Nju vejv art-porno

Seks postaje sve više prisutan u kadrovima filmova i televizijskih serija. I to u najeksplicitnijoj formi. Oslobađanje u njegovom prikazivanju je u mnogo slučajeva već prešlo na stranu pornografije

Od kada je filma, bilo je i onih koji su dično pomerali granice „slobode“ (zlo)upotrebom seksa. Činili su to najviše zahvaljujući izopačenom i zadrtom licemerju s kojim su napredna zapadna društva prihvatala ideju seksa na filmu. Smatrali su ga prljavštinom i sakrili ga iza dobro branjenog tabua. Stvorivši tako mogućnost da „napredni“ među filmskim maherima, koji su se krili iza umetničkih sloboda manipulisanjem, izazivanjem i pre svega za sebe korisnim slobodnim „vizionarstvom“, pomeraju granice dozvoljenog prisustva seksa na filmu. Rađeno je to postupno i strpljivo. Ta duga i mukotrpna borba za „slobodu“ je u svakoj deceniji filmskog putovanja do današnjih dana ostavljala za sobom neko čuveno delo koje je igralo na kartu što otvorenijeg i skandaloznijeg prikazivanja seksualnih prizora. Problem je uvek bio što su uglavnom takvi filmovi snimani samo seksualne provokacije radi i nisu posedovali skoro nikakve druge umetničke vrednosti zbog kojih bi bili upamćeni. Današnji je neimarski rad na ovom planu, međutim, otišao najdalje. Dok se, recimo, doskoro po škakljivim prizorima (koje, međutim, uglavnom ne vidite do kraja) najistaknutiji i najsvetliji primer otvaranja vrata zabranjenim ljubavnim prizorima, Bertolučijev „Poslednji tango u Parizu“ smatrao posebnom vrstom umetničkog „skoro pornografskog“ izraza, u čemu je decenijama ostao usamljeni bastion velikog slobodnog koraka napred na ovom planu, današnji njegovi naslednici su ga brutalno nadmašili. U poređenju sa filmovima koji danas umetnošću markiraju pornografiju i za to dobijaju nagrade najuglednijih filmskih festivala i institucija pomenuto Bertolučijevo stožer-delo je naivna i nevina dečja bajkica.
[restrictedarea]

INICIRANJA ART-PORNO TRENDA U tom novom procesu artifikacije pornografije predvodničku poziciju trenutno zauzimaju prošlogodišnji filmovi, kanski pobednik „Plavo je najtoplija boja“ Abdelatifa Kešišea i novi korak u pseudointelektualnom eksponiranju danskog celuloidnog barda, Larsa fon Trira, „Nimfomanka“. Prvi se bavio eksplicitnim, predugim i zamorno besmislenim prikazivanjem lezbijskih orgija između tinejdžerke i zrele žene, a drugi svakojakim seksualnim zadovoljavanjima svetom, sobom i životom zgađene i izmorene nimfomanke iz naslova. U oba slučaja, između ozbiljne naracije kvalitetnog umetničkog filma i njoj odgovarajuće vizuelne podrške moguće je pronaći scene potpuno otvorenih seksualnih prizora, čije postojanje uopšte ne doprinosi umetničkom efektu niti razvoju priče. Ali „zapanjuje“ i provocira dvolične moraliste. Tako je dodata još jedna stepenica u pomenutom višedecenijskom procesu filmskog oslobađanja od dubioznih moralnih stega kada je u pitanju seks. Ali ovaj proces nije završen. U tekućoj godini, a nema sumnje i u sledećim, prokopanim putem ova dva toliko cenjena i od svih obožavana „oslobađajuća“ filma krenuće i niz novih. Jedan od njih je već počeo da osvaja festivalske nagrade baveći se avanturama jedne američke majke koja odlučuje da postane prostitutka u drami „Potres mozga“, a njoj parira inače vrlo ugledni glumac i povremeno režiser Džon Turturo sa filmom „Uvenuli žigolo“ koji na komičan, ali podrazumevajuće seksualno provokativan i trendomanijski napredan način nudi priču o cvećaru odlučnom da uspešno započne karijeru kao žigolo.
Novi talas art-porno filmova je veoma zastupljen i u najpopularnijim, u svim segmentima produkcije izuzetnim televizijskim serijama, od „Rima“, „Bordžija“, „Spartaka“, „Kalifornikacije“ (ranije „Seksa i grada“ kao jednog od pionirskih inicijatora ovog trenda) do „Igre prestola“. I još, skoro da nema ličnosti ili pojave iz takozvane industrije seksa koja nije dobila svoje televizijsko ili celuloidno biografsko mesto u aktuelnim ili donedavno aktivnim ostvarenjima. Trenutno je u drugoj sezoni serija „Gospodari seksa“ koja se bavi naučnicima čija su navodno pionirska istraživanja seksa omogućila seksualnu revoluciju. Prošle godine se u najpohvalnijim konotacijama pričalo o austrijskom filmu „Raj: ljubav“ pošto je eksplicitno opisivao raj sredovečne Austrijanke u takozvanom seksualnom turizmu u Keniji, stvarnoj, inače, pojavi organizovanja seksualnih putovanja imućnih zapadnih domaćica u zemlje trećeg sveta. Svoje mesto u istoriji filma je posle bogatog učinka u pornografskoj industriji dobila i čuvena zvezda filma „Duboko grlo“ u biografskom filmu o svojim legendarnim zanatskim sposobnostima, „Lavlejs“. O seksualnim zavisnicima snimljeno je mnoštvo filmova ili su bar dobijali značajan prostor kao dobar dekor u nekim drugim pričama. Najnoviji doprinos za njihov slučaj su filmovi „Don Džon“ i „Hvala što se poveravate“, naravno sa podrazumevajućim doprinosom u daljem oslobađanju prikazivanja seksualnih prizora. Biografski film, i to poetičnog naslova, „Pogled ljubavi“, dobio je i britanski biznismen Pol Rejmond, koji je prvi pokrenuo lanac striptiz-klubova i najtraženijih pornografskih magazina na Ostrvu. Da i ne pominjemo aktuelnu pripremu tako strastveno najavljivane ekranizacije svetskog bestselera „Pedeset nijansi sive“, koji je postao planetarna senzacija primoravši i one što imaju problem da drže knjigu u rukama da se osete kao veliki ljubitelji pisanog štiva i to samo zato što na svojim stranicama nudi obilje erotskih prizora. Podrazumeva se da će u adaptaciji engleske režiserke Sem Tejlor-Džonson sve te silne komercijalne erotične nijanse iz pisanija njene sunarodnice Erike Mičel, koja se potpisuje kao E. L. Džejms, dobiti neophodnu art-porno vizuelizaciju. Mnogi su skloni da tvrde da će taj film biti erotski hit-film naredne godine.

NEOBIČNA HOLIVUDSKA RAČUNICA Otkuda ovaj sve bogatiji talas seksom opsednutih i snažno začinjenih filmova? Iako su oni mahom iz manjih kinematografija i produkcija, njihov je uticaj tako moćan da o priključivanju trendu sve ozbiljnije razmišlja čak i za otvaranje prema seksu u svojim filmovima oduvek čvrsto rigidni i zadrto hermetični A-Holivud. Najveći holivudski studiji su, naime, paradoksalno i dalje potpuno zatvoreni za ovakvo prezentovanje seksa. Najpre, jer tamo još uvek vlada pomereni cenzorski sistem vrednosti, koji nedoraslim gledaocima dozvoljava da u holivudskim najkomercijalnijim filmovima vide na hiljade najbrutalnijih ubistava godišnje, a istovremeno zabranama onemogućava da ta ista publika vidi makar delić „bezobrazne golišavosti“. Kamoli eksplicitni seks. Njemu mogu da se nadaju potrošači takozvane nezavisne produkcije, a i u okviru nje samo povremeno i mnogo umerenije od evropske seksom sve obuzetije kinematografske ponude. Holivudski veliki studiji odolevaju čak i pošto su se pojavile televizijske serije sa svim seksualnim prizorima koje ulaze u domove miliona zabezeknutih Amerikanaca. Holivud je, međutim, sve samo ne puritanski bunker. Legendarno kroz čitavu istoriju sačinjen od najporočnijih i najdekadentnijih persona, on je i danas, kao i uvek, mesto gde nema moralne čistote, čak ni ideje šta bi ona mogla da predstavlja. To što se još nije okrenuo art-porno trendu je, kao i sve u njegovim koridorima, stvar poslovne procene i shodno njoj, operativne politike. Naime, neko poslovno pronicljiv i dovoljno uticajan je izračunao da bi eventualno seksualno revolucionisanje bezumnih strip-akcija ili onih prenetih iz video-igrica, koje dominiraju u ponudi holivudske zabavne industrije za najširu publiku, bilo neisplativo. Ciljna gledalačka publika za hitove iz njihove aktuelne fabrike celuloidne instant-zabave seksom se napaja i zadovoljava uz pomoć interneta koji je postao najveće pornografsko tržište ikada. Procenjeno je da adolescentni filmofil, koji je glavni potrošač onoga što stiže od velikih studija, ne želi da akcione hitove ispunjavaju eksplicitni seksualni prizori. Samo zato još uvek nedostaju u ponudi takozvanih „mejdžors“ (velikih) studija. Još uvek se nasilje, i to ono što brutalnije i izopačenije, mnogo više isplati od seksa. Ljubav, dakle, Holivudu i njegovoj publici – nije potrebna!
[/restrictedarea]