Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića

Iz štampe je upravo izašla knjiga „Treći metak. Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića“, proizvod višegodišnjeg zajedničkog istraživanja Milana Veruovića, šefa premijerovog ličnog obezbeđenja koji je i sam teško ranjen u atentatu 12. marta 2003, i Nikole Vrzića, pomoćnika glavnog urednika nedeljnika „Pečat“. Prvi deo knjige, „12. mart 2003.“, otkriva da „zvanična istina o ubistvu premijera Srbije ne počiva ni na materijalnim dokazima niti na svedočenjima očevidaca, već je iskonstruisana na neodrživim veštačenjima i na brižljivo izatkanoj mreži priznanja i saradničkih svedočenja od kojih ni jedna ni druga ne mogu da opstanu u sudaru sa neporecivim činjenicama“. Drugi deo, „Politička pozadina“, analizira vezu kriminala, policije i politike koja je uspostavljena posle 5. oktobra 2000, događaje koji su doveli do 12. marta 2003, umešanost inostranih struktura u formiranje zvanične istine o ubistvu Zorana Đinđića, politiku srpskog premijera i ono što je od te politike posle njegovog ubistva ostalo. A treći metak ispaljen u atentatu, koji je postao simbol svega sakrivenog i neobjašnjenog u zvaničnoj istini, pokazaće se i kao metak ispaljen u Srbiju…

Otrećem metku su, pod zakletvom, na sudu govorili svi koji su u trenutku atentata bili u dvorištu ispred ulaza 5 u Vladu Srbije; svi pripadnici Đinđićevog ličnog obezbeđenja koji su u to dvorište stigli iz rezidencije premijera, raspoređeni u tri automobila… U čemu su podudarna njihova sećanja? Svi su čuli tri pucnja; prvi pucanj, kako su ga čuli, bio je tiši od drugog i trećeg, pri čemu su prvi i drugi, koji su pogodili Zorana Đinđića i Milana Veruovića, ispaljeni jedan za drugim, dok je treći usledio posle izvesne pauze…
Ali nije to sve. Vraćamo se na ono oštećenje na ivici zida zgrade, desno od vrata, na uviđaju označeno brojem 10. Kako je to oštećenje nastalo? Prema zvaničnoj istini, reč je o oštećenju od hica koji je prošao kroz Milana Veruovića.
Sam Milan Veruović pak na sudu je ustvrdio da je taj metak udario u zid zgrade pošto je sam već ležao, ranjen: „…čuo sam treći pucanj istog intenziteta i snage kao i ovaj koji je pogodio mene, prethodni. Video sam rikošet tog metka koji je udario ispred mene u, čini mi se, desnu stranu zida u odnosu na vrata, prema kojima sam ja ležao. (…) Taj metak je udario iza Sašinih leđa. Saša je u tom trenutku ulazio u zgradu. Metak je udario iza njegovih leđa i rikošetirao o zid zgrade i napravio veliki prasak. Na tom zidu je digao veliku prašinu.“
[restrictedarea] „Kad sam se saginjao“, odgovorio je Aleksandar Bijelić na pitanje kada je čuo treći pucanj, potkrepljujući time Veruovićev iskaz.
Nije ranjeni šef premijerovog ličnog obezbeđenja bio i jedini koji je video gde je tačno udario treći metak. Jovan Đurić, koji se saginjao pored ranjenog Milana, ovako je, na zahtev sudije Kljajevića, opisao „taj treći hitac“: „Prošao mi je pored glave i čuo sam zvižduk metka koji se zabio u zid ispred mene. (…) Trenutak, zvuk udarca u zid nisam čuo, ali sam tačno video gde je pogodio. Sa desne strane u zidu, od vrata ulaznih.“ Dragan Lalić: „Primetio sam iznad Đurića, koji je bio nagnut nad Veruovićem, jedan beli oblak dima. I ukapirao sam da je to u stvari verovatno pogodak. Taj beli oblak dima bio je, ja sam ovako prikazao ljudima koji to nisu videli, kao kad čovek udari praherom tepih, pa se iz tepiha pojavi prašina.“ Pa Srđan Drobnjak, odgovarajući takođe na pitanja o trećem metku: „Video sam prašinu od zida, da je odskočilo prema meni… (…) Na ulaznim vratima, na ivici zida sa desne strane ulaznih vrata. (…) Video sam dim i prasak kamička.“ I Boban Purić: „Taj metak je pogodio u zid, od mislim, blizu vrata tako da se onaj malter malo razleteo kad je…, znači bio je kao rikošet.“ „Vi ste u jednom trenutku danas rekli“, glasilo je pitanje Bobanu Puriću, „kada ste rekli da ste čuli treći hitac i onda ste rekli da ste videli kontakt tog trećeg hica sa zidom. Tako ste rekli?“ „Da.“
Pritom, nisu ovi neposredni očevici izjavu o tri ispaljena hica dali tek u sudnici br. 1 Specijalnog suda. Naprotiv, istražnim organima je to poznato još od samog 12. marta.

*
Milan Veruović:
Četiri meseca posle atentata, dobijam poziv od vladine Komisije za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića, kojom je predsedavao Žarko Korać, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije. Posle onog razgovora sa inspektorom Gradskog SUP-a u večeri 12. marta, to je bio prvi put da nekom državnom organu dajem izjavu o onome što nam se dogodilo…
Komisiji ponavljam i čitavu priču o događajima 12. marta. Jasno im govorim da su na nas pucali tri puta, da je prvim pucnjem pogođen premijer, drugim ja, a da je treći udario u zid zgrade; oni deluju začuđeno, kao da to prvi put čuju, iako su svih osam mojih kolega iz neposrednog obezbeđenja dali izjave istovetne sadržine u više navrata, i u policiji još 12. marta, i pred istražnim sudijom.
Komisija, međutim, ne pokušava dalje da razjasni ovo nesaglasje između zvanične verzije i onoga što smo mi govorili.
Posle mene, naime, pred komisijom je svedočio i Aleksandar Bijelić, ponovivši da je na nas pucano tri puta; ostali pripadnici, neposredni svedoci atentata, uopšte nisu ni saslušani, osim Srđana Babića, koji je međutim ispitivan isključivo o događajima u vezi sa pokušajem atentata kod hale „Limes“, iako tome on nije ni prisustvovao jer je, kao prethodnica, ranije otputovao u Banjaluku. Kao da komisija uopšte nije ni želela dalje da sluša svedočenja neposrednih očevidaca…
Više puta u toku jula i avgusta 2003. tražio sam od Zorana Živkovića, tadašnjeg premijera i v. d. predsednika Demokratske stranke, da se lično zainteresuje i angažuje dok je istražni postupak još u toku kako bismo razrešili ovo važno pitanje. Ukazujem mu da se u javnosti stvara slika o atentatu koja ne odgovara onome što se zaista dogodilo. Predlagao sam mu da DS angažuje nezavisnu komisiju, koja bi još jednom proverila sve postojeće podatke, materijalne dokaze, i uklopila ih sa onim što mi govorimo. Živković je obećavao da će to uraditi, ali sam ubrzo shvatio da su ta obećanja prazna.
Zbog toga donosim odluku da o svemu što se desilo progovorim javno, u radio-emisiji „Kažiprst“ na Radiju B92. Emisija se snima polovinom septembra, ali se njeno emitovanje odlaže iz nedelje u nedelju. Nedelja je bila kada me je telefonom pozvao Čedomir Jovanović, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i funkcioner DS-a, i zabrinut mi rekao da sam intervjuom – koji će biti emitovan narednog dana – napravio veliki problem. Da ga je tim povodom kontaktirao Bora Banjac, tadaši načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, i da mu je otvoreno izneo sumnju da ovim intervjuom Čedomir i ja zajedno pokušavamo da naudimo ministru policije Dušanu Mihajloviću?! Zaprepašćen ovim njegovim rečima, predlažem mu da sutradan organizuje sastanak sa Banjcem, kome bih neposredo objasnio sve što ga interesuje o događaju, iako me oni – UBPOK – dotad nisu pozvali da dam bilo kakvu izjavu. Koristim priliku da Jovanoviću objasnim da od istine ja neću odustati, i da sam izjavu javno dao kako bih sprečio bilo koga od njih, s kojima sam puno puta o tome razgovarao – misleći pritom na Zoranovo najbliže okruženje, jer sam u njih dotad imao najveće poverenje – da kažu kako nisu znali za činjenice o kojima sam im uporno govorio. Sledećeg dana mi se Jovanović, međutim, nije javljao, niti je odgovorio na moje poruke, i do susreta sa Borom Banjcem nije došlo.
Dan posle objavljenog intervjua, novine su pune izjava Nenada Vukasovića, advokata Zvezdana Jovanovića, koji govori da priča o trećem metku ruši optužnicu. Zove me Vladimir Beba Popović, besan, i traži da hitno dođem na sastanak u njegovu agenciju „Spektra“.
Odlazim tamo, on mi daje već napisanu izjavu koju treba da pročitam novinaru „Bete“ ili „Foneta“, više se ne sećam kome tačno. Tom izjavom trebalo je da demantujem ono što sam izjavio dan ranije u „Kažiprstu“, da je na nas pucano tri puta. Ovakav pokušaj promene moje izjave Popović obrazlaže tvrdnjom da je moj javni nastup ugrozio optužnicu, i da ću osloboditi okrivljene. Pokušavam da mu objasnim da optužnica, koju ću svojim nastupom ja ugroziti, i nije dobra optužnica. U našu raspravu, ponavljajući Popovićeve reči, uključuju se Vladan Batić, tadašnji ministar pravde, Čedomir Jovanović, a raspravi prisustvuje i Bogoljub Karić, koji je doduše sve vreme ćutao. Rastajemo se bez dogovora.
Kasnije, kada je u postupku pred Specijalnim sudom svedočio Vladimir Popović, tražio sam da se pred sudom suočim sa njim, zbog njegovog pokušaja da utiče na moje svedočenje. Sud je ovaj predlog odbacio.
Posle ove mučne rasprave prvi put shvatam da Zoranovom najbližem okruženju i nije u interesu da se potpuna istina o atentatu razotkrije do kraja.
Tada počinje medijska hajka protiv mene; istovremeno, raznoraznim napisima u štampi obesmišljava se „priča o trećem metku“, izmišlja se nekakav ledeni metak, a sve u cilju da se diskredituje predstojeće svedočenje mojih kolega i mene. Paralelno s tim, javnosti se uveliko poturaju priče da Zoran Đinđić uopšte nije mario za svoju bezbednost, te da je, praktično, delom i sam kriv za svoju pogibiju.
Pritisak da odustanemo od svoje priče bio je užasan. Pred svoje svedočenje u Specijalnom sudu zove me Aleksandar Bijelić i kaže mi da moramo da se konsultujemo sa Ružicom Đinđić o našim izjavama. Uplašen je da ćemo – ostanemo li pri svojim izjavama, pri istini – okrivljene osloboditi. Pokušavam da ga ohrabrim, uveren u njegovu odanost pokojnom šefu i najbolju nameru, dobro znajući kakve pritiske i on trpi jer je, kao i ja, u neprestanom kontaktu sa Zoranovim najbližim okruženjem. Zajedno odlazimo da posetimo Ružicu. Ona nas još jednom ohrabruje; kaže nam da, bez obzira na medijske spekulacije, mi moramo da ostanemo pri onome što smo govorili, to jest, da po svaku cenu moramo da ispričamo ono što se zaista i dogodilo, bez obzira na moguće posledice.
*
Šta se dešava pošto je 15. marta „Glas javnosti“ neovlašćeno objavio foto-robot nepoznatog učesnika u atentatu, i istog jutra izazvao teško objašnjivi bes Vladimira Popovića? Petnaestog marta ništa, 16, 17. i 18. marta ništa sve do večernjih sati. A onda je, tog utorka 18. marta 2003. godine, iznenada objavljeno saopštenje MUP-a Srbije, u kome je MUP Srbije pokazao da je direktni i diskretni saučesnik u zataškavanju istine o ubistvu pokojnog premijera. Umesto foto-robota, crteža dakle, objavljenog u „Glasu javnosti“ – za koji znaju da je autentičan jer su ga sami i izradili – objavljuju fotografiju čoveka koji liči na onaj nacrtani foto-robot. Dokaz (crtež) svesno zamenjuju njegovim falsifikatom (sličnom fotografijom) tvrdeći tog 18. marta uveče da je na fotografiji neidentifikovana osoba koja je „značajno umešana“ u atentat. A sledećeg dana, 19. marta, MUP saopštava da „osoba sa fotografije nije umešana u atentat“, a da je „za sada nepoznata osoba za koju se osnovano sumnja da je direktno umešana u atentat koristila ukradena lična dokumenta osobe sa fotografije zbog njihove izuzetne sličnosti“.
Šta je tu posredi? Krenuli smo od foto-robota nastalog 12. marta, došli do fotografije objavljene 18. marta, a onda, sledećeg dana, do tvrdnje o ukradenim ličnim dokumentima. Gde su pronađena ta ukradena lična dokumenta, i kako su ona uopšte povezana sa atentatom? Zvanično, to nikada nije objašnjeno.
Ispostavlja se na kraju da je osoba sa fotografije, ona kojoj su navodno ukradena lična dokumenta, vojni muzičar Dejan Kuzmanović, koji sa atentatom na pokojnog premijera nema nikakve veze osim što je, ironijom sudbine, svirao na njegovoj sahrani. MUP se Kuzmanoviću izvinjava, a javnosti se na kraju objašnjava da je, eto, došlo do greške. Kako je došlo do greške ne precizira se, tek, efekat je postignut – o neplanirano objavljenom foto-robotu više se ne govori, kao što se ne govori ni o tvrdnji o ukradenim dokumentima i fotografiji koja se iznenada pojavila umesto crteža, a da nije objašnjeno ni kako ni odakle. Pojeo vuk magarca.
I sam Dejan Kuzmanović je kasnije izjavio medijima, pošto je tužio – i na sudu dobio – državu zbog stresa koji mu je nanela neopravdanom optužbom: „Policija mi nikada nije objasnila odakle im moja slika iz vozačke dozvole, pa su kazali da je to suviše komplikovano i da ne bi hteli time da me zamaraju.“
Da bismo razjasnili ovo što policija nikada nije objasnila, razgovarali smo sa Dejanom Kuzmanovićem. I evo šta se zapravo dogodilo, evo još jedne teške optužbe na račun srpske policije i onih koji su policijom tada komandovali.
Fotografija, objavljena 18. marta uveče, jeste fotografija Dejana Kuzmanovića, vojnog muzičara. „To je bila fotografija iz moje vozačke dozvole. Ni u jednom drugom dokumentu koji imam, ili sam tada imao, nije se nalazila ova fotografija“, rekao nam je Kuzmanović.
I onda ključna informacija: „Ta mi vozačka dozvola“, priča Dejan Kuzmanović, „nikada nije bila ukradena.“ Nikada nije bila ukradena?! „Nikada. Sve vreme je kod mene.“ I dodaje: „Iako je istekla i poništena, sačuvao sam je za uspomenu.“
Objavljujemo sliku vozačke dozvole Dejana Kuzmanovića. Donosimo i fotografiju koju je objavio MUP 18. marta 2003. godine. Da, reč je o istoj fotografiji.
O čemu se tu, zaboga, radi?
Ponajpre, očigledno je da je policija 19. marta slagala kada je rekla da je nepoznati atentator koristio ukradena lična dokumenta; dokument, kako kazuje i dokazuje njegov vlasnik, nije bio ukraden. Policija, otuda, do dokumenta i fotografije nije ni mogla da dođe u nekakvoj akciji, nekakvom pretresu; uostalom, kako je već istaknuto, MUP nije ni objasnio kako je došao do fotografije objavljene 18. marta uveče.
Odakle, onda, MUP-u fotografija Dejana Kuzmanovića? Fotografija koja je sve vreme kod njega, u njegovoj vozačkoj dozvoli. Postoji samo jedno objašnjenje, budući da postoji samo još jedno mesto na kome je postojala ta(kva) fotografija. I to je objašnjenje koje potvrđuje sumnje u policiju: policija je, naime, prikazala onaj drugi primerak fotografije koji se predaje SUP-u kada se vadi vozačka dozvola, onaj primerak koji se ne kači u tu vozačku dozvolu već ostaje u evidenciji SUP-a! Trećeg primerka te fotografije, naprosto, nema. Objavljena fotografija, uostalom, nije izbušena u uglovima, kao njen parnjak iz vozačke dozvole.
Šta sve ovo govori? Govori da je policija, svesno i sa predumišljajem, podmetnula fotografiju čoveka čiji je identitet em znala iako je lagala da ne zna, em znala i da taj čovek – Dejan Kuzmanović – sa atentatom i atentatorima nema ama baš nikakve veze. A sve to samo da bi obesmislila foto-robot koji je neplanirano isplivao u javnost u „Glasu javnosti“ 15. marta.
Ovime, takođe, postaje jasniji i onaj trodnevni razmak, tri dana koja su prošla između objavljivanja foto-robota 15. marta i podmetanja fotografije 18. marta uveče. Kao da su tokom ova tri dana češljali svoje evidencije, dok nisu pronašli fotografiju čoveka koji dovoljno liči na čoveka sa foto-robota… Dejan Kuzmanović je, jednostavno, imao tu nesreću da fotografija iz njegove vozačke dozvole („U drugim dokumentima izgledam sasvim drugačije, pošto mi je kilaža varirala“, rekao nam je) upadljivo liči na foto-robot atentatora, sastavljen 12. marta po opisu svedoka Branka Bugarskog…
Ali nije ovo podmetanje Dejana Kuzmanovića i najgore što su policija i oni koji su njome komandovali učinili povodom foto-robota. Postoje još dva krunska dokaza njihove umešanosti u zataškavanje istine o atentatu, i, bez imalo preterivanja, umešanosti u sam atentat…
*
Državnički patriotizam, na kome je insistirao Zoran Đinđić u mesecima pre pogibije, odmah posle njegove smrti je skrajnut i zanemaren kao da ga nikada nije ni bilo, a pokojni premijer je sveden na pojednostavljeni stereotip prozapadnog modernizatora i reformiste, čak i „beogradskog kvislinga“, kako je nazvan u naslovu teksta Nila Klarka u britanskom „Gardijanu“ 14. marta 2003; sad, kako se njegovi sukobi sa Hagom i, naročito, kosmetska ofanziva protiv volje Vašingtona i Brisela u takav stereotip nikako nije uklapala, o tome je jednostavno prestalo da se govori kako bi ovo zaveštanje Zorana Đinđića skončalo u zaboravu.
I zato ne možemo a da se ne zapitamo: da li je on posmrtno načinjen izdajnikom da bismo lakše poverovali da su ga ubile patriote? Kao što je bio i povezivan sa kriminalom pa se potom poverovalo da je sasvim logično što su ga kriminalci i ubili. A onda je između kriminala i patriotizma stavljen znak jednakosti…
Ali zašto bi te neidentifikovane patriotske i nacionalističke snage želele da ubiju čoveka koji je, braneći srpsko pravo na Kosovo i Metohiju, ušao u direktni i javni sukob sa SAD i Evropskom unijom? Ako to nije bio čin državničkog patriotizma, šta jeste? I zašto bi onaj misteriozni antihaški lobi saučestvovao u ubistvu čoveka koji, da, jeste 2001. godine Hagu izručio Slobodana Miloševića, ali je od tada do te mere promenio stav da je javno izjavljivao da mu ispunjavanje naloga Tribunala nije nikakav prioritet i da mu tek prioritet ne predstavlja hapšenje Ratka Mladića i Radovana Karadžića, zbog čega je uostalom i zamrzavana američka pomoć Srbiji? Nešto, jednostavno, u ovoj slici nije baš kako treba…
A ona postaje još i očiglednije problematična kada se podvuče crta i sagleda delovanje Zorana Đinđića 2003. godine, koje smo sasvim namerno onako opširno izložili da ne bi bilo nikakve nedoumice: sporenjima oko Haškog tribunala, sukobima povodom Kosova i Metohije, dovođenjem u pitanje dejtonskog poretka Bosne i Hercegovine, otvorenim otkazivanjem poslušnosti stranim ambasadorima i državama koje oni predstavljaju, Zoran Đinđić, kome su Amerikanci pomogli da dođe na vlast („Pomogli ste nam da uspostavimo demokratiju u Srbiji“, naveo je i sam u onom pismu Džordžu Bušu povodom Kosmeta) od dela rešenja što je bio 5. oktobra 2000, pretvorio se do 12. marta 2003. u deo problema. Postao je pretnja po pax Americana, uspostavljan na ovim prostorima od 1991. do 2000…
Šta je posle smrti Zorana Đinđića ostalo od njegove politike? Da li su je njegovi naslednici izmenili? U čiju je korist bila ta izmena? To jest, već citiranim rečima Marka Kljajevića: „Još u starom Rimu politička ubistva su se rešavala tako što je sumnja padala na ‚beneficijare‘, na one kojima je zločin išao u korist. Na osnovu toga se utvrđivala krivica.“
Politika Zorana Đinđića je posle njegove smrti doživela preokret. I to se najočiglednije vidi u sudbini političke borbe za Kosovo i Metohiju, koju je sa onolikim žarom i upornošću vodio u poslednjim mesecima svog života. Ta borba je, u najkraćem, nestala bez glasa.
Đinđićevu kosmetsku inicijativu, formalizovanu spominjanim i citiranim pismom Savetu bezbednosti UN, njegov naslednik Zoran Živković nije nastavio.
Đinđićev zahtev za povratkom srpskih snaga bezbednosti na Kosovo i Metohiju, predviđen Rezolucijom 1244, Zoran Živković neće ponoviti; umesto toga, prilikom zvanične posete Sjedinjenim Američkim Državama krajem jula 2003, Americi će ponuditi naše trupe za pomoć u ratu u Avganistanu.
Ova promena kursa je utoliko vidljivija ako se setimo da je samo nekoliko meseci ranije, 3. februara, Zoran Živković rekao da je „povratak vojske i policije na Kosovo obaveza koja proizlazi iz Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma“, da „definitivno za tim ima potrebe“, i „za B92 najavio neprestane nove slične inicijative u međunarodnim institucijama“…
Drugi Đinđićev zahtev, koji je naišao na žestoko protivljenje Vašingtona i Brisela, da odmah počnu pregovori o konačnom statusu Kosova, završiće se na jednako neslavan način: prećutnim odustajanjem od tog zahteva. Rečima samog Zorana Živkovića nakon posete Americi (posle koje je, inače, izjavio: „Ono što je američka strana pokazala, to je pre svega podrška reformama, svim reformama koje su vršene u ovoj državi od 5. oktobra 2000. godine, posebno onaj deo reformi od 12. marta ove godine…“): „Ono što je sada sigurno to je da razgovori o budućem statusu, o budućnosti Kosova, neće početi tako brzo. Mislim da je to dobro za nas.“ (njegov intervju „Nedeljnom telegrafu“ od 14. avgusta 2003.)
Opet, zaokret je još i ozbiljniji ako se setimo da je 7. februara Živković rekao da „razgovore na tu temu (konačnog statusa Kosova) treba početi odmah“.
A Đinđićevi zahtevi za rešenjem statusa Kosova koje će ostati pod suverenitetom Srbije jer „prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane“ i „Kosmet je za mene državni prioritet broj jedan“, sveli su se na Živkovićevu pomirljivu i neodređenu ocenu da će „najbolje rešenje biti ono koje će garantovati da se nikada ne ponove sukobi i nesporazumi na teritoriji Kosova“…
Neće biti ponovljena ni Đinđićeva upozorenja, ili pretnje, dejtonskoj arhitekturi Bosne i Hercegovine u slučaju osamostaljenja Kosova. Naprotiv, bez ijedne reči zvaničnog Beograda prošla je 2. aprila 2003. odluka tadašnjeg visokog predstavnika u BiH Pedija Ešdauna da ukine Vrhovni savet odbrane Republike Srpske – što je bio ključni korak ka gašenju njene vojske – i da iz Ustava RS izbriše odredbe koje spominju državnost, nezavisnost i suverenitet Republike Srpske.
Rečju, politika Zorana Đinđića je posle 12. marta 2003. doživela potpuni, i krajnje očigledan zaokret. Kome je on „išao u korist“? Jer, kako to reče Marko Kljajević, „na osnovu toga se utvrđivala krivica“.
Zaokret srpske politike posle 12. marta 2003. išao je u korist onima koji su srpskom politikom pre 12. marta 2003. bili izrazito nezadovoljni, što su u više navrata i otvoreno iskazivali. Išao je u korist Vašingtonu i Briselu, to jest, svim potonjim sponzorima kosovske nezavisnosti koje je 2003. Zoran Đinđić „uhvatio usred nekih ‚radnji‘. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Treba ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da ‚pali svetlo‘. I govori: stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova“…
Ovoliki zaokret srpske politike posle ubistva Zorana Đinđića, u pravcu ponovnog uspostavljanja pax Americana, koji je on poremetio, mogao bi da se objasni i kao proizvod haotične situacije, nastale posle ubistva premijera Đinđića, koju su SAD i EU oportuno okrenule u svoju korist. Međutim, postojanje činjenice da su britanske i američke bezbednosne strukture umešane u praktično sve segmente priče oko ubistva Đinđića i potonjeg utvrđivanja lažne zvanične istine o njegovom ubistvu, uz činjenicu da je ubistvo srpskog premijera upravo njima donelo političku korist, nikome ne daje za pravo da kao puku teoriju zavere odbaci mogućnost da je uloga tih službi i njihovih država u ubistvu srpskog premijera i daleko strašnija od oportunističkog korišćenja činjenice da više nema Zorana Đinđića da im smeta i remeti planove.
Dvanaesti mart 2003. godine bio je tragedija jednog čoveka i njegove porodice. Ali Zoran Đinđić je bio predsednik Vlade Srbije, i pucanj u njega bio je i pucanj u Srbiju. Kao takav, preusmerio je njenu budućnost i zato je, iako je od njega proteklo više od jedanaest godina, aktuelan i danas. Jedini način da Srbija preživi taj pucanj bio je da utvrdi potpunu i neporecivu istinu o ubistvu Zorana Đinđića, o njegovim ubicama i njihovim motivima. Samo bi time bio osujećen cilj koji su želeli da postignu ubistvom predsednika srpske vlade. Nažalost, kako su pokazale stranice za nama, od trećeg metka do političke pozadine, previše je indicija i dokaza da potpuna i neporeciva istina nije otkrivena. A to bi značilo da žrtva 12. marta 2003. godine nije bio samo Zoran Đinđić, već da smo žrtve i svi mi.
[/restrictedarea]