Oda austrougarskoj agresiji

U Sloveniji je u toku neumoljivo revidiranje istorije kako bi se Austrougarska predstavila kao država koja ne samo da nije bila ugnjetač različitih naroda koje je potčinila već, štaviše, kao država koja je bila „na putu transformacije u trilateralnu federaciju“ gde bi slovenački narod, zajedno sa Hrvatima, postigao punu ravnopravnost. A tu „mirnu tranziciju“ i sve slovenačke snove je, pogađate, prekratio metak Gavrila Principa, ispaljen u Ferdinanda u Sarajevu

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Prošlo je 100 godina otkako je vođa, koji nikada nije bio biran na izborima, pozvao mnoge vaše zemljake da krenu u agresiju na jednu malu zemlju koja je tako postala žrtva osvajačkih ambicija tadašnje svetske sile. Na kraju tog poduhvata prebrojali ste 100 000 žrtava, a zemlja koju ste napali i razrušili izašla je iz rata kao pobednik. Vaša dotadašnja država se raspala, na veliku sreću vašeg vlastitog naroda. Kako onda da u javnosti predstavite ogromne žrtve tog besmislenog rata i svoju neslavnu ulogu u njemu?
To nije tek hipotetičko pitanje – to je realna dilema sa kojom su se ove godine suočili mnogi narodi u današnjoj Evropi, pa i u Sloveniji, koja je u vreme Velikog rata činila deo Austrougarske monarhije i povinovala se naredbama Beča. A kako je nesporno da je Austrija nametnula ultimatum Srbiji i da je prva napala Srbiju, u Sloveniji se nameće pitanje jesu li slovenački soldati, oni „kranjski Janezi“ iz 17. gvozdenog pešačkog puka − u Prvom svetskom ratu bili na strani agresora, dakle, uz rame loših momaka?

[restrictedarea]

RETUŠIRANJE ISTORIJE Odgovor je naoko jednostavan, međutim, ne i u Sloveniji. Da je na delu obilno retuširanje istorije, postalo je jasno još pre nekoliko meseci, prilikom gostovanja vođe slovenačkog državnog tela za obeležavanje Prvog svetskog rata, koja je u „Dnevniku“ nacionalne televizije sa indignacijom odbacila pitanje novinara − treba li priznati da su Slovenci bili na strani gubitničke sile (Austrougarske) što znači da je Slovenija iz rata izašla poražena. Ukazala je na „drugi ugao“, a ubrzo su i ostali slovenački istoričari prionuli gradnji teze da su se slovenački vojnici tokom Prvog svetskog rata „samo branili“. Branili su se stotinama kilometara daleko od rodne grude kada su pod kajzerovom zastavom napadali Srbe i srpske saveznike. Znači i kada se na srpsko-crnogorskom bojištu borio IV bataljon celjskog 87. pešadijskog puka, koji je još uoči rata bio stacioniran u Skadru. Deo slovenačkih vojnika je ratovao protiv Rusije, a deo protiv Italije u Tirolu i na frontu na reci Soči. A sve to je, eto, bilo samo radi odbrane sopstvenog ognjišta. Čak i istoričari mlađe generacije i oni „levičarske provenijencije“, svi odreda, nisu imuni na takvo „novo pisanje“ istorije. Da je projekat u punom zamahu, dokazuju sve javne rasprave i izložbe posvećene Prvom svetskom ratu, zahvaljujući kojima se iz tavanica, praktično niotkuda, izvlače prašnjave austrijske uniforme pradedova i u njima paradira širom Slovenije prilikom svetkovina upriličenih u čast i slavu nekada velike bečke monarhije.
Niko se ne bavi pitanjem šta je dovelo do rata, dakle pitanjem krivice. Umesto toga, novi slovenački istoriografi latili su se naizgled sporednih tema, poput rasvetljavanja reakcije ožalošćenog plebsa na vest o smrti „u narodu omiljenog“ Franca Ferdinanda i njegove supruge; mediji se naveliko bave evociranjem uspomena na put koji je balzamovano telo Franca Ferdinanda prevalilo od Sarajeva preko Zagreba i Ljubljane do grobne kuće u Beču, posvuda oplakivano od strane ucveljenih podanika koji su pohrlili na ulice da isprate svog vladara; naširoko se opisuje finoća austrougarskih, odnosno slovenačkih vojnika i oficira koji su služili Habzburškoj monarhiji, pa težak život u vreme Velikog rata, reprintuju se izveštaji iz štampe, evociraju različite sudbine, otkrivaju pisma i razglednice koje su svojti slali vojnici sa fronta… Ni rečju se više ne pominje da je ista ta monarhija vršila represiju i zabranjivala, između ostalog, upotrebu slovenačkog jezika u školama. Ceo poduhvat ima zajedničku crtu – neumoljivo revidiranje istorije kako bi se Austrougarska predstavila kao država koja ne samo da nije bila ugnjetač različitih naroda koje je potčinila već, štaviše, kao država koja je bila „na putu transformacije u trilateralnu federaciju“ gde bi slovenački narod, zajedno sa Hrvatima, postigao punu ravnopravnost. A tu „mirnu tranziciju“ i sve slovenačke snove je, pogađate, prekratio metak Gavrila Principa, ispaljen u Ferdinanda u Sarajevu.
Na portalu slovenačke državne televizije je nedavno osvanula vest da je u Republici Srpskoj postavljen spomenik „heroju“ Gavrilu Principu. Navodnici u koje je stavljena reč „heroj“ nisu slučajni, naprotiv, veoma su važni – publici snažno sugerišu da je Gavrilo Princip bio sve, samo ne heroj. U istom stilu je uređena i posebna postavka u Muzeju novije istorije, u centru Ljubljane, posvećena Prvom svetskom ratu. Tamo se može videti sve i svašta – od plakata (na slovenačkom i nemačkom jeziku) kojima je vlast pozvala stanovništvo da prikupi bakar i nikl za „našu armiju“ (nema ni u fusnoti da je ta bila agresorska) preko kopije vojničkih kreveta na kojima su se odmarali jurišnici austrougarske vojske, do propratnih panoa sa opisima junačkih podviga slovenačkih vojnika i oficira u Velikom ratu. Na ulicama gradova širom Slovenije veliki oglasi pozivaju ljudstvo da pogleda izložbu, a „pozivar“ je džambofotografija austrougarskog vojnika, „stilizovana“ sa nekoliko razmrljanih crvenih tačaka, koje simbolizuju njegova stradanja na frontu.

GVOZDENI JANEZI Multimedijalni portal nacionalne „TV Slovenija“ je otvorio i posebnu stranu posvećenu Prvom svetskom ratu. Tu je, između ostalog, prezentacija Prvog bataljona „čuvenog Gvozdenog 17. puka pešadije“ u čijem sastavu je bilo oko 80 odsto Slovenaca; nižu se hvalospevi na račun zasluga slovenačkih soldata u odbrani Tirola od Italijana koji su želeli da „prigrabe i taj deo teritorije“. Na istaknutom mestu je fotografija povećeg kamena sa vrhom u obliku granate na kojem piše (na slovenačkom jeziku) da bi se i hrast i brdo pre uzdrmali nego što bi iščezla vernost slovenačkog vojnika – austrijskom carstvu. Tu je i članak odakle možete saznati da je „Franc Jožef I bio poznat kao veliki radiša koji se za dobrobit svoje države trudio od rane zore do kasne noći“ i da jadnik tokom rata bezmalo oka nije sklopio od silnih briga. A kada je „njegovo srce prestalo da kuca“ − to je bio „crn dan za staru Austrougarsku“. Sledi sećanje na njegovog sina Karla Franca Jožefa, koji je 1916. nasledio preminulog cara, a koji se „prvo setio Slovenaca kada je 17. puk gvozdenih ‚kranjskih Janeza‘ nazvao prema sinu Otu“, pa je potom taj puk nosio ponosno carevićevo ime.
„Car Karel je u prvim satima svog carevanja pogledao svoje Slovence i dao im pred celim svetom medalju za njihovu uvek istu, uvek čistu i čeličnu vernost; ova medalja će biti naš slovenački ponos. Car Karel je svoje najdragocenije − ime svog sina − darovao našem Gvozdenom puku jer je dobro znao da će Slovenci na jugu države znati da cene da je na taj način nastala nova veza između habzburškog prestola i slovenačkog naroda“, objavio je tada list „Slovenec“, a danas se to ne samo pripoveda nego i obnavlja. „Da su Slovenci još uvek pod Austrougarskom i kada bi ona još uvek bila monarhija, onda bi 20. novembar bio datum koji bismo svi znali. Kao što su naši pradedovi znali za 18. ili 17. avgust. Prvi je bio dan rođenja cara Franca Jožefa, a drugi njegovog naslednika Karla. A 20. novembra 1912. godine se rodio novi prestolonaslednik – carević Oto“, piše na sajtu državne „TV Slovenija“.
Oto Habsburg, čije ime je poneo slovenački „gvozdeni puk“, zaista se potvrdio kao „veliki slovenački prijatelj“ jer se 1991. godine zalagao za što brži raspad tadašnje Jugoslavije i pozdravio otpor slovenačkih teritorijalaca „stranoj sili“ u vidu jugoslovenske (srpske) vojske. U njegovu čast je Slovenija 2007. godine upriličila poseban defile, pa je svoje vojnike obukla u uniforme 17. puka. Oto fon Habsburg nije krio da mu se baš taj (slovenački) puk „još kao dečaku posebno urezao u srce“. O posledicama napada Austrougarske na Srbiju, ili o zločinima koje je njena vojska, u čijem sastavu su se tako srčano borili Slovenci, počinila daleko van granica bečke monarhije − na svim tim muzejskim prezentacijama niti na internet stranama nema ni jedne jedine reči.

ŽIVELA AUSTRIJA Slovenački osvrti na taj period počinju prisećanjima na veliko narodno veselje kojim je dočekana austrougarska objava rata Srbiji 28. jula 1914. godine. „Iako je vest o mobilizaciji bila tragična, ona je svuda među ljudima u Sloveniji prouzrokovala mnogo veselja. U bečkom Novom gradu velika masa ljudi hoda ulicama uz pokliče ‚Živela Austrija!‘ i ‚Neka nestane Srbija!‘“, pisao je, kako opširno navodi sajt „TV Slovenije“, list „Slovenački narod“. Dnevni list „Slovenec“ je sa istim nabojem opisivao kako se „u mnogim mestima mladi momci javljaju kao dobrovoljci“ i kako su vozovi u Sloveniji bili prepuni dragovoljaca koje je narod, okupljen uz prugu, pozdravljao mahanjem, dok ih je iz sela pratila pesma. „Slovenec“ je verno preneo i atmosferu iz Tržiča, varošice nadomak Kranja: „Kao munja se proširila vest o ratu između Austrije i Srbije. Svuda je vidljiva ogorčenost prema srpskim ubicama. Sveštenik je u nedelju u pola pet ujutro vodio svetu misu za one koji odlaze u rat i održao im kratak govor kako bi ih ohrabrio. Mnogo mladih i muškaraca primilo je svete sakramente i dobilo na dar čudotvorne slike Majke Božije. Sa željom da se kao pobednici vrate iz borbi, rastali su se od naših hrabrih ratnika.“
Najveći slovenački dnevnik „Slovenec“ je u broju od 27. jula 1914. objavio antisrpsku huškačku pesmu bana Natlačena pod naslovom „Bojni grom“, čija treća strofa glasi: „Topovima pozdravljamo vas Srbe; hladan dom vam dižemo uz vrbe“. Slovenački nadbiskup Anton Bonaventura Jeglič u govoru održanom 11. avgusta 1914. pozdravio je pastvu rečima: „Muškarci! Zove vas car da oružjem u ruci branite katoličku Austriju, našu katoličku carsku porodicu od zakletih neprijatelja… Dakle, napred! Sa vama je Bog, napred sa odličnim vojskovođama, napred ka slavnoj pobedi!“ Ivan Šušteršič, predsednik Pokrajinskog odbora Slovenačke narodne partije, zagrmeo je još 5. jula 1914. u ljubljanskom hotelu „Union“ da je Srbija „zemlja ubica i razbojnika“, uz najavu da će „teška pesnica slovenačkog vojnika… razbiti lobanju tog Srbina u kome živi proždrljiva megalomanija“.
Ako neko misli da su samo demohrišćani i radikalni katolici sejali seme mržnje prema Srbiji i Srbima, vara se. Ni slovenački liberali nisu bili bolji. Ivan Tavčar, predsednik ljubljanske opštine i prvak Slovenačke liberalne napredne stranke, pozdravio je sa svog balkona vojnike koji odlaze u „borbu (protiv Srba) za slovenački narod!“ Kada je to čuo njegov politički saputnik, poslanik u austrijskom parlamentu Ivan Hribar, zapisao je u svom dnevniku: „Morala bi da izazove gnušanje ova servilnost koja otkriva svu bedu ropskih duša…“
Kraj Velikog rata doneo je razočaranje ne samo Beču nego i Ljubljani. Mala Srbija postala je jedna od pobednica, a srpska vojska je zaslužna i za oslobođenje cele (današnje) Slovenije. Srpski dobrovoljci su u Sloveniji dali značajan doprinos borbi za severnu i zapadnu granicu, odnosno za granice buduće Države SHS. Ne treba zaboraviti ni da je Mihajlo Pupin zaslužan što je Bled, danas reklamiran kao „slovenački biser“, uticao na američkog predsednika Vilsona da ne pripadne Italiji. Ali o tome se danas u Sloveniji ne divani, a Pupinova kuća je davno propala jer se službena Ljubljana o njegovoj zaostavštini, iako ju je silno zadužio, nije brinula. O prećutanoj zaostavštini, koja bi mogla da približi dva naroda, ne brine ni srpska ambasada u Sloveniji, jer je nedavno prilikom obeležavanja državnog praznika (Sretenja) predstavila fotografije o Srbiji i Prvom srpskom ustanku, ali među njima nije bilo nijedne što bi podsetila na pozitivna dela Srba (i Srbije) kojima su zadužili Slovence.
Agresori, soldateska nekadašnje Habzburške monarhije, danas su prikazani u lepom svetlu, a sve to se radi suptilno i posredno, recimo kroz prikaz pisama i razglednica koje su slovenački vojnici sa fronta slali svojim najmilijima, a iz njih izvire topao, ljudski lik onih koji su za cara koračali ka Srbiji i slali nevine u smrt. Prošlost je ponovo meta interpretacija, neprijatne činjenice se guraju u zaborav, dok se nevažne pojedinosti koje svedoče o „srećnom životu u monarhiji“ sada kuju u zvezde. Sve to sa jasnim ciljem − da bi se lakše uticalo na našu budućnost. Baš kao što je onomad primetio Erik Artur Bler, poznatiji kao Džordž Orvel: „Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; onaj ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“

___________________________________________________________________________

ZAKOPANE ČINJENICE

Kada je slovenačkim političarima to koristilo, onda je, na primer, opština u Kranju sa 18 glasova „za“ i tri glasa „protiv“ odlučila da se ceo kraj, kao izraz ljubavi prema Srbiji i Srbima – nazove Srbijom. Najuticajniji slovenački političar tog vremena, Anton Korošec, 1919. godine rekao je da slovenački narod duguje „veliku zahvalnost Srbiji, srpskoj vojsci i posebno vojvodi Mišiću kao najistaknutijem poborniku oslobođenja Slovenije“. Mariborski list „Straža“ je 22. avgusta 1919. godine javio da su „Srbi bili potrebni Slovencima, a ne obratno“ i da su Srbi prihvatili Slovence „kao zlosrećnu braću“ iako su „mogli u njima videti i izdajnike jugoslovenskog naroda“ jer su se „sa Austrijom borili protiv Srbije“. Zaboravljena je i beseda slovenačkog generala Rudolfa Majstera, koji se zahvalio srpskim vojnicima i oficirima na hrabrosti. To se odnosilo na srpske dobrovoljce koji su učestvovali u borbama za Maribor i severnu slovenačku granicu. Danas je u zaborav gurnuto i da je Ljubljana 23. oktobra 1930. godine proglasila pukovnika Stevana Švabića, Srbina, za svog počasnog građanina, a jedna ljubljanska ulica je od 12. juna 1923. godine nosila njegovo ime. Zaboravljeno je i da je Anton Korošec, vođa slovenačke Ljudske stranke i slovenački predstavnik u Jugoslovenskom odboru u Parizu, na javnoj proslavi Ujedinjenja u Ljubljani 1. decembra 1918. rekao: „Slovenci su zahvalni Srbiji i srpskoj vojsci jer ona mnogo čini za odbranu naše teritorije.“

[/restrictedarea] sročnый zaйm vzяtь zaйm onlaйn na qiwizaйm rassročkazaйm viva denьgi