Odlomci iz Dnevnika: NJEGOŠEVA SVETLOST

Dva su izvora svetlosti naizmenično dejstvena u opusu cetinjskog usamljenika. Jedan je nebeski, božanski; drugi zemaljski, čovečanski. Prvi nas oslobađa za večnost, drugi nam otvara put u istoriji. Podela je, u celini pesnikovog opusa, uslovna i veštačka

Piše Milovan Danojlić

Čestitajući mi na nagradi u čijem je nazivu Njegoševo ime,jedna naša zemljakinja, prinuđena da se godine 1945. iseli u Ameriku, upitala me je, u pismu, šta tačno znači reč izviiskra. Kovanica će zbuniti i ponekog iz Černogorije, pa kako ne bi izbeglicu u Kaliforniji, istrgnutu iz rodnog tla sedamdeset leta. Trebalo je, u pismu staroj gospođi, održati malo predavanje, pri čemu sam i sam ponešto bolje razumeo.
Naš je pesnik bio obuzet svetlošću. Delu, danas poznatom kao „Gorski vijenac“, u početku je namenio naslov „Izviiskra“. Duh, u poeziji, dolazi do visokog usijanja, jezik u njoj varniči. „Gorski vijenac“ je varnica izvijena iz tamnih dubina našeg istorijskog postojanja, iskra izletela iz kamenitog domaćeg tla. Bez tog udara ona bi „u kam očajala“.
Dva su izvora svetlosti naizmenično dejstvena u opusu cetinjskog usamljenika. Jedan je nebeski, božanski; drugi zemaljski, čovečanski. Prvi nas oslobađa za večnost, drugi nam otvara put u istoriji. Podela je, u celini pesnikovog opusa, uslovna i veštačka. Sloboda u zemaljskim okvirima učvršćuje našu vezu sa Apsolutom, a ona druga, najviša, osmišljava zemnu sudbinu. Postojbina svetlosti je onostrana, a njeni odblesci dopiru do svih kutaka tvorevine, do najmanjih umnih ćelija.
Lučama je prožet, od njih uzburkano treperi i Njegošev eponimni spev. To je, takoreći, jedan didaktički dramat o arhisukobu između svetla i tame, dobra i zla, istine i laži. Sukob je izbio u času stvaranja sveta, proteže se kroz sva razdoblja povesti, traje u svakom danu i času, u svakome od nas. Svetlost nas hrani, obasjava i leči, nadahnjuje i usmerava. Priroda je svemajka „okrunjena sunčanim zrakama“; čitava tvorevina „vri u luče sjajne“.
[restrictedarea] Bitno obeležje čoveka, svest, zapravo je jedna posebna koncentracija svetlosti: „Mi smo iskra u smrtnu prašinu, mi smo luča tamom obuzeta“.
Ovde smo, već, na tlu Plotinovih pretanjenih varijacija, a oštra razdelna crta između dobra i zla upućuje na bogatu dualističku tradiciju, čiji odjek neki vide u balkanskom bogumilstvu. Tu je manihejstvo, tu Kabala i Platon, Origen i Filon… Ne znamo šta je, posredstvom ruskih prevoda i Miltona, od svega ovoga Njegoš stigao da pročita, a pitanje je koliko mu je, osetljivom i vidovitom, takva lektira bila potrebna. Načelo neprestane borbe i unutrašnjeg suprotstavljanja njemu je, u stešnjenoj zemlji iznurenoj u odupiranju okupatoru, bilo svakodnevno iskustvo. Bog je, dakako, okean svetlosti, a svaka živa duša varnica izletela iz središnjeg kosmičkog žarišta. Svetlost Univerzuma nas uspokojava i teši, a za rasvetljavanje istorijskih mrakova moramo se sami boriti. Luča je objava svetlosti u vremenu i prostoru, u nama, i po našoj, ograničenoj meri.Sjaj u nama, po božanskom uzoru.
U „Luču“, usmerenu prema vanzemnim prostranstvima, neprestano prodiru obrasci zemaljskog iskustva. Na delu su dva stvaraoca, bezgranični, i onaj stešnjen između Turske, Austrije i Mletaka. Tvorac Vasione je pesnik u osnovnom značenju reči pojetes: „Sveti tvorac veličestvom sjaje/u iskrama kao u suncima“. On je „sjajna zraka oka besmrtnoga“, a stihovi, njegovi kao i naši „plamteće vrste“, s tom razlikom što je Logos, kod njega , ovaploćen u delo.
Vasionski poeta, prvi tvoritelj, uložio je trud koji mi epigonski ponavljamo. Njegova su dela izvedena vešto, „sa vkusom“; on se pobrinuo za simetričan raspored listova na svakoj grančici, po njegovoj su zamisli latice „ka vještijem tkanjem poređane“.
On je i samo Vreme oteo od pomrčine, i to s mukom poznatom zemaljskim trudbenicima stiha seljacima i radnicima u dve smene: „Toliko sam ja posla imao/ dok sam vreme oteo mrakama/ iz njinoga lanca i tamnice.“
Nebesko carstvo, sa svojim svedržaocem i vladaocem, stoje kao praoblik našeg, zemaljskog ustrojstva, kao obrazac koji sledimo. Kosmos je „poezija opšteg oca“; u njegovom pograničnom području – gotovo kao u Skadru i Travniku – divljaju Satanini poslušnici, neprijatelji smislenog poretka. Zlo je kosmički pokret odmetništva od velike skladne zamisli. Ono je , u pesnikovom narodu, oličeno u Vuku, Vukašinu i Vujici, znamenjima nacionalne izdaje. U istom su kolu i planetarni osvajači poput Cezara, Napoleona i Aleksandra Velikog. Na čelu njihove družine je Knez Zla, ili Duh Zla. Zbog izopačenosti njihovog izbora, pesnik ova imena ispisuje naopačke, pa Knez Zla postaje Alzzenk, Napoleon Noleopan, Cezar Razec, dok se Duh Zla okrenuo u Ilzhud. Pregledajući englesku verziju speva od Anice Savić-Rebac, kao i francusku Borisa Lazića, pomislih da bi umesto Ilzhud zgodno leglo Iznougud:Ime grčkog imperijaliste je skraćeno u Aleksa, tj. Askela. Izokretanjem celog imena Aleksandar bi postao Radna Skela, što je suprotno pesnikovoj oceni njegovog destruktivnog delovanja…
Ovo je samo jedan od primera brojnih zemaljskih referencija metafizičkog speva. Vladika se, inače, poigravao bićima i rečima na način koji je nama, ubogim stihotvorcima, veoma poznat i blizak. Da bi se narugao „rodu slavoljubnom“ i „Sataninim zloumišljenicima“, pribegao je dosetkama kojima se mi služimo u dečjim i šaljivim pesmama.
Peto pevanje „Luče“ prikazuje obračun Tvorčevih snaga dobra sa silama zla. Taj okršaj podseća na istragu „domaćeg zla“ u „Gorskom vijencu“; otpadnici se razgone u kosmičkim razmerama. U sukob „dva strašna voinstva“ četvrtoga dana se umešao sam Svevišnji. Satana biva potisnut izvan prostora osvetljenog carstva, a njegovi sledbenici „pred blaženom odbjegoše vojskom/ s krikovima strave i huljenja.“
„Strijela Višnjeg“, odapeta iz almaznog luka, oživnjava sećanje na džeferdar Vuka Mandušića, samo što se ta strela ne lomi, a zastrašuje crne legione.
„Luča“ mi se, u ovom čitanju“ učinila kao nebeska verzija „Vijenca“; u njoj su vasionski i zemaljski pesnik suočeni sa sličnim nevoljama. Pevajući, čovek se, i inače, približava Prvom Poeti, dopire do praga njegovog staništa, da se od tog praga odbije u svoju pomrčinu. Dosluh sa vrhovnim bićem je ostvaren zahvaljujući zajedničkom udelu u svetlosti:„Svemogućstvo svetom tajnom plamti/ samo duši plamena poete.“
Jedinstvo nebeske zamisli i zemaljske stvarnosti ostvareno je u Spasitelju, Tvorčevom „slovu vozljubljenom. Od Isusovog „svjetloga pogleda/ uplašene mrake iščezoše“.
Isus je svetionik u mraku naših života. Daničić u svom prevodu, upotrebljava višeznačnu narodnu reč „vidjelo“.On je, u spevu, najjače otelotvorenje naše istovremeno onostrane i ovostrane sudbine.
Materijalni svet se drži na univerzalnoj simpatiji, na danteovskoj ljubavi koja pokreće sunce i zvezde, na „magnetizmu“. Magnetizam je jedna od reči koje su se, u „Luči“, prvi put oglasile u okviru trohejskog deseterca, da razbiju njegovu monotoniju i označe granicu između viševekovne tradicije i osvita modernog doba. Tu su još: armonija, arhangel, Avrora, atom, ad, almaz, Amenta, Gorgona, delikates, dijamant, drakoni, elektrizam, ehidne, Eden, ideja, idoli, Kocit, katedra, kuriri, legion, Leta mirijada, masa, milioni, mašina, orizont, okean, poezija, porfira, pol, sfera, Stiks, simpatija, skeptar, tron,fizičeski okov, figura, Flegeton, haos, hor, himne,hidre, Cerera…
Ne znamo, ali osećamo i slutimo; slutiti, to je sve što znamo. Postojanje je izletelo iz jedne iskre, voljom i rečju Tvorca. Neki tom događaju, danas, daju naziv bin-bang, što nije ni lepše, ni ubedljivije od od naredbe Višnjeg „da bude svetlost“, dok se, po jednoj drugoj teoriji Vasiona neprestano širi, a to je, opet, u skladu sa pesničkim naslućivanjima
Vladika crnogorski je, u svojim slutnjama, bio na tragu najdubljih svetskih duhovnih iskustava i znanja.
[/restrictedarea]