PRAVDA I OBIČAN ČOVEK

Danas, kada se „ponovo“ nalazimo na raskršću (raskršća u srpskoj običajnoj tradiciji su opasna, demonska mesta koja treba izbegavati, naročito noću) valja se uvek okrenuti prošlosti

Piše Dragomir Antonić

Bio jedan pobožan čojek, pa već ostario i svašta se u životu nagledao, samo nikad nije vidio pravde. Štogod je znao, čuo i vidio da se u svijetu događa sve mu se činilo nepravo, pa je želio i bogu se i dan i noć molio da mu dopusti da barem jednom u svom vijeku vidi pravdu. A bog mu želju ispuni. Ovim rečima počinje narodna pripovetka „Sveti Savo i pravda“. Šta je dalje bilo i da li je čovek pronašao pravdu, saznaćete kad je budete pročitali. Bila je obavezna školska lektira. Potražite je. Zaturila se na polici, ili među odloženim stvarima kojih bismo da se rešimo, ali nam nešto ne da da se od njih odvojimo i tako se mimo naše volje same čuvaju. Pripovetku koja ima ovako lep početak morate obavezno pročitati. Nećete zažaliti.

GROF RAGUZINSKI Jedan drugi Sava, Sava Vladislavić, rođen je 27. januara 1668. u Jaseniku kod Gacka, a sahranjen 17. juna 1738. godine u Blagoveštenskoj crkvi Lavre Aleksandra Nevskog u Petrogradu. O grofu Savi Vladislaviću obimnu studiju je napisao Jovan Dučić 1942. godine. Njegovo delo „Tajna informacija o snazi i stanju kineske države“, sa predgovorom o životu grofa Save, preveo je i priredio Vladimir Davidović, a „Radio-televizija Srbije“ je 2011. objavila knjigu. Javni servis je pre nekoliko dana emitovao veoma lepo snimljen i poučnim tekstom propraćen dokumentarni film o Savi Vladislaviću, grofu Raguzinskom.
Vladislavić je uživao veliko poverenje ruskog cara Petra Velikog i u njegovo ime vodio pregovore o razgraničenju između dva velika carstva, Ruskog i Kineskog. Dogovor koji je on u 18. veku postigao, a radi se o šest hiljada kilometara državne granice, uz manja odstupanja predstavlja i danas državnu granicu Rusije i Kine. Sava je 1727. podigao grad Troickosavsk, koji se danas zove Kjahta, a u njemu crkvu posvećenu Svetom Savi Srpskom. Valjalo bi da Srbi danas iz ove činjenice izvuku naravoučenije. Pet stotina godina posle upokojenja Svetog Save, njegov imenjak, pun pravoslavne vere koju je Srbima Svetitelj darovao, odlazi iz malene Hercegovine u daleku i veliku pravoslavnu Rusiju da služi najmoćnijem caru toga doba i pokuša da zadobije njegovu naklonost za svoj, srpski narod. Snagu za takav put daje mu vera u poduhvat koji je Sveti Sava za svoga života učinio. Svetosavlje je njegova zvezda vodilja i grof Sava se po uspešno obavljenom poslu, čije razmere je i danas teško shvatiti, zahvaljuje Svetitelju podižući, u tadašnjoj nedođiji, hram njemu posvećen. Na taj način širi ime i Svetitelja i naroda iz kojega je Sveti Sava izrastao.

[restrictedarea]

PONOVO NA DEMONSKOM MESTU Danas, kada se „ponovo“ nalazimo na raskršću (raskršća u srpskoj običajnoj tradiciji su opasna, demonska mesta koja treba izbegavati, naročito noću) kao da je za male narode ta činjenica neka velika novost, valja se uvek okrenuti prošlosti. Tu je lek za sadašnje nevolje. Videćemo da nema doba kad se Srbija nije nalazila pred nekim raskršćem. Nije zalud pisano da je istorija „učiteljica života“. Srbi su narod sa dugom istorijom. Žive na ovom tlu hiljadama godina – man‘te se gluposti da su odnekud došli u šestom veku, juna meseca u sredu oko podne – i o tome su ostavili mnogobrojne dokaze: arheološke, pisane, mitološke. Naše je da dokaze odgonetnemo. Kad u tom naumu uspemo, sve će biti jasnije. Ono što već imamo, pomenuću samo Krmčiju Svetog Save, naziva se još Zakonopravilo i Nomokanon, osnov je zakonitosti i državnosti srpske države i Srpske pravoslavne crkve. Ilovički prepis iz 1262. godine izdat je krajem dvadesetog veka u fototipskom izdanju. Ima osam stotina stranica velikog formata. Miodrag Petrović je u predgovoru „O zaštiti obespravljenih i socijalno ugroženih“ iz Krmčije, napisao da „Krmčija svetoga Save za srpski narod znači isto što i kormilo za lađu. Srbin je u Krmčiji označen kao ‚svoj‘. Ta svest otkriva duboke korene samosvojnosti, samobitnosti, samodržavnosti“ (Beograd, 1990). Prvi zakon ustaničke Srbije iz 1804. godine izrađen je na osnovama svetosavske Krmčije.

PRAVI PUT Rastko Nemanjić je u svom životu bio na mnogim raskršćima i izabrao je pravi put. Put pravoslavlja, samostalne države, samostalne crkve, pogled okrenut na Istok. Odatle sunce izlazi. Uspeo je da u skladan red dovede narodne običaje sa pravilima vere. Jednom rečju stvorio je svetosavlje kao put kojim bi Srbija i Srbi trebalo da se kreću. Vremenom se mnogo šta menja, ali samo naizgled. Suština ostaje ista. Jači hoće da pokori slabijeg. Zlo želi da nadvlada dobro. Nečasna osoba klevetaće časnu. Lopov podmeće kradenu stvar poštenom čoveku. Ništa novo pod kapom nebeskom. Zato poštujmo znanja koja su nam preci ostavili. Biće nam bolje. Pogledajmo istini u oči. Ko se od Srba i danas poštuje na svim kontinentima naše planete? Nema ih mnogo, ali na svim kontinentima ima bar jedan maleni hram Srpske pravoslavne crkve i u njemu ikona sa likom Svetog Save. To je činjenica. Nećemo pogrešiti ako naše odluke budu u skladu sa pravoslavljem i svetosavljem. Znamo koja je najveća pravoslavna zemlja na svetu. Na njenoj granici, u malenom gradu Kjahti, nalazi se pravoslavni hram. U njemu naš Sveti Sava. Pokazuje nam put. Ne bojte se Srbi.
Molimo se Gospodu i Svetom Savi za Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, vladiku Jovana, jer pravdu od licemernih evrounijata ne očekujemo. Lažu, na Boga ne misle.

[/restrictedarea]