Tv-serije sa potpisom Lucifera

Da li je najkvalitetnija serijska ponuda svetske zabavne industrije prešla granicu morala i pristojnosti kada se opredelila da svoju publiku zabavlja najstrašnijim prizorima nasilja i ljudskog zla? Ili je tu granicu prekoračila publika – prihvativši ponudu sa nezabeleženim ushićenjem i hvalospevima, zahvaljujući kojima su aktuelne ultranasilne serije najbolje ocenjene od kada je televizije

Piše Vladislav Panov

U višegodišnjoj tranziciji televizijske produkcije iz naivne, neuverljive i dosadne u vrhunski produkt oko kojega se okupljaju najveći talenti, uključujući i najpopularnije holivudske zvezde sa obe strane kamere, primetan je i jedan drugi proces. Promocija i glorifikovanje najbrutalnijeg i najeksplicitnije prikazanog nasilja postali su podrazumevajuća podloga „za sve što vredi“ na malim ekranima. Nasilje je komercijalizovano i bez bojazni od posledica na duševno stanje isporučeno publici kao sastojak kojem se ne može i ne sme odoleti. Zapravo, bez kojega se više ne može. Serijski program koji ulazi na svakodnevnoj bazi u milione domova, dakle, stiže pred sve generacije, nije moralno zaštićen, nije filtriran kvalitetnim branama, nedostaju pravila ponašanja učesnika u njegovom stvaranju, neretko deluje da nema čak ni najobičnije pristojnosti. Oznake uzrasta koji može da gleda pojedinu emisiju ili posebni termini emitovanja „neprikladnih“ samo su demagoška zaštita krhke publike pa je cenzura tako prevaljena na ukućane, najčešće roditelje, koji su nemoćni u kontroli svojih na krv i masakre odavno oguglalih i gotovo narkomanski „navučenih“ potomaka. Autori nasilnih emisija, kojima uspešno fasciniraju adolescente, izopačene među konzumentima i ljude poremećenih socijalnih i duševnih kodova, danas imaju najveći prostor za plasiranje svojih ostvarenja. I potpunu slobodu od svih ograničenja.
[restrictedarea]

OGUGLALOST NA STRAŠNE PRIZORE Otuda novi izdanci krvave televizijske zabave u okviru žanrova drame, trilera, horora i svih odeljaka fantazije kao bujica zapljuskuju nežne obale mladih umova pretvarajući ih u ravnodušne posmatrače najstrašnijeg nasilja. Toliko prisutnog da, izazivajući s jedne strane simptome posttraumatskog stresa, indukuje još pogubniju odbrambenu reakciju uma – otupelost ili oguglalost na prizore nasilja, na koje neuzdrmana duša nikako ne bi trebalo da bude ravnodušna. Ove godine je u istoriju otišla serija „Postati loš“ (kod nas je viđena pod nazivom „Čista hemija“) gde je bilo moguće videti genezu pada u zlo jednog školskog profesora hemije, koji se tokom serijala transformiše u brutalnog proizvođača sintetičke droge bez ikakvih moralnih kočnica i skrupula. Njegova su zlodela, kao proizvod drugih zlodela u funkciji obavljanja pomenutog posla, rezultovala brojnim ubistvima, porodičnim lomovima, povinovanjem zakonima džungle, potpunim, dakle, utapanjem u zlo „koje se postaje“. Ali ovo je serija koja je zbog ubedljivo najboljeg scenarističkog rada na likovima i razvijanja zapleta kakav nije nikada viđen opravdano stekla kultni status za sva vremena. Stvorena je i video-igra s kojom omađijana publika može da se okuša i u sopstvenom predavanju zlu, i to sve sa uverljivom krvi do lakata.
Takođe do kulta uzdignuta serija „Igra prestola“, iako smeštena u sasvim drugi sadržajni i žanrovski milje, jednako osvaja pažnju ultranasiljem, nemoralom, zlom u najčistijoj formi. U seriji od prve epizode posmatramo i doslovno klanja, masakriranja, sadistička mučenja, tamanjenja svih od svakoga. U njoj nema pozitivnih likova niti onih koji su sigurni u svoj makar i kratki opstanak. Svi su potrošni. Razvrat, dekadencija, incest, bratoubistvo, obračun sa roditeljima i ostalim bliskim srodnicima, neverstvo, intrige i mržnja kao glavna pokretačka snaga za sve potrebe i namere ušiveni su u svaki prizor ove epske fikcije iz pera Džordža Martina, čiji je višetomni roman vrhunski svetski bestseler naše civilizacije. Isti stvaralački kvalitet, najpre u fascinantno nadarenom scenarističkom radu, prati ovogodišnju mini-seriju HBO-a, „Pravi detektiv“, kojom je ovaj godinama najuspešniji televizijski studio pružio svoj doprinos nezaustavljivoj plimi filmova i serija koji se bave masovnim ubicama. Najdragoceniji dragulj u toj kruni je savakako lik Hanibala Lektora, kanibala među masovnim ubicama koji već dve sezone oduševljava krvoločni soj publike prefinjenog i zahtevnog ukusa. Narativna i vizuelna strana ove jezive serije, u kojoj pratimo ne samo lov na najčuvenijeg masovnog tamanitelja već i veoma ozbiljni filozofsko-psihološki dvoboj likova, toliko su ispred svekolike konkurencije da je „Hanibal“, iako dekadentno i duboko duševno poremećeno okrenut nasilju i najužasnijim zločinima bez mogućnosti da se prihvate bez posledica na um, dosegao nivo skoro remek-dela u umetničkom doprinosu televizijskoj produkciji. Uzbudljiviji, ali u pomenutim segmentima ipak slabiji jeste i serijal, za sada od dve sezone, „Hotel Bejts“, gde se eksploatiše mladost legendarnog masovnog ubice iz Hičkokovog „Psiha“ tako da se on predstavlja kao nežni i pristojni tinejdžer koga okolnosti i najpre, posesivnost majke nepovratno postavljaju na kolosek psihopate. Sve što ste ikada mogli čak i da pokušate da zamislite u horor žanru upakovano je u tri sezone serije „Američka horor priča“, čiju je kredibilnost značajno osnažila vremešna Džesika Lang, u jednom od svojih najboljih glumačkih izdanja u karijeri. Veštičarenje, duhovi, najgrozomornija ubistva, onostrani uticaji na naš svet, najteže nijanse ludila, sve to, naravno, uz neizmerne reke krvi, već tri godine uspešno zabavlja publiku uspevajući da ovom serijalu donese najbolje ocene i od gledalaca i od kritike. Jednako brutalna i dekadentna, posebna u eksploataciji fantastičnih elemenata jeste i britanska mini-serija „Utopija“, koja je dobacila čak do predvorja kultnog statusa pričom o postapokaliptičnom svetu, gde je posedovanje rukopisa jednog posebnog stripa povod za brojna i zastrašujuća ubistva. Da, naš svet zaista postaje jedna velika utopija.

MASOVNE UBICE KAO NAJDRAŽA INSPIRACIJA Brutalno nasilje je pokretačka snaga i dve sezone aktuelne serije „Pratioci“, koja eksploatiše ogroman uticaj sekti u društvenom tkivu Sjedinjenih Država. U ovom slučaju, publika je izložena nizu potresnih ubistava koja izvode pripadnici sekte masovnog ubice, ali i psihološkoj degradaciji detektiva koji pokušava da ga uhvati. Glavni negativac (a ima ih više, mnogo više) zanimljivo, kao i u „Čistoj hemiji“, jeste profesor. Da li je to poruka obrazovnom sistemu ili koincidencija? Kada je, inače, reč o masovnim ubicama, najdražim negativcima američkih scenarista i pisaca, bez obzira da li rade za mali ili veliki ekran, eksploatisani su i u američkom rimejku danske serije „Oni koji ubijaju“. Manje uspešno, doduše, nego danska, američka serija svoje pisanje upravlja u nezgodnom smeru seksualnih zločina pa je bila u jednom momentu, već posle nekoliko epizoda, ukinuta. To se nije desilo sa rimejkom čuvenog filma Džoela i Itana Koena, „Fargo“, koji je ove godine dobio takođe izuzetno, od istih autora, scenaristički i produkciono pripremljen rimejk u vidu mini-serijala, gde je nadahnuti crni humor dobio novu, činilo se, nemoguću dimenziju crnila, zahvaljujući jednom od najgnusnijih masovnih ubica koje je izmislila zabavna industrija, vrhunski odigranog od strane oskarovca Bilija Boba Torntona. Sa samo deset epizoda, koje neće biti volšebno dopunjene dodatnim sezonama, ova je serija zakupila prostor među najbolje ocenjenim u istoriji televizije.Čime je u društvu većine gorepomenutih zauzela vodeće mesto na listi najboljih i istovremeno najbrutalnijih serija ikada. Kao da ta dva sastojka moraju da idu zajedno ne bi li se dosegao vrhunac u stvaralaštvu. Nijedna komedija, recimo, nije ni blizu tako profesionalno odrađena i najpre, scenaristički potkovana da na ovako sveobuhvatan način oduševi sve koji su je gledali, kao što je to slučaj sa „Čistom hemijom“, „Igrom prestola“ ili „Fargom“. A samo u tim serijama ste, uz napete zaplete i svežinu u stvaralačkom nadahnuću, morali da pogledate na stotine vrlo maštovitih i brutalnih ubistava ili da prisilno budete porinuti u okean ljudske izopačenosti, duševne mizerije i spremnosti na sve nijanse pokvarenosti, zla i korumpiranosti. Sve to možda, direktno ili posredno, oslikava svet današnji i njegove negativne vrednosti koje sve više uzimaju maha u odnosu na ono što se ne tako davno smatralo prihvatljivim i pozitivnim. Moguće da je zabavna industrija, voljno ili ne, postala oruđe u ovom procesu instaliranja zla i nasilja, pomogavši da oni postanu prihvatljivi i normalni do te mere da su podrazumevajući i čak neizbežni da bi se nečiji kvalitetni rad kao takav prepoznao i vrednovao. Kako god, deluje da je krug bespovratno zatvoren i da za ovakvim ponudama neutoljivo gladna publika sada diktira sadržaj kvalitetne zabave na svojim malim ekranima.
[/restrictedarea]