe postavlja kao država koja odoleva: uz rusku moć, to je kao da se stilizovanom portretu američkog predsednika Obame, koga prati yes, we can, pridodaje analogna Putinova slika, koju prati natpis no, you can‘t.
Zato postoji potreba za geopolitički i vojno jakom i nezavisnom Rusijom, koja može da obuzda − u vreme smrti istorijskog komunizma 20. veka − delirijum neograničenog širenja fanatizma ekonomije pod američkim vođstvom.
[/restrictedarea]