Dobrica Ćosić između književnosti i politike

Problem koji pobuđuje veću istraživačku pažnju tiče se odnosa političkih stavova pisca i njegovog umetničkog dela. Ukoliko je pisac politički angažovan, ukoliko javno zastupa političke stavove, možemo se upitati da li ta okolnost ima neke književno-umetničke posledice po njegovo delo?

Piše Zoran Avramović

Usrpskoj kulturi utemeljena je tradicija bliske veze književnosti i politike početkom 19. veka. Sa stvaranjem srpske državnosti, književnici su se snažno mešali u političke stvari društva. Da li kao funkcioneri političkih stranaka, državni činovnici ili kao slobodni mislioci o javnim problemima društva i države, nije od većeg saznajnog značaja. Srpska književnost je autorski i stvaralački bila u tesnom dodiru sa političkim životom. Između dva svetska rata nije bilo književnika koji se nije na neki način uplitao u društvene događaje i političke ideje. U izmenjenim državnim i društvenim okolnostima, ta bliskost se nastavila i posle Drugog svetskog rata.
Ko su bili književnici – političari, da ih tako odredimo, posle 1945. godine? Možda bi pitanje trebalo da glasi – ko nije bio književnik − političar?
[restrictedarea]

OGLEDALA Dobrica Ćosić je, bez sumnje, najdosledniji pripadnik ove srpske kulturne tradicije: književnost i politika su bili njegovo životno opredeljenje. O tome svedoči knjiga Milivoja Pavlovića Ogledalo Dobrice Ćosića (Novosti, 2014). Napisana na kolažni način, u kojem se autorski delovi (analize i lično iskustvo susreta sa piscem) prepliću sa fragmentima ocena i stavova drugih proučavalaca dela Dobrice Ćosića, ali i sa fotografijama, faksimilima tekstova pisca, knjiga zapravo predočava slikovno i verbalno ogledanje pisca u vremenu u kojem je stvarao i delovao. Pa kakvo je to ogledalo? Ima ih nekoliko. Najpre, to je osvetljavanje ulaska pisca u svet ratnog vihora, u svet pobednika posle 1945. godine, kao i u početak književnog stvaranja. Opsesivnost književnošću i politikom, otkrivamo u ranoj mladosti Dobrice Ćosića.
Drugo ogledalo je političko iskustvo saradnje sa Titom i komunističkom vlašću. Treće je nacionalno pitanje Kosova i Metohije. Najveći deo ogledala koje postavlja Milivoje Pavlović okrenut je prijateljima, koji su ostavili dubok trag u životu i stvaralaštvu Dobrice Ćosića. A tu su bili književnici i naučnici, filozofi. Zapisi o prijateljima pokazuju, zapravo, vrednost duhovnih odnosa između ljudi, otkrivaju jedan proces prožimanja, građenja stavova, ideja i pogleda na celinu životnih pitanja.
Knjiga Ogledalo Dobrice Ćosića može sa oceniti kao dobar uvod u temeljno proučavanje odnosa književnosti i politike u stvaralaštvu Dobrice Ćosića. Pisana ostavština pisca je ogromna − romani, publicistički tekstovi, rasprave, dnevnici, intervjui, prigodni govori. Da li i kakva stvaralačka veza postoji između ovih žanrova?

DVA STAVA PREMA SVETU Politika i književnost su dva odnosa, dva stava prema svetu, i dva posebna izraza praktičnih i idejnih opredeljenja. Pored pragmatike dana, rešavanja tekućih problema zajednice, politička delatnost teži izražavanju načela zajedničkog života ljudi ili određenju „opšte suštine“.
Problem koji izaziva veću istraživačku pažnju tiče se odnosa političkih stavova pisca i njegovog umetničkog dela. Ukoliko je pisac politički angažovan, ukoliko javno zastupa političke stavove, možemo se upitati: da li ta okolnost ima neke književno-umetničke posledice po njegovo delo? Štaviše, može li pisac da koristi umetničko i književno delo kao sredstvo izražavanja svog političkog ili društvenog mišljenja? Da li pisac, drugim rečima, stvara i politički angažovano delo?
Da se ovom prilikom, podstaknuti knjigom Ogledalo Dobrice Ćosića, zadržimo na nekoliko pitanja. Kakvi su bili uloga i uticaj pisca u književnom i političkom (javnom) životu SFRJ i Srbije? Šta je motivisalo njegove neistomišljenike da ga kritikuju do granica mržnje? Kakav će biti njegov spomenik u kulturi srpskog naroda?
Dobrica Ćosić je bio ličnost sa ogromnim stvaralačkim i političkim strastima. Život mu je protekao u smenjivanjima njihovog prvenstva u određenim razdobljima, bez velikog udaljavanja i u stalnom sporu, u kojem je književno stvaranje bilo otpornije na promene stvaralačkog postupka. A politički stavovi i ponašanje? Velike promene: od jugoslovenstva do srpskog interesa, od komuniste do demokrate, od titoiste do antititoiste. Međutim, u tim promenama nije menjao svoj humanistički habitus, svoj nagon da pomogne onima koji su se našli u nevolji.

U SVOM I TUĐEM VEKU Da kažemo nešto o njegovom uticaju i ulozi u svom i tuđem veku. Na vlasti i u opoziciji. Na jednom mestu u svojoj knjizi Milivoje Pavlović piše da je „vlast zazirala od rastućeg ugleda Dobrice Ćosića“ i da je bio, posle Đilasa „državni neprijatelj br. 1“. Kako je književnik postao politički vođa bez stranačke organizacije?
Dobrica Ćosić je bio vodeća ličnost srpske opozicije (zalaganje za demokratski poredak i nacionalne interese) u socijalističkoj partijskoj državi. On je čovek bogate i zanimljive biografije: bio je partizan, komunista, disident, demokratski kritičar vlasti i nastavljač svesti o nacionalnim interesima srpskog naroda. Osnova njegove političke motivacije bila je ideja pravdoljubivosti i opšteg dobra naroda, a ne lični karijerizam i volja za vlašću.
Svojim romansijerskim opusom bavio se istorijskom sudbinom srpskog naroda, što anacionalnoj struji srpskih komunista i komunistima iz drugih nacija i religija nije bilo po volji. Književnu delatnost Dobrice Ćosića komunističke vlasti su trpele, ali njegovo političko delovanje su raznim sredstvima osuđivale i sprečavale, kao u pokušaju pokretanja časopisa „Javnost“ 1981. godine.
Dobrica Ćosić je davao podršku udaljenim profesorima Filozofskog fakulteta od 1975. godine, učestvovao u stvaranju dokumenata kojima se osporavao komunistički monopol na vlast. U optici vlasti on je bio nacionalista i antikomunista. Čuvari sistema samoupravnog socijalizma organizovali su javne kampanje za ona književna dela koja su, po njihovoj proceni, imala političku (ideološku, nacionalnu) poruku.
U debatama na sastancima kućnih „slobodnih univerziteta“, reč Dobrice Ćosića slušala se sa osobitim poštovanjem. Bio je jedan od najvažnijih stubova demokratskih inicijativa − pisao je sam, ali i organizovao pisanje pisama za odbranu ugroženih prava i sloboda građana, osnovao je protivzakoniti Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja 1984. godine i istovremeno kritikovao politički monopol na vlast. Davao je prednost reformi jugoslovenske države nad srpskim pitanjem u svom političkom angažmanu sve do 1989. godine.
Kako se bližila 1990. godina, njegova kritika Jugoslavije kao najveće srpske zablude se pojačavala, a jačala je fiksacija na Srpstvo. U jednom trenutku svoju javnu naklonost prema Slobodanu Miloševiću nije krio. Utvrdio je da se Slobodan Milošević „hrabro posvetio obnovi srpske države i spasavanju srpskog naroda“ i da je posle rata najviše od svih srpskih političara učinio za srpski narod (Politika, 27. jul 1991). Na iznenađenje nekadašnjih saboraca za demokratiju, voljom onoga koga je hvalio, našao se na vrhu treće Jugoslavije. Posle pada sa funkcije predsednika države, priključio se Miloševićevim kritičarima, ali ne zbog sujete, već iz uverenja da nije upravljao dobro srpskom državnom politikom. Po samopercepciji ostao je demokrata, a ne nacionalista (27. 10. 1992). Evropu je optuživao da je gurnula Jugoslaviju u rat (2. 10. 1992).

MRŽNJA I POBUDE Za Dobricu Ćosića se ne može tvrditi da je imao rđav karakter i da mu je politička motivacija bila makijavelistička. Na njegove ideje o politici i demokratiji uticala je moralna maksima a kolebljivost u pogledima na jugoslovensku državu potiče koliko iz protivrečne jugoslovenske stvarnosti toliko i iz višedecenijskih zabluda (od 1918. godine) srpske inteligencije o istovetnosti jugoslovenskih i srpskih interesa.
Šta je motivisalo njegove neistomišljenike da ga kritikuju do granica mržnje? Dobrica Ćosić je imao značajnu ulogu u javnom političkom životu SFRJ i Srbije, u književnom delu srpske kulture, ali istovremeno, sve do smrti, imao je ogorčene i ostrašćene kritičare i osporavatelje. Ali ne samo u taborima političkih protivnika već i u književnom staležu, srpske i nesrpske pisce. Milivoje Pavlović navodi neke teške klevete ličnosti i dela pisca koje su javno saopštili B. Ćosić, M. Kovač, V. Stevanović, S. Basara. (Treba samo pročitati duži tekst Mirka Kovača pod naslovom Između čovjeka i Mesije. U splitskom „Feral tribjunu“ ; kao i Dnevni list Naša Borba je u brojevima od 12-13 i 14 oktobra 1996).
Zašto tolika mržnja? Pretpostavke su: stvaralačka zavist, samoodređujuća pozicija mrzitelja kao političkih „čistunaca“, jugoslovenska ideologija.
Međuljudske odnose kovitlaju oprečne emocije. Stvaraoci ih imaju i previše. Osećanja zavisti, ljubomore, mržnje, prezira lako se otkrivaju u iskazima i stavovima Ćosićevih „neprijatelja“. Na sve to on je odgovarao mudrim prećutkivanjem, hrabrošću da nastavi odbranu svojih uverenja, umetničkim stvaranjem.
Neki pisci nisu mogli da prihvate njegov pozitivan ideološko-politički preobražaj od komuniste (iluzija novog društva) do kritičara jugoslovenskog socijalizma (demokratsko-humanističko društvo). Smetali su im nedoslednost i posleratno učešće u vlasti.
Ipak, njegovo odricanje od jugoslovenstva svesno ili podsvesno okrenulo je jedan krug pisaca protiv Dobrice Ćosića. On je oblikovao jednu struju nacionalnog mišljenja u Srbiji, koja je postala dominantna pre 1990. i posle toga. U njenom središtu bila je ideja da odnose između nekadašnjih bratskih naroda SFRJ posle višestranačkih izbora u Sloveniji i Hrvatskoj treba zasnovati na razgraničenjima. U pismu Kongresu srpskih intelektualaca , od 26. 3. 1992. u Sarajevu, on piše da sa Hrvatima i muslimanima „treba da se što pravednije razdelimo i razgraničimo“, pri čemu je stalno naglašavao upotrebu demokratskih sredstava.
Ne može se drugačije razumeti izliv ogromne mržnje prema njegovoj ličnosti i delu, koja je ostala zapisana i ostaje kao trajni beleg istorije srpskog beščašća u kulturi i politici, osim kao prezir prema srpskim nacionalnim i državnim interesima.
Ne može se, međutim, zaobići ni način na koji je reagovao naš pisac. Niti im je odgovarao, niti se pozivao na sudsku zaštitu. To je mogao samo neko ko pored visokog samopouzdanja poštuje pravo drugog da govori, pa makar to pravo koristio za mržnju. Niko mu nije bio potreban u iskustvu lične borbe sa sopstvenim zabludama i zabludama srpskog naroda.

SPOMENIK Kakav će spomenik Dobrici Ćosiću podići srpski narod? Danas, kada Dobrica Ćosić leži u porodičnoj grobnici, možemo biti sigurni da će ostati trajno obeležje njegovog životnog dvojca − književnog teksta i političkog delovanja. Javna delatnost bila je uvek poduprta njegovim književnim delima, koja su tematski uglavnom bila vezana za srpsku priču i imala veliki broj čitalaca. To je bila posebna vrsta posredne podrške piscu − političkom borcu, u jednoj ili drugoj ulozi.
U jezičko-umetničkom stvaralaštvu, političkom delovanju i idejnopolitičkim stavovima sledio je svoje Ja, svoju slobodu i svoju odgovornost. Dar književne imaginacije, žudnja za estetskim oblikovanjem postojanja na jednoj strani. Na drugoj, javno delovanje motivisano etičkim idejema. Imao je hrabrosti da javno brani svoje stavove u nepovoljnim i povoljnim društvenim okolnostima. Knjiga Ogledalo Dobrice Ćosića Milivoja Pavlovića je značajan doprinos trajnom obeležju pisca i književnika u kulturi srpskog naroda.
[/restrictedarea]