Универзална монархија (6)

Идеја о потреби да се широј јавности приближе рефлексије о Европи, да се постави образац алтернативног кретања у односу на мит о Европској унији надахнула је опсежна филозофска разматрања питања савремене Европе и артикулисање критичког дискурса о Европској унији као парадигми неолибералног модела у нашем делу света. Реч је о идеји двоје филозофа млађе генерације – Дијега Фузара и Богдане Кољевић – из које је настао јединствени аналитички подухват у чијем су оквиру претходно сасвим независна разматрања, изведена у Србији и Италији, истовремено синтетисана и сучељена. Овако утемељени пројекат Богдане Кољевић и Дијега Фузара под именом – „Устанак европских народа: политика и филозофија“ први пут ће на српском језику, у осам наставака, бити представљен у „Печату“. Oбјављујемо шести наставак разговора два филозофа

_______________________________________________________________________________________

Европска унија пример је Универзалне монархије у малом – јер владавина евра и уништење националних економија европских држава, као и специфична класа еврократије носе сва битна обележја система управљања

Пише Богдана Кољевић

Разумети на који начин се савремени поредак политичке, економске, друштвене и финансијске власти испоставља као битно монархистички поредак пре свега значи проникнути у карактер премодерности која се декларише као постмодерност и анализирати како се операционализовала хобсовска концепција суверености наспрам русоовске артикулације. То значи да је корен глобалистичке и мондијалистичке владавине двострук, јер истовремено упућује на чињеницу да се дискурс који би требало да синтетише и чак трансцендира искуство модерне појављује као анахрон, као и да се у њему реализује тек једна потенцијалност ове традиције – и то управо потенцијалност супротстављена разумевању слободе, правде и једнакости.
Хијерархијско устројство постполитичког поретка које се представља као идеологија прогресивизма и највећег цивилизацијског напретка западног света на почецима 21. века утемељено је на структури врховне власти, где је концентрисана апсолутна и безрезервна моћ. У разлици спрам средњовековних традиција, монарх ни феноменолошки ни нумерички није оличен искључиво у фигури једног, нити је назван тим именом, а није реч ни о формалном државном уређењу: Универзална монархија неолиберализма и постмодернизма је свепрожимајући облик контроле и доминације савременог капитализма, који тежи да апсорбује целокупан јавни простор без остатка. У том светлу, док су историјски облици стварних монархија били повезани са појединачним државама и традицијама, припадајући времену једне епохе, и јавно изражени као такви, Универзална монархија обележена је празним простором искорењености, измештености, невидљивости и тотализације. Или, прецизније, тоталитарни карактер ове власти произлази из присвајања политичке и финансијске моћи од стране криптоелита и њене усредсређености на покоравање народа и перманентно увећање сопственог профита на светској равни. У ту сврху, безмало сва средства су проглашена дозвољеним, од бруталних ратова до суптилне нормализације стања у којој се разлика између 1 одсто и 99 одсто становништва показује скоро као дословна.
То је разлог због којега је систем управљања испреплетен као мрежа десуверенизације држава и народа и као присвајање тј. узурпација суверености и субјективности од стране самопрокламованих елита. Ове елите капитала приклониле су се Хобсовом, односно децезионистичком разумевању суверенитета и изградиле замисао о глобалном граду без граница као идеал типском моделу кроз који се контрола популација најуспешније одвија. Претварајући знање у робу, као и целокупан спектар интерсубјективних релација у разменску вредност на тржишту, финансијске елите – савремени „краљеви“ поретка Универзалне монархије – ефектно су прошириле утилитаристичке погледе на свет, на основу којих су урушени образовање, наука и култура. Националне институције, интернационалне институције − у распону од УН, Међународног суда правде све до војних савеза попут НАТО − универзитет, медији, владини и невладини сектори, постали су огледала и носиоци овог поретка који је суштински покушао да укине право на различитост, кроз методе силе, прекрајање програма, стигматизовање или протеривање непожељног у сферу бесконачногандерграундавакако, систем Универзалне монархије инкорпорирао је и спорадичну критику система у служби система, односно створио је и сопствено друго у циљу афирмације привида плурализма. Тако су, рецимо, расправе о Светској влади имале за сврху да учврсте ову замисао и прошире њен утицај, док су питања о структури, сврсисходности и исходу таквог пројекта остала затамњена. Или, репрезентативан у овом смислу је и случај тзв. противљења интервенционистичким политикама уз истовремено инсистирање на томе да сваки облик националног идентитета треба уништити. Типологија дискурса Универзалне монархије – од пуког прагматизма, либерализма, квазианархизма, све до лажне левице и лажне деснице – показује да је најмањи заједнички именитељ садржан у прикривању јаза између властодржаца и народа тј. у пренебрегавању политике слободе, правде и једнакости.
[restrictedarea] Европска унија пример је Универзалне монархије у малом – јер владавина евра и уништење националних економија европских држава, као и специфична класа еврократије носе сва битна обележја система управљања. У том смислу, парадигматичан је и дискурс главних протагониста Уније који, примера ради, после избора за Европски парламент − и све очигледнијег јачања аутентичне левице и аутентичне деснице у Европи – упућује на неопходност удруживања свих који Унију подржавају. Тако је интересна повезаност криптоелита глобализације постала готово сасвим транспарентна, као и, последично, одсуство релевантности идеологије за поредак Универзалне монархије, која је концентрисана на одржавање и експанзију моћи.
Прислушкивање и низ метода надзирања и контроле, које поредак систематично примењује у битној мери, кореспондирају са Бентамовим моделом паноптикона, и још више са Фукоовом артикулацијом дисперзије простора моћи, посебно у погледу непостојања знања и свести о степену и димензијама биополитичког управљања. Novum савременог облика састоји се у апострофирању природности и неминовности још увек доминантног status quo-а: у инверзији physis-а и nomos-а из које произлази да овакав поредак готово следи из људске природе и људског стања, као и да је, истовремено, реч о специфичној законитости, безмало неминовности и fatum-у којем се никако не би требало одупирати. Фатализам Универзалне монархије стоји у најнепосреднијој вези са пропагирањем детерминизма – ergo, са слабљењем критичке свести и суштине идеја слободе и људског достојанства – и са једновременом симулацијом прогресивног кретања. Систематска деполитизација изведена је кроз фазно имплицитно или експлицитно инсинуирање да етичко поступање значи да сваки појединац треба да се држи сопствене професије и посла, док ће политичари и владе најбоље знати шта да раде, чиме је целокупна сфера јавности и управљања препуштена криптелитама. Идеал Универзалне монархије је празан полис, заједница без грађана, држава без народа или, у најоптималнијем облику, свет без суверених држава, народа и појединаца, у којем би власт неколицине била практично апсолутна.
Изузетно је релевантно имати у виду да се ово тиче свих народа, индивидуа и држава без изузетка, тј. да иако су покретачи и иницијатори стварања новог тоталитарног система концентрисани у најмоћнијим западним земљама, капитал нема домовину у истом смислу у којем се профит појављује као ултимативна вредност испред и изнад сваког живог човека. То је разлог због којега разлике између центра и периферије империје у фундаменталном смислу нису структурне разлике, јер неоколонијализам реферира на запоседање простора унутра и споља, једнако као што сваки облик успостављања нових и аутономних субјективитета перципира као потенцијалну претњу.
У мери у којој се простор истински слободног одлучивања све више сужава, у ма којој сфери друштвеног живота, присуство Универзалне монархије је препознатљивије. Усмерена на укидање основних права, ова власт неретко узима облике бескрајног говора о људским правима, мањинским правима, равноправности полова, поштовању међународног права (чије кршење је управо она увела, дајући себи за право да као једини суверен одлучује о ванредном стању и суспензији права) и тако ad infinitum, баш као што понављањем исказа о слободи грађана и демократији настоји да прикрије сопствену неприкосновену хијерархијску структуру. Универзална монархија урушила је у темељу норме савременог света и све то под криптопросветитељским велом напретка човечанства. Регулација становништва и природе, миграција, рађања и смрти, укоренила се у неодарвинизму и целокупну егзистенцију већине редуковала на борбу за голи опстанак.
Али моменат који измиче контроли тиче се иманентног парадокса Универзалне монархије, тј. чињенице да један никада не може бити слободан, баш као ни неколицина. Јер уколико нису слободни сви – слободе нема.

_______________________________________________________________________________________

 

После пораза СССР, Универзална монархија тежи да освоји цели свет: и то по истој логици reductio ad unum глобалитаризма, по којој америчка сила представља политичку варијанту

Пише Дијего Фузаро

Са падом диархијске структуре универзума отворена је нова фаза сукоба. Сви су различити и скупа су инкорпорирани „у новом светском рату“ (Преве) а та фаза је почела 1989. Овај четврти рат је геополитички и културни, а води га цивилизација долара против the rest, против свих народа и нација који нису спремни да прихвате њену владавину. Генетски чинилац четвртог светског рата налази се у урушавању политичке снаге која је омогућавала замрзавање конфликта, са изузетком неких релевантних „врућих“ тачака (од Кореје до Вијетнама).
После пораза СССР, Универзална монархија тежи да освоји цели свет: и то по истој логици reductio ad unum глобалитаризма, по којој америчка сила представља политичку варијанту. Речима Карла Шмита, то је време „рата апсолутног непријатељства“, који „не познаје никакво ограничење“, али и „рата за нови свемирски поредак“ на глобалном нивоу. Четврти светски рат има за циљ одржавање униполарног света, manu militari уништавање снага које му се и даље опиру, спречавање настанка европских или азијских конкурената, девалвацију међународног права и глобализацију без границе детериторијализоване и деполитизоване економије.
Као што сугерише Данијел Бенсаид, ништа не изражава боље суштину четвртог светског рата од говора председника Буша, 20. септембра 2001. Пошто „терористи“, тј. они који нису спремни да признају амерички империјални суверенитет, „мрзе наше слободе“, ми ћемо користити „све расположиве ресурсе“ да их поразимо. Резултат ће бити – по речима америчког председника – „дуга кампања без преседана“ спроведена „тајним операцијама, тајним све до њиховог успеха“ и неописивим средствима. Глобалну природу овог новог рата, најављеног 2001. – али који је почео још 1991. – објаснио је Буш лично: „Ово је светски рат. Ово је рат цивилизација (…) Или сте са нама, или сте са терористима.“
Из ових одломака се види како је терориста постао, после поражене „црвене опасности“, нови апсолутни непријатељ четвртог светског рата, ново радикално зло које треба искоренити на било какав начин. Тако се могу повући, Шмитовим речима, „нове линије пријатељства, иза којих падају атомске и хидроводоничне бомбе“. На тај начин започиње трка праведног планетарног рата, савремене планетарне верзије крсташког рата; и све то у сценарију у којем су пријатељи они што прихватају униполарну доминацију у свету, а непријатељи они који се одупиру.
После 11. септембра 2001, нормализован је изузетак и са њим, крсташки рат Добра против Зла, уз пуну рехабилитацију мучења као легитимног средства и пресељење тајних затвора. Као што је предложио Агамбен, добијају на снази радње које саме по себи немају снагу закона. Сукоб се дефинише као civilization’s fight, а непријатељ као the terrorist, мир или преговарање су немогући. Са терористом се не преговара нити се договара, чак и ако је поражен; он се једноставно уништава, без обзира на који начин, али увек у име идеологије хуманитарне помоћи и борбе против Зла. Тако је, дакле, засновано апсолутно непријатељство које је, што је било познато Шмиту, „кроз терор и борбе против тероризма непрекидно нарастало до воље за уништењем“. Већ почев од 1989, империјални мондијализовани суверенитет намеће стање сталног изузетка. Ако је, према Шмиту, суверен онај ко одлучује о ванредном стању, нико није данас суверенији од председника САД.
После инвазије на Панаму у децембру 1989. (кодно име Just Cause) први чин четвртог светског рата био је планиран и активиран 1991. против Ирака и „новог Хитлера“, Садама Хусеина ради контроле арапског и муслиманског света. Други империјалистички рат је био на Косову 1999, уз анекс reductio ad Hitlerum Милошевића. Кроз стварање базе „Бондстил“ − највеће америчке војне базе на територији Европе − сврха сукоба на Балкану је била капиларна и безусловна контрола Европе, којој је, међутим, било наметнуто подређено учешће у војним операцијама.
Отворена је, тако, сезона империјалистичких ратова у чију су одбрану безусловно устајале снаге левице: од друге казнене експедиције у Ираку (2003) до инвазије Либије (2011) преко рата у Авганистану, који је почео у 2001. са циљем превентивне окупације Централне Азије, а усмерене против Русије и Кине. Безусловна сатанизација ислама је наметнута као референтна идеологија, у највулгарнијем облику, уз мобилизацију преосталих феминисткиња у име ослобођења муслиманских жена од бурки и чадора. Еманципација је престала тако, још једном, да се промишља као транзит ка заједници слободних и једнаких појединаца, јер је замишљена као пуки прелазак на капиталистичку модернизацију, или ако се тако хоће, као прелазак с исламског зара на западну мини-сукњу!
Дан 11. септембар 2001. обележава епохалну прекретницу. Напад на Universalmonarchie је изродио услове не само на унутрашњем плану, за све капиларнији надзор појединаца већ и у геополитичком контексту, за низ нових империјалистичких агресија представљених као обавезни одговор на 11. септембар, али сада као превентивни маневар против могућег понављања таквих катастрофалних догађаја.
Да би се разумела права природа тога, више од манипулисане реторике може помоћи добро позната прича из Федрове басне о вуку и јагњету. Неоснована оптужба јагњета од вука да му је замутило воду је еквивалент оптужницама које је Универзална монархија упутила „државама олошима“: њихова сврха је легитимизација односа моћи, али и дипломатска потврда да се може некажњено водити − уз подршку јавног мњења – претходно смишљена агресија.
Штавише, „црна листа држава олоша“ већ је била јасно одређена од стране цивилизације долара дан после почетка четвртог светског рата. Иза сваког сукоба од 1989. па надаље, вођеног у име људских права и демократије, увек је стајала жеља да се наметне економска и геополитичка доминација државама које се противе глобалном финансијском систему.
Шта да се ради, онда, у овом геополитичком сценарију после 1989? Имануел Кант написао је у делу За вечни мир (1795):
Одвајање многих суседних и независних држава између је само по себи ратно стање (осим ако њихово уједињење у федерацију не спречи избијање непријатељстава) али то је увек боље, у складу са идејом разума, од фузије свих тих држава путем силе која се ставља изнад других и претвара се у Универзалну монархију.
Униполарном свету, који брани Универзална монархија, неопходно је супротставити – према Кантовом учењу − мултиполарни свет, који чини могућим многе светове. Према тези коју је формулисао Хердер, конкретне специфичности народа су начин на који се испољавају у множини потенцијали људске расе, а са њима и Божји потенцијали, при чему су људи жива слика Бога. Зато, мора постојати безусловна подршка државама које пружају отпор Универзалној монархији, а које су редовно предмет империјалистичке агресије, уз увек исту легитимизацију таквог деловања превентивном капиларном демонизацијом коју врши званична пропаганда.
Када државе резистентне на нови империјализам и динамику наметања робног обрасца као јединог хоризонта свеједно нису ослобођене противречности, често смртоносних (од Ирана до Венецуеле, од Кубе до Сирије) оне ипак играју револуционарну улогу у геополитичком оквиру, али онда и на симболичком нивоу: на геополитичком нивоу, јер су херојски отпорне на Универзалну монархију и њену динамику поробљавања сваке силе која се не повија под њеном доминацијом; на симболичком нивоу, јер омогућавају чак и онима који су, као и ми, у потпуности подређени владавини Универзалне монархије и потпуно заражени болестима робног облика, да очувају могућност другачијег размишљања и сукоба са капиталом.
Путинова Русија – уз све своје контрадикције − али онда и сама Кина, иако на нивоу унутрашње политике чини да коегзистирају најгори капитализам и комунизам, играју улогу од примарног значаја на међународној сцени. То је експлозивна панорама наше садашњости и кризе која њоме влада грозничаво, у сваком погледу. Њу изазивају, не као најмањи разлог, урушавање руско-америчке биполарности и захтев за новим монополаризмом на империјалној основи, чији се исход не може још предвидети.
Неславни колапс СССР био је највећа геополитичка катастрофа 20. века, јер је предао монопол планетарном извознику апсолутног капитализма, чије ефекте и ми Европљани почињемо да трпимо стварањем војне и економске хунте ЕУ, што је највиши стадијум неолиберализма. Путин, нажалост, није Лењин, али свеједно има стратешку аутономију и оружје за масовно одвраћање. Из тог разлога, Русија данас има задатак да подржи што више држава које пружају отпор америчкој империји, а она се такође поставља као држава која одолева: уз руску моћ, то је као да се стилизованом портрету америчког председника Обаме, кога прати yes, we can, придодаје аналогна Путинова слика, коју прати натпис no, you can‘t.
Зато постоји потреба за геополитички и војно јаком и независном Русијом, која може да обузда − у време смрти историјског комунизма 20. века − делиријум неограниченог ширења фанатизма економије под америчким вођством.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Uvidom u promene finansijsko-računovodstvenih zakona prvo američkih a onda i evropskih finansijskih institucija 1992. i 1999. i naduvavanjem novčane mase kako bi se “kolateralom” zadužila resursna baza građanske imovine širom Evrope, Evelin Rotšild je svoju monarhiju sa SAD-a proširio na Evropu. Nojmanovom i Nešovom matematičkom Teorijom igara rešio je problem potencijalno sukobljenih interesa sa još nekolicinom Familija Pijačara (Rokfeler i Morgan familijama, pre svega), a za neofeudalnu masu ovaca-građana ostavio laž o Slobodnoj Pijaci prevaranta Adama Smita i njegovih worldwide plaćenih maloumnih “intelektualaca” . Nema i nikada za ovih 200 godina nije bilo teorija zavere, reč je bila, i jeste i biće (sve dok se ne preuzmu realna bogatstva putem monetarističko-simboličko-špekulativnih “bogatstava”)o strategiji interesa, koja se surovo i veoma precizno ostvaruje nakon stvaranja najcrnjih Crnih Rupa građanske Evrope – Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Monarhija ima svoju jasnu, mada krajnje sofisticiranu, matematiku i jasni završni račun, a ima, nažalost i svog Monarha, bar grupnog. Sve ostalo je samo (krvavi) folklor za masu SAD-EU ovaca i njihove korumpirane pastire koji po Pijačarskoj direktivi i potrebi periodičnih završnih računa, lako postanu i divlji vukovi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *