Ko je Rus, ne budi mu drug

Po običaju uvežbavanom tokom proteklih desetak meseci, glasila na Zapadu, naročito u engleskom govornom području, nastavljaju da demonizuju ne samo Rusiju i njeno rukovodstvo već i svaku javnu ličnost koja se o Rusima izražava pohvalno

Piše Miodrag Zarković

Više od sedam hiljada majica sa likom Vladimira Putina razgrabljeno je u Moskvi za samo nekoliko sati, u ponedeljak 11. avgusta. Među onima koji su strpljivo stajali u redu ne bi li se dokopali željenog odevnog predmeta bio je i američki glumac Miki Rurk, koji je potom ponosno šetao kupljeni komad odeće jezgrom ruskog glavnog grada.
Znatiželjnim novinarima koji su ga pitali otkud to da kupuje majice sa Putinovim likom holivudski glumac je rekao da to „nema veze sa politikom“, već da je ruskog predsednika upoznao, da su se sreli nekoliko puta i da ga vrlo ceni na ličnom nivou. Takođe je dodao da se zabavlja sa izvesnom Ruskinjom, pa je i to verovatno imalo udela u njegovoj naklonosti ka sve klevetanijem ruskom predsedniku.
Nekako u isto vreme, podršku Putinu iskazala su još dva glumca, odranije poznata vašingtonskim organima gonjenja: Stiven Sigal i Žerar Depardje. Prvi, mnogo čuveniji po aikido majstorstvu nego po glumačkim veštinama, od samih početaka ukrajinske krize je vrlo jasan u proruskim stavovima – čak je, istini za volju, pribranim i promišljenim nastupima na televizijskoj stanici RT prilično iznenadio svetsku javnost, nenaviklu da od holivudskih zvezda sluša umnije istupe; proteklog vikenda, Sigal je održao koncert na Krimu, u Sevastopolju, sa sve ruskom zastavom na bini. Depardje se može podičiti još dužim stažem putinoljupca, s obzirom na to da mu je lično ruski predsednik uručio rusko državljanstvo pre nepune dve godine; proteklih dana se i Depardje oglasio, navodeći same reči pohvale za Vladimira Putina.
Demokratski, otvoreni, tolerantni i transparentni Zapad doživeo je poteze ove trojice glumaca kao tešku izdaju!
[restrictedarea]

A ANĐELINA?! Uistinu nema tiražnijeg glasila na engleskom govornom području koje se nije narugalo pomenutoj trojici, ili barem nekom od njih zbog iskazivanja pozitivnih stavova o čoveku koji je na Zapadu označen kao „novi Hitler“. Salve najgrubljih uvreda izručene su na žigosanu trojku, a najdalje su, po običaju, otišli Englezi, tačnije londonski dnevni list „Gardijan“, koji inače uživa ugled navodno umerenog i slobodoumnog glasila. Na svom vrlo posećenom internet izdanju, „Gardijan“ je objavio neveliki, nepotpisani blog, u kojem stoji:
„Ako ste holivudska zvezda srednje klase i u godinama, onda ove sedmice postoji samo jedan predmet koji naprosto morate da nosite u javnosti: majica sa likom Vladimira Putina. Sve vaše omiljene zvezde iz Fabrike snova nose po jednu takvu, pod uslovom da obožavate samo Mikija Rurka i Stivena Sigala i nikoga više. U poslednja dva dana, Rurk je snimljen na moskovskom Crvenom trgu kako u redu čeka da kupi traženu majicu, i to samo 24 sata pošto se Sigal, nastupajući na proruskom separatističkom koncertu u Sevastopolju, takođe pokazao u Putinovoj majici. Ali, oni nisu usamljeni u filmskom svetu, kada je reč o držanju Vladimira u srcu. Žerar Depardje, koji je postao ruski državljanin početkom prošle godine, odavno je već obožavalac, a odlazio je toliko daleko da je ruskog vođu poredio sa papom, tako da njihovo simpatisanje traje već godinama. Dakle, imamo vrlo čudnovatu bazu obožavalaca: jedno pomalo smešno kljuse iz B-filmova, jednog sagorelog iz devedesetih koga je kritika nanovo oživela i jednog nakresanog francuskog boema koji trenutno po bioskopima plaši gledaoce svojom razgolićenom korpulencijom. Šta li to objedinjuje tri ovako raznovrsna lika?“
Slično zajedljivih i otrovnih osvrta bilo je u neograničenim količinama po bukvalno svim ćoškovima medijskog prostora na engleskom jeziku. Kao i mesecima, pa i godinama, pa i decenijama unazad (mada se može reći čak i vekovima, ako imamo u vidu čuveni skandal sa „Potemkinovim selima“) zapadni novinari pokazali su odsustvo bilo kakvih obzira u odnosu prema Rusiji i Rusima, ovog puta oličenim u predsedniku države Vladimiru Putinu i svima koji se drznu da mu iskažu bilo šta osim čiste mržnje. Ko god da se usudi da kaže neku lepu reč o Putinu ili Rusiji, proći će kao Rurk, Sigal i Depardje, bez obzira na to da li je zaista vešt i priznat umetnik, ili komercijalna mamipara. Jednostavno, rusoljublje je na Zapadu najveći greh, nešto što se ne prašta ni pod kakvim okolnostima.
(Kao što je politička korektnost uvek prečica do para i slave, Anđelini Džoli, koja iza sebe ima skandala i razvrata koliko Rurk, Sigal i Depardje zajedno, niko ne sme da protivreči kada na odjavnoj špici svog sumanutog filma „U zemlji meda i krvi“ napiše da su Srbi silovali sto hiljada „bosanskih žena“. O njoj „Gardijan“ nikada neće objaviti ovako jedak sadržaj.)

SAKRIVENA ISTINA Toliko o onome čega je u zapadnim medijima bilo i previše. Sada o nečemu čega nije bilo uopšte: istine o padu malezijskog aviona nad Ukrajinom.
Melezijski dnevni list „Nju strejt tajms“ objavio je 6. avgusta članak o napretku istrage pada aviona i preneo neka nezvanična, mada vrlo značajna saznanja, značajnija utoliko što potiču od američkih (istina neimenovanih) izvora. Ta saznanja govore da malezijski avion nije oboren pogotkom sa zemlje, kako se pretpostavljalo, već hicem iz vazduha, a da je dokrajčen mitraljeskom vatrom, takođe iz vazduha. Tako vele američki stručnjaci sa kojima je razgovarao „Nju strejt tajms“.
Ukoliko je to tačno, onda iz kruga osumnjičenih za obaranje malezijskog aviona sasvim ispadaju proruske snage: one naprosto nemaju letelice. Sa skoro istom pouzdanošću otpada i vojska Rusije, pošto ruski avioni ne mogu tek tako i neopaženi da vršljaju po nebu iznad Ukrajine. Što će reći, ostaje samo jedna strana: kijevske snage.
Zanimljivo je da se saznanja koja iznose malezijske novine poklapaju sa prvobitnim saopštenjima ruskog Ministarstva spoljnih poslova, koje je odmah po padu aviona izjavilo da su ruski radari kobne noći registrovali ukrajinski vojni lovac „Su-25“ u blizini nesrećne civilne letelice. Tada tim informacijama niko nije pridavao veći značaj, ali danas, pošto slična potvrda stiže i sa druge strane, ti navodi naprosto dobijaju na težini. Takođe je i kanadsko-ukrajinski posmatrač OEBS-a Majkl Bocjurkiv, prvi istražitelj dospeo na mesto pada malezijskog aviona, izjavio da je pilotska kabina bila izrešetana mitraljeskom paljbom iz vazduha. Isto tvrde i očevici koje su lokalni dopisnici britanskog Bi-Bi-Sija intervjuisali odmah posle nesreće: svi do jednog pričali su o tome da su na nebu videli dve letelice, jednu civilnu i jednu vojnu, i da je onda civilna pala, a posebno je zlokobno to što je dotični prilog u međuvremenu uklonjen sa Bi-Bi-Sijevog sajta, kao i da nikada nije repriziran u njihovom programu.
Tako da navodi „Nju strejt tajmsa“ u stvari i nisu neka naročita novost, ali se može reći da je taj list prvo veliko glasilo (pritom, kao malezijsko, neposredno povezano sa tragedijom i zainteresovano za istragu) koje je takva saznanja objavilo. A koliko je velikih medija na Zapadu prenelo navode „Nju strejt tajmsa“? Nijedan! Nikome se nije čak ni omaklo da makar usputno citira navode malezijskog lista.
Toliki je nivo kontrole, ali i poslušnosti među glasilima na demokratskom, otvorenom, tolerantnom i transparentnom Zapadu.

„PUTIN SE HRANI KRIZAMA“ Kako onda, u svetlu svega ovoga može da deluje onolika histerija o krivici Putina i Kremlja za smrt 298 nevinih putnika, koja je sedmicama gruvala sa svih strana? Kako danas može da izgleda jedan od tipičnih naslova iz tog vremena, postavljen na redakcijsku kolumnu „Vašington posta“ od 22. jula: „Ruski varvarizam: Zapadu potrebna strategija da bi obuzdao najnoviju podivljalu državu“?
Isto onako kako je izgledao i Vilijemu Blumu, američkom publicisti, nekadašnjem službeniku Bele kuće koji se još u vreme Vijetnamskog rata razišao sa zvaničnim Vašingtonom i od tada mu postao žestoki kritičar:
„Čitam ‚Vašington post‘ punih 25 godina: šest godina tokom sedamdesetih, za vreme rata u Vijetnamu, i poslednjih 19 godina, od 1995. do danas. Svakog dana provedem obično po tri sata pažljivo ga iščitavajući. I kada je reč o američkoj spoljnoj politici, mogu da kažem da je taj list danas gori nego ikada za tih 25 godina. Došlo je do tačke da, na primer, ne prihvatam zdravo za gotovo niti jednu reč koju je ‚Post‘ objavio u vezi sa Ukrajinom“, napisao je Blum u osvrtu objavljenom na uticajnom „Global riserču“.
To što se trezveniji, poput Bluma, sve više zgražaju nad onim što glavni zapadni mediji rade nimalo ne brine iste te medije. Oni sa svojom politikom mržnje prema svemu što zvanični Vašington odredi kao metu – a naročito prema Rusiji i Rusima – nezadrživo nastavljaju. I nemaju nameru da se zaustavljaju. Na primer, tiražni „Čikago tribjun“ je 13. avgusta objavio urednički komentar naslovljen „Kako Putin koristi haos koji proždire Zapad“, u kojem, naravno, „objašnjava“ uživanje s kojim šef Kremlja, navodno, prati slabost i neodlučnost zapadnih država. Ne samo da je u tekstu nakrcano pregršt uvreda na račun Rusije i njenog predsednika već sam članak počinje sa dva citata. U prvom se, kao prekorevanje Baraka Obame, podseća da je sadašnji američki predsednik u kampanji za izbore pre dve godine govorio da je Hladni rat završen pre 20 godina. U drugom se navodi pasus iz jednog članka nedeljnika „Tajm“, od 24. jula ove godine:
„Generacija zapadnjaka odrasla je u srećnom uverenju da se Hladni rat odavno završio i da je mir zajemčena evropska budućnost. Oni se sporo pridružuju ponovnim potrebama da se obuzdaju ambicije Rusije. I zato Putin nastavlja da pritiska. Ostali svetski lideri nastoje da izbegnu krize; Putin se krizama hrani.“
[/restrictedarea]