Добрица Ћосић између књижевности и политике

Проблем који побуђује већу истраживачку пажњу тиче се односа политичких ставова писца и његовог уметничког дела. Уколико је писац политички ангажован, уколико јавно заступа политичке ставове, можемо се упитати да ли та околност има неке књижевно-уметничке последице по његово дело?

Пише Зоран Аврамовић

Усрпској култури утемељена је традиција блиске везе књижевности и политике почетком 19. века. Са стварањем српске државности, књижевници су се снажно мешали у политичке ствари друштва. Да ли као функционери политичких странака, државни чиновници или као слободни мислиоци о јавним проблемима друштва и државе, није од већег сазнајног значаја. Српска књижевност је ауторски и стваралачки била у тесном додиру са политичким животом. Између два светска рата није било књижевника који се није на неки начин уплитао у друштвене догађаје и политичке идеје. У измењеним државним и друштвеним околностима, та блискост се наставила и после Другог светског рата.
Ко су били књижевници – политичари, да их тако одредимо, после 1945. године? Можда би питање требало да гласи – ко није био књижевник − политичар?
[restrictedarea]

ОГЛЕДАЛА Добрица Ћосић је, без сумње, најдоследнији припадник ове српске културне традиције: књижевност и политика су били његово животно опредељење. О томе сведочи књига Миливоја Павловића Огледало Добрице Ћосића (Новости, 2014). Написана на колажни начин, у којем се ауторски делови (анализе и лично искуство сусрета са писцем) преплићу са фрагментима оцена и ставова других проучавалаца дела Добрице Ћосића, али и са фотографијама, факсимилима текстова писца, књига заправо предочава сликовно и вербално огледање писца у времену у којем је стварао и деловао. Па какво је то огледало? Има их неколико. Најпре, то је осветљавање уласка писца у свет ратног вихора, у свет победника после 1945. године, као и у почетак књижевног стварања. Опсесивност књижевношћу и политиком, откривамо у раној младости Добрице Ћосића.
Друго огледало је политичко искуство сарадње са Титом и комунистичком влашћу. Треће је национално питање Косова и Метохије. Највећи део огледала које поставља Миливоје Павловић окренут је пријатељима, који су оставили дубок траг у животу и стваралаштву Добрице Ћосића. А ту су били књижевници и научници, филозофи. Записи о пријатељима показују, заправо, вредност духовних односа између људи, откривају један процес прожимања, грађења ставова, идеја и погледа на целину животних питања.
Књига Огледало Добрице Ћосића може са оценити као добар увод у темељно проучавање односа књижевности и политике у стваралаштву Добрице Ћосића. Писана оставштина писца је огромна − романи, публицистички текстови, расправе, дневници, интервјуи, пригодни говори. Да ли и каква стваралачка веза постоји између ових жанрова?

ДВА СТАВА ПРЕМА СВЕТУ Политика и књижевност су два односа, два става према свету, и два посебна израза практичних и идејних опредељења. Поред прагматике дана, решавања текућих проблема заједнице, политичка делатност тежи изражавању начела заједничког живота људи или одређењу „опште суштине“.
Проблем који изазива већу истраживачку пажњу тиче се односа политичких ставова писца и његовог уметничког дела. Уколико је писац политички ангажован, уколико јавно заступа политичке ставове, можемо се упитати: да ли та околност има неке књижевно-уметничке последице по његово дело? Штавише, може ли писац да користи уметничко и књижевно дело као средство изражавања свог политичког или друштвеног мишљења? Да ли писац, другим речима, ствара и политички ангажовано дело?
Да се овом приликом, подстакнути књигом Огледало Добрице Ћосића, задржимо на неколико питања. Какви су били улога и утицај писца у књижевном и политичком (јавном) животу СФРЈ и Србије? Шта је мотивисало његове неистомишљенике да га критикују до граница мржње? Какав ће бити његов споменик у култури српског народа?
Добрица Ћосић је био личност са огромним стваралачким и политичким страстима. Живот му је протекао у смењивањима њиховог првенства у одређеним раздобљима, без великог удаљавања и у сталном спору, у којем је књижевно стварање било отпорније на промене стваралачког поступка. А политички ставови и понашање? Велике промене: од југословенства до српског интереса, од комунисте до демократе, од титоисте до антититоисте. Међутим, у тим променама није мењао свој хуманистички хабитус, свој нагон да помогне онима који су се нашли у невољи.

У СВОМ И ТУЂЕМ ВЕКУ Да кажемо нешто о његовом утицају и улози у свом и туђем веку. На власти и у опозицији. На једном месту у својој књизи Миливоје Павловић пише да је „власт зазирала од растућег угледа Добрице Ћосића“ и да је био, после Ђиласа „државни непријатељ бр. 1“. Како је књижевник постао политички вођа без страначке организације?
Добрица Ћосић је био водећа личност српске опозиције (залагање за демократски поредак и националне интересе) у социјалистичкој партијској држави. Он је човек богате и занимљиве биографије: био је партизан, комуниста, дисидент, демократски критичар власти и настављач свести о националним интересима српског народа. Основа његове политичке мотивације била је идеја правдољубивости и општег добра народа, а не лични каријеризам и воља за влашћу.
Својим романсијерским опусом бавио се историјском судбином српског народа, што анационалној струји српских комуниста и комунистима из других нација и религија није било по вољи. Књижевну делатност Добрице Ћосића комунистичке власти су трпеле, али његово политичко деловање су разним средствима осуђивале и спречавале, као у покушају покретања часописа „Јавност“ 1981. године.
Добрица Ћосић је давао подршку удаљеним професорима Филозофског факултета од 1975. године, учествовао у стварању докумената којима се оспоравао комунистички монопол на власт. У оптици власти он је био националиста и антикомуниста. Чувари система самоуправног социјализма организовали су јавне кампање за она књижевна дела која су, по њиховој процени, имала политичку (идеолошку, националну) поруку.
У дебатама на састанцима кућних „слободних универзитета“, реч Добрице Ћосића слушала се са особитим поштовањем. Био је један од најважнијих стубова демократских иницијатива − писао је сам, али и организовао писање писама за одбрану угрожених права и слобода грађана, основао је противзаконити Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања 1984. године и истовремено критиковао политички монопол на власт. Давао је предност реформи југословенске државе над српским питањем у свом политичком ангажману све до 1989. године.
Како се ближила 1990. година, његова критика Југославије као највеће српске заблуде се појачавала, а јачала је фиксација на Српство. У једном тренутку своју јавну наклоност према Слободану Милошевићу није крио. Утврдио је да се Слободан Милошевић „храбро посветио обнови српске државе и спасавању српског народа“ и да је после рата највише од свих српских политичара учинио за српски народ (Политика, 27. јул 1991). На изненађење некадашњих сабораца за демократију, вољом онога кога је хвалио, нашао се на врху треће Југославије. После пада са функције председника државе, прикључио се Милошевићевим критичарима, али не због сујете, већ из уверења да није управљао добро српском државном политиком. По самоперцепцији остао је демократа, а не националиста (27. 10. 1992). Европу је оптуживао да је гурнула Југославију у рат (2. 10. 1992).

МРЖЊА И ПОБУДЕ За Добрицу Ћосића се не може тврдити да је имао рђав карактер и да му је политичка мотивација била макијавелистичка. На његове идеје о политици и демократији утицала је морална максима а колебљивост у погледима на југословенску државу потиче колико из противречне југословенске стварности толико и из вишедеценијских заблуда (од 1918. године) српске интелигенције о истоветности југословенских и српских интереса.
Шта је мотивисало његове неистомишљенике да га критикују до граница мржње? Добрица Ћосић је имао значајну улогу у јавном политичком животу СФРЈ и Србије, у књижевном делу српске културе, али истовремено, све до смрти, имао је огорчене и острашћене критичаре и оспораватеље. Али не само у таборима политичких противника већ и у књижевном сталежу, српске и несрпске писце. Миливоје Павловић наводи неке тешке клевете личности и дела писца које су јавно саопштили Б. Ћосић, М. Ковач, В. Стевановић, С. Басара. (Треба само прочитати дужи текст Мирка Ковача под насловом Између човјека и Месије. У сплитском „Ферал трибјуну“ ; као и Дневни лист Наша Борба је у бројевима од 12-13 и 14 октобра 1996).
Зашто толика мржња? Претпоставке су: стваралачка завист, самоодређујућа позиција мрзитеља као политичких „чистунаца“, југословенска идеологија.
Међуљудске односе ковитлају опречне емоције. Ствараоци их имају и превише. Осећања зависти, љубоморе, мржње, презира лако се откривају у исказима и ставовима Ћосићевих „непријатеља“. На све то он је одговарао мудрим прећуткивањем, храброшћу да настави одбрану својих уверења, уметничким стварањем.
Неки писци нису могли да прихвате његов позитиван идеолошко-политички преображај од комунисте (илузија новог друштва) до критичара југословенског социјализма (демократско-хуманистичко друштво). Сметали су им недоследност и послератно учешће у власти.
Ипак, његово одрицање од југословенства свесно или подсвесно окренуло је један круг писаца против Добрице Ћосића. Он је обликовао једну струју националног мишљења у Србији, која је постала доминантна пре 1990. и после тога. У њеном средишту била је идеја да односе између некадашњих братских народа СФРЈ после вишестраначких избора у Словенији и Хрватској треба засновати на разграничењима. У писму Конгресу српских интелектуалаца , од 26. 3. 1992. у Сарајеву, он пише да са Хрватима и муслиманима „треба да се што праведније разделимо и разграничимо“, при чему је стално наглашавао употребу демократских средстава.
Не може се другачије разумети излив огромне мржње према његовој личности и делу, која је остала записана и остаје као трајни белег историје српског бешчашћа у култури и политици, осим као презир према српским националним и државним интересима.
Не може се, међутим, заобићи ни начин на који је реаговао наш писац. Нити им је одговарао, нити се позивао на судску заштиту. То је могао само неко ко поред високог самопоуздања поштује право другог да говори, па макар то право користио за мржњу. Нико му није био потребан у искуству личне борбе са сопственим заблудама и заблудама српског народа.

СПОМЕНИК Какав ће споменик Добрици Ћосићу подићи српски народ? Данас, када Добрица Ћосић лежи у породичној гробници, можемо бити сигурни да ће остати трајно обележје његовог животног двојца − књижевног текста и политичког деловања. Јавна делатност била је увек подупрта његовим књижевним делима, која су тематски углавном била везана за српску причу и имала велики број читалаца. То је била посебна врста посредне подршке писцу − политичком борцу, у једној или другој улози.
У језичко-уметничком стваралаштву, политичком деловању и идејнополитичким ставовима следио је своје Ја, своју слободу и своју одговорност. Дар књижевне имагинације, жудња за естетским обликовањем постојања на једној страни. На другој, јавно деловање мотивисано етичким идејема. Имао је храбрости да јавно брани своје ставове у неповољним и повољним друштвеним околностима. Књига Огледало Добрице Ћосића Миливоја Павловића је значајан допринос трајном обележју писца и књижевника у култури српског народа.
[/restrictedarea]