Porošenku curi vreme

Vašingtonska ponuda Moskvi svodi se na „Plan u 24 koraka“, ali u objavljenoj verziji nema nikakvog sadržaja donbaske autonomije, pa zato ne treba isključiti vojno rešenje, do pobede ili poraza jedne od strana

Piše Bogdan Đurović

Na uvodnom delu trilateralnog susreta lidera Carinske unije, Ukrajine i Evropske unije, održanom u utorak u Minsku, ruski predsednik Vladimir Putin je, od ukupno 1.165 izgovorenih reči, kako su izbrojali novinari, tek 33 posvetio vojnom sukobu Kijeva sa Donjeckom i Luganskom. Ove proporcije su sasvim u neskladu sa bombastičnim izjavama Putinovog ukrajinskog kolege Pjotra Porošenka, koji je u prolazu novinarima poručio da su oni, to jest on lično, u belorusku prestonicu došli da odlučuju, ni manje ni više, nego o sudbini Evrope i čitavog sveta! Međutim, moglo bi se reći da je on dojurio u Minsk da spasava sebe.
[restrictedarea]

PUTINU NA NOGE U prisustvu, između ostalih, i evropskih ministara Ketrin Ešton (diplomatija i bezbednost) i Gintera Etingera (energetika) ruski lider je najveći deo svog govora posvetio ekonomiji, odnosno objašnjavanju da ukrajinsko potpisivanje sporazuma o asocijaciji sa EU nanosi štetu budžetima država članica Evroazijske unije od oko tri milijarde dolara. Ne samo zbog čudnog usmerenja Putinove retorike, čitav susret izgledao je prilično nadrealno. Rukovanje Putina i Porošenka, kao i Eštonove i beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka spadaju u domen egzotičnih političkih pojava. Ali, najznačajnija je činjenica da su Porošenko i Eštonova došli praktično Putinu na noge, jer je Minsk ipak njegov „domaći“ teren. Time se objašnjava i primetno odsustvo američkog šefa diplomatije Džona Kerija, kao i predsednika Evropske komisije Manuela Baroza na skupu. Njihov dolazak označio bi priznanje poraza Zapada, na šta oni još uvek nisu spremni.
Ništa senzacionalno ni posebno novo, bar za javnost, sa skupa u Minsku nije saopšteno. Porošenko je ponovio da je spreman za sprovođenje mirovnog plana, ali ni on ni bilo ko od učesnika nije otkrio nikakve detalje. Eštonova je izrazila saglasnost da se i Moskva uključi u proces ukrajinske evrointegracije, pa je moguće da već 12. septembra budu unete naknadne korekcije u ugovor Kijeva i Brisela o asocijaciji, kako bi se smanjila „zabrinutost“ Kremlja. A Putin je samo ponovio dobro poznate stavove. Da ne može da utiče na prekid vatre između Novorusije i Ukrajine, jer to nije u njegovoj nadležnosti, već Porošenko treba za to da zamoli lidere Donjecka i Luganska. Da zapadne zemlje ne mogu da kupuju gas direktno na ruskoj granici, jer je to suprotno važećim ugovorima. Da Ukrajina ne može da ide u evropske integracije, a da istovremeno zadrži privilegije na tržištima Rusije, Belorusije i Kazahstana… Iako je, pre svega zbog nedostatka zvaničnih informacija, rano za donošenje konkretnih zaključaka o rezultatima i posledicama minskog samita, neke konture se ipak mogu nazreti.

SIGNALI SA ZAPADA Porošenko je izjavio da će uskoro „biti izrađena mapa puta da bi se što pre dostigao režim prekida vatre, koji treba da bude obostran“. Na to je Putin uzvratio da će Rusija „činiti sve za ovaj mirovni proces, ako on započne“ i takođe rekao da ga treba otpočeti „što je moguće pre“. Međutim, šef Kremlja je dodao i da se ništa konkretno nije razgovaralo o uslovima prekida vatre u Ukrajini. „Mi, Rusija, ne možemo da govorimo o nekim uslovima i mogućim sporazumima između Kijeva, Donjecka i Luganska“, poručio je Putin. Tu već nastaje problem – kako Kijev da pregovara sa nekim koga je zvanično označio kao teroristu i protiv koga već mesecima sprovodi „antiterorističku operaciju“? Putinova poruka Porošenku je jasna: morate sami da se dogovarate sa svojim građanima.
Predsednik Rusije je još rekao da razgovore sa Porošenkom ocenjuje kao „pozitivne“, ali da „ne zna kako će sve to da se završi“. I Ketrin Ešton se nadovezala sa predlogom da „započnu pregovori o prekidu vatre u Ukrajini, stvaranju pune kontrole granice i dostave humanitarne pomoći u potpunom skladu sa međunarodnim normama“. Putin je Porošenka i Eštonovu podsetio da su za rešavanje mnogih konkretnih pitanja između Moskve i Kijeva „zainteresovani kako Rusija i Ukrajina, tako i Evropska unija“. Praktično, Putin je naznačio da je voljan da rešava „mnoga konkretna pitanja“, ali u paketu sa problemima koji stoje između Moskve i Brisela. Pre svega sankcije i energetska saradnja u Evropi, odnosno „Južni tok“. Jer, ukrajinsko rešenje treba da bude deo celovitog evropskog, odnosno evroazijskog paketa.
Ipak, u razmaku od nekoliko dana, pojavila su se na Zapadu tri nova signala. Prvi je procena Harlana Ulmana, funkcionera američkog Atlantskog saveta, koji smatra da će rat u Ukrajini da se završi već posle samita NATO-a u Velsu, koji se održava 4. i 5. septembra. Ulman veruje da će Putin i Porošenko da se slože oko toga da Ukrajina treba da ostane u sadašnjim granicama, a da zauzvrat Kijev neće ulaziti u NATO i EU u bliskoj budućnosti. Ovaj stav je na tragu nedavnih medijskih napisa u zapadnoj štampi o tome kako je Putin spreman da preda Novorusiju u zamenu za „de facto“ priznanje pripajanja Krima Rusiji i ukidanje sankcija. Ne upuštajući se ovom prilikom u dublju analizu, treba ipak primetiti da se od Putina traži da svojim rukama sruši i vojsku i državu Novorusije. To znači da ova država zauvek nestaje sa istorijske scene – a zauzvrat Moskva dobija obećanje da Ukrajina neće ući u NATO i da niko neće pokretati pitanje Krima.

TAJNI PREGOVORI U FINSKOJ Jasno je da sva obećanja, kao i mnogo puta ranije, mogu biti pregažena, ali za ovo rešenje lobiraju liberalni ruski krugovi. Dok je još trajao samit u Minsku, stigla je i vest da su američki i ruski eksperti u proteklom periodu tajno pregovarali u Finskoj o rešenju ukrajinske krize. Američki magazin „Atlantik“ objavio je i tekst o „Planu u 24 koraka“, podeljenom u šest celina, koji su usaglasili 13 pregovarača iz SAD-a (među kojima i jedan saradnik Atlantskog saveta) i Rusije. Plan predviđa postavljanje mirovnih snaga UN na području Donbasa, izvođenje jedinica regularnih armija Ukrajine i Rusije, kao i ukrajinske Nacionalne garde, kontrolu nad rusko-ukrajinskom granicom i dekoncentraciju snaga na njoj, demilitarizaciju ilegalnih oružanih formacija, kao i uspostavljanje nekakvih novih ukrajinskih snaga reda na tom području. I sve to pod kontrolom OEBS-a. Planom se, takođe, predviđa zaštita ruskog jezika i kulturnih veza dve države, obnavljanje rusko-ukrajinske ekonomske saradnje, uključujući energetiku i transport gasa, kao i započinjanje razgovora o statusu Krima i vanblokovski status Ukrajine.
Iako je pojedinim krugovima u Rusiji najvažnije ukidanje zapadnih sankcija, pa makar Novorusija nestala, a garancije za Krim bile samo usmene, ipak u ovom trenutku nema nikakvih zvaničnih potvrda da je Putin pristao na „Plan u 24 koraka“. Konkretniji je bio predsednik Socijaldemokratske partije Nemačke i zamenik Angele Merkel u vladi Zigmar Gabrijel. On je u intervjuu uticajnom „Velt am zontagu“ pojasnio da teritorijalnu celovitost Ukrajine može da očuva samo „promišljena koncepcija federalizacije“ i prekid rata od strane Kijeva. Gabrijel, čijoj stranci pripada i šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer, poručuje Kijevu da treba da zaboravi i na vraćanje Krima. Istina, svog vicekancelara odmah je „ispravila“ Merkelova, pojasnivši da je on mislio na „decentralizaciju“, a ne na federalizaciju.

TREĆE REŠENJE – VOJNO Jasno je da bi formalna i suštinska autonomija Novorusije, odnosno (kon)federalizacija Ukrajine praćena odgovarajućim ustavnim promenama bila sasvim solidna garancija da Kijev neće prekršiti dogovore. U ovom svetlu, kao postavljanje startne pregovaračke pozicije treba tumačiti i izjavu premijera DNR-a Aleksandra Zaharčenka da Donjeck ne pristaje ni na federalizaciju već zahteva punu nezavisnost od Kijeva. Ako Novorusija dobije ekonomsku i bezbednosnu samostalnost, uz teritorijalnu autonomiju čiji bi garant bila Rusija, a uz istovremeni prekid sankcija i dogovor Brisela i Moskve o energetici i „Južnom toku“, to bi onda bio paket koji Putin ne bi odbio i koji bi doneo konačno smirivanje napetosti na prostoru od Lisabona do Vladivostoka.
Međutim, nema nikakve potvrde da će tako i biti. Naime, vašingtonska ponuda Moskvi upravo se svodi na plan „24 koraka“, ali u objavljenoj verziji nema nikakvog sadržaja donbaske autonomije. Ukoliko dogovor ne bude postignut, onda ostaje treće rešenje – vojno. Rat u Ukrajini biće nastavljen, do potpunog poraza Kijeva ili Donbasa. Upravo time je „pretio“ Putin kada je govorio da Moskva ne može da utiče na prekid vatre. Poslednjih dana situacija na terenu stoji mnogo bolje za Novorusiju, posebno od kada je ruski humanitarni konvoj dopremio svoju pomoć. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov najavio je da će ovi konvoji od sada češće snabdevati ugrožena područja i da se na naredni neće dugo čekati. A sve to može da znači da Porošenku vreme brzo curi i da bi njemu i narodu Ukrajine predstojeća zima mogla da donese ekonomski i vojni krah. Za razliku od Porošenka, Putin ne pokazuje nikakve znake nervoze.
[/restrictedarea]