Ruganje Srbiji

„Deset teza o Srbiji“ ili Bojan Pajtić i DS u iskrivljenom patriotskom ogledalu

Piše Dragomir Anđelković

Dok sam pre neki dan čitao „Teze“ Bojana Pajtića setio sam se jednog ruskog aforizma. On glasi: „To su moji principi – a ako vam se oni ne dopadaju imam ja i druge“. Čovek koji je 12 godina – tokom kojih je DS posle 5. oktobra 2000. imao kljunu ulogu u vlasti ili bar u njoj participirao – kontinuirano bio u vrhu te partije (2006. postao je i njen potpredsednik), sada lamentira nad time dokle je doveden naš spoljni dug, budžetski deficit, kreditni rejting… To radi, kao da su on i njegova žuta ekipa odvajkada bili u opoziciji, uprkos nespornoj činjenici da je njihov nekadašnji režim najkrivlji za devastiranje Srbije.

DEMAGOGIJA Kada je DS na republičkom nivou pao sa vlasti, naša industrijska proizvodnja bila je oko 10 posto manja nego u Miloševićevo doba dok je Srbija bila pritisnuta sankcijama. Uporedo sa sunovratom realne ekonomije, nacionalni dug je drastično porastao a budzašto smo privatizovali najveći deo preduzeća i olako strancima prepustili unosni finansijski sektor. No, lično o Pajtićevim (ne)sposobnostima još više govori činjenica da se Vojvodina 2009, u doba kada je punim kapacitetom vladao DS, našla ispod republičkog proseka Bruto domaćeg proizvoda. Kada je Pajtić 2004. postao predsednik Izvršnog veća Vojvodine – što je neprekidno već deset godina – nije bilo tako. Kamoli tokom, od strane pripadnika „žutog kartela“ totalno ocrnjenih ali i objektivno izuzetno teških 90-ih godina.
Iskusni američki političar – svojevremeno šef Obaveštajne službe i ministar odbrane SAD – Džejms Šlezinger, cinično ali tačno primetio je da „tačka gledanja zavisi od pozicije sedenja“. Šta neko vidi umnogome zavisi od toga da li se smestio u udobnu prvorazrednu vladajuću fotelju ili je u opoziciji, odnosno na nekoj drugorazrednoj upravnoj poziciji. Ne radi se tu samo o demagogiji već i o „suženju svesti“. Naravno, u politici – to gotovo ne treba ni reći – ima i mnogo demagogije. Štaviše u Pajtićevom slučaju ona je nesumnjivo dominantna. Međutim, to ipak ne bi bio razlog da njegovim crno-propagandnim tezama posvetim kolumnu.
Radi se o vođi istrošene stranke koja se bori da ne sklizne preko ivice cenzusa u ponor političkog zaborava. Uz to jasno je i da je njegova najnovija tačka gledanja proizašla iz – za čovek koji toliko priča o obnovi partije koju vodi i okupljanju opozicije oko nje krajnje neobičnog pa i neumesnog – gotovo celomesečnog letnjeg izležavanja na plaži. Otuda, opisani mozaik suncem pojačane političke trivijalnosti, samo da je Pajtić ostao u okvirima socijalno-ekonomskog populizma, ne bi zaslužio više od nekoliko rečenica. No, lider DS-a je ozbiljno zagazio i u „državotvorne“ vode. To je problem jer se tako one zagađuju, a od suštinskog značaja je da se tu u dogledno vreme pojavi ozbiljan politički subjekt sa održivim alternativnim rešenjima za naš, bez obzira na sve pohvalne korekcije u pravcu Rusije, i dalje prekomerno EU usmeren kurs.
[restrictedarea]

MANIPLACIJE U domenu „patriotske misli“, Pajtić jednim delom govori istinu ali problem je u tome što zaboravlja ulogu svoje partije u vezi sa napuštanjem odbrane nacionalnih interesa pa i direktnim podrivanjem srpske državnosti. Da se samo podsetimo šta je za vlade DS-a urađeno u vezi sa rasturanjem naših vojnih potencijala, kako smo se snishodljivo izvinjavali onima koji su nas tokom 20. veka više puta sistematski klali, američkih diplomatskih dokumenata koji su obelodanili tajne aktivnosti žute vlasti u cilju stvaranja osnova za uvlačenje Srbije u NATO. Uz štošta drugo tu je i sramna „Deklaracija o Srebrenici“, sabotiranje dolaska ruskog kapitala i produbljivanja odnosa sa Moskvom, kao i trasiranje pogubnog kosovskog puta kojim smo, nažalost, nastavili da se krećemo i posle sredine 2012. godine.
Sve to je radio DS u svojoj, makar prema programu sudeći, „patriotskoj fazi“. Zatim je došlo vreme kada je početkom 2013. godine isključeni iz DS-a Jeremić rekao da ta stranka pokušava da bude „veći LDP od LDP-a“, dok Đilas hoće „da bude veći Čedomir Jovanović od Čedomira Jovanovića“. Da je ta opaska bila tačna ubrzo je posvedočio Đilasov tzv. „Plan za izlazak iz krize“. Doduše, istine radi treba reći da je DS i ranije, dok je tu partiju vodio Tadić, suštinski bio nalik LDP-u, samo je to vešto skrivao. Umnogome, za to je, svesno ili ne, služio i Jeremić, čiji su patriotski imidž „žuti“ propagandisti sistematski stvarali kako bi kompenzovali anacionalnost većinskog dela vođstva DS-a. Naravno, bez obzira na to što je radi svog munjevitog političkog uspona pristajao da učestvuje u varanju građana Srbije, ne znači da Jeremićeva bazična opredeljenja nisu patriotska.
Velika politika i mnogo oportunizma, to sam već više puta pisao, neretko idu zajedno, što se vidi i po tome da donedavno Đilasov zamenik – ni jednu reč neslaganja nije rekao kada je pre godinu i po dana usvajan anacionalni „Plan“ DS-a, kojim su bagatelisani Kosovo i Metohija i Republika Srpska dok je iskazan skoro fanatični EU entuzijazam – sada zastupa evroskeptičko gledište. Ipak, dok za Jeremića, bez obzira na sve, i imam razumevanja za Pajtića sam siguran da mu je do Srpstva stalo kao „do lanjskog snega“. Radi se o jeftinom demagoškom pokušaju, po principu „davljenik se i za slamku hvata“, da DS uleti na upražnjen nacionalni teren i tu zadobije nove glasače. Zato nam Pajtić, lider stranke koja je za to o čemu piše najodgovornija, sa „negodovanjem“ poručuje: „Država koja je početkom trinaestog veka dobila Zakonopravilo Svetoga Save, a sredinom četrnaestog Dušanov zakonik, danas bespogovorno prepisuje i na brzinu usvaja tuđe zakone“.
Navedeno je tačno iako zvuči groteskno kada to napiše Pajtić. Isto važi i za neke druge njegove tvrdnje tipa parafraziranja Pekićevih reči da „ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije“, jer „za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju je demokratija njen izabrani cilj“. Ili pak: „Neće biti ni evropske ni evroazijske Srbije, ako prvo ne izgradimo srpsku Srbiju. Nekima taj izraz smeta. Kažu da ne žele srpsku, nego normalnu Srbiju. Takvima odgovaram: ako srpska nije normalna, da li je to normalno?“

O NEISTINAMA Jasno je da Pajtić u vezi sa rečenim drsko manipuliše. No, ide i mnogo dalje u svom tekstu „Deset teza o Srbiji“ pa bukvalno i laže. I to na način da omalovaži i obesmisli „patriotsku poziciju“ koju navodno zauzima, što mu je uz lov u mutnom na glasove zaboravnih birača, verovatno, ključni (evroatlantski) zadatak. Tako nam lider DS-a poručuje da smo „dva veka potrošili dvoumeći se na raskrsnici evropskog i azijskog puta“, pri čemu i ne skrivajući da je za njega Rusija sinonim za „azijatstvo“, nastoji da i dodatno omalovaži i obesmisli bližu saradnju sa Moskvom. Kako novopečeni „evroskeptik“ naglašava: „Kad pitate građane Rusije koje su im države najveći prijatelji, na listi nema Srbije“.
Sada se neću baviti tipično katoličkim predrasudama, izgleda bliskim Pajtiću, prema kojima se istočna varijanta evropske civilizacije, i naravno pre svega Rusija kao vodeća pravoslavna sila, gura u azijatski kontekst. Zadržaću se na tome da je propustio da primeti da su Nemačka ili Engleska – toliko hvaljeni naše zapadne „prijateljske zemlje“ – učestvovale u agresiji na Srbiju 1999. godine a pre toga kumovale hrvatskoj genocidnoj akciji „Oluga“, odnosno kasnije, u vreme kada je i njima prijateljski DS participirao u vlasti, podstakle a ne samo podržale secesionistički akt Prištine. To je važnije nego da li nas neko mnogo ili nešto manje voli. Umesto da to istakne Pajtić maliciozno izjednačava nespornu činjenicu, koju mora da prizna, da su građani vodećih članica EU protiv članstva Srbije u Uniji i spornu konstataciju da Rusima i nismo neki prijatelji. Ruska ispitivanja javnog mnenja, doduše, pokazuju da Srbija ne spada za građane RF u red najznačajnijih partnera ali opet, onda kada se meri nivo simpatija i antipatija, rezultati ubedljivo svedoče da su nam Rusi naklonjeni. Iz reči šefa DS-a baš zlonamerno ispada da nije tako!
U sličnom duhu je i pominjanje Srbije kao potencijalne „ruske gubernije“. To kao i mogućnost da postanemo „nemački protektorat“ ili „vašingtonska ekspozitura“ za Pajtića, navodno, nije opcija. Problem je u tome što je njegova stranka sve činila da postanemo evroatlantska prćija, što zdušno traže Brisel, Vašington a u nekoj meri i Berlin, dok Moskva niti može, niti hoće da nas preobrazi u svoju „guberniju“. Uostalom, bez obzira na široko rasprostranjenu rusofiliju, retko ko u Srbiji tako nešto i priželjkuje. Za razliku od predstavnika anti-Srbije kojima su suverenitet Srbije i srpski nacionalni identitet nebitni, srpski rodoljubi do njih posvećeno drže. Za patriotsku Srbiju Rusija je saveznik i prijatelj ali nikako žrtvenik na koji bi bili stavljeni vitalni srpski interesi.

EVROATLANSKI KADAR Još dugo bi se mogao analizirati ne baš veliki Pajtićev članak. Jer, skoro svaka rečenica je tu sporna. Međutim to bi bilo monotono. Sve je suštinski već rečeno a nadalje bi samo ponavljali razne varijacije pomenutih neistina i manipulacija. Tako nam na kraju ostaje još samo da se osvrnemo na to zašto je Đilas morao da sastavlja svoj, za građane svakako nepopularan, „Plan“ sa izrazitim „proevroskim“ i, s druge strane, anacionalnim nabojem, dok Patjić može da se poigrava (iskrivljenim) „patriotizmom“?
Đilas je morao da se upinje kako bi zapadne mentore DS-a ubedio da mu pomognu da se ponovo dočepa vlasti. Radi toga je putem „Plana“ nagovestio ne samo da je rad da sa svojom strankom uradi sve što se na uštrb srpskih interesa sa Zapada zatraži, već je spreman da „vizionarski“ radi i ono što pretpostavlja da bi Vašingtonu, Briselu ili Berlinu godilo. Za razliku od bivšeg predvodnika DS-a pa i njegovog prethodnika Tadića, Pajtić ne mora da se dokazuje. On se pred evroatlantskim centrima moći već osvedočio delima. Koliko god je mogao, radio je na udaljavanju Vojvodine od Beograda. To što su sa padom DS-a sa republičke vlasti autonomaški konci donekle pomršeni, nije primarno Pajtićeva krivica. Doduše sekundarno jeste, pošto je DS svojom, po mnogima, bukvalno pljačkaškom vladavinom Vojvodinom, deo nekadašnjih pristalica pa i pojedine okorele autonomaše odgurnuo od sebe.
Kako god bilo, Pajtić očito ima zeleno svetlo zapadnih zaštitnika DS-a – koji njemu istinski veruju – da priča, razume se na način da nacionalnoj stvari nanese što veću štetu, i „patriotske bajke“. To se smatralo nečim što može da se otrgne kontroli i otuda opasnim kada se radilo o manje proverenim evroatlatnskim kadrovima žute provenijencije. Ujedno, veze Pajtića i relevantnih zapadnih centara moći koji opisano omogućavaju, objašnjavaju i njegovu otpornost na pokušaje rušenja. Oni koji bi to mogli da sprovedu, izgleda, upozoreni odnegde, ustežu se da energično krenu na njega. Sve se svodi tek na peckanja. U kontekstu toga treba gledati i na nakaradne ideje na koje kao da pristaje beogradska vladajuća većina, da se sa DS-om pravi koncentraciona vlada u Vojvodini. To sa nacionalnog stanovišta nema nikakvog smisla kao što ga nemaju ni pokušaji da se vladajuće stranke sa DS-om utrkuju za ljubav Zapada. Time se samo gubi rejting a ništa dobro ne dobija ni za te partije, ni za Srbiju!
[/restrictedarea]