Biti temelj: Radni dan Jovana Skerlića

Na početku dvadesetog stoleća nije među Srbima bilo pogodnije ni pozvanije ličnosti od Jovana Skerlića (1877–1914) za jedan takav poduhvat kao što je pisanje istorije nacionalne književnosti

Piše Jovan Pejčić

Pa vremena kad nas neumorne zgaze,
Nek za nama budu utrvene staze!
                                                                 J. Skerlić

Istorija nove srpske književnosti Jovana Skerlića ugledala je sveta u stotoj godini od objavljivanja Pamяtnika mužemъ u slaveno-serbskomъ knižestvu slavnыmъ Lazara Bojića, prvoga srpskog pokušaja da se istorijski osvetli jedno razdoblje srpske književnosti (1815). Skerlićeva Istorija predstavlja, prema tome, završni – a videće se: i najviši – izraz jednovekovnoga napora srpskih istraživača uloženog u istorijsko proučavanje nacionalne književnosti.
Još na jedan način pokazuje se Istorija nove srpske književnosti kao delo reprezentativnog i zaveštajnog karaktera. U vreme najjačega Skerlićevog kritičarskog i naučnoknjiževnog angažovanja napisati istoriju nacionalne književnosti smatralo se, u evropskim kao i u našim okvirima, logičnim rezultatom, krunom životnoga opusa svakog poštovanja dostojnog istoričara. U drugoj polovini devetnaestog, pa i u prvim decenijama dvadesetog stoleća, patrijarsi istorije književnosti kao naučne discipline videli su svoj najviši cilj u tome da posredstvom istorije književnih dela i njihovog značaja za razvoj prosvete i kulture prikažu ideju nacionalne individualnosti na njenom glavnome putu, na putu ka sebi samoj. Dovoljno su, u ovome smislu, rečiti primeri Ipolita Tena i Brandesa, Gervinusa i Šerera, Pipina i Sentsberija, De Sanktisa i Lansona.
[restrictedarea] Stvar upravo tako stoji i s Jovanom Skerlićem. Zahvati li ko s iste tačke u srpski kulturni kontekst, prvo i najznačajnije ime s kojim će se susresti biće, van svake sumnje, Skerlićevo ime: Istorija nove srpske književnosti uistinu predstavlja summu sveukupnoga njegovog rada na proučavanju, tumačenju i vrednovanju srpskog literarnog nasleđa.
To s jedne strane.
Vaspostavljajući sistem razvitka novovekovne srpske književnosti, Skerlićevo delo utvrđuje, s druge strane, karakteristike njenog umetničkog i specifičnosti njenoga nacionalnog identiteta – što se, opet, podudara s onom mišlju po kojoj se na evropskom kontinentu, u drugoj polovini devetnaestog i na početku dvadesetog veka, istorije literature pišu, između ostalog, i zato da bi pokazale koliko je književnost bila „moćno oruđe u buđenju narodne svesti“ (Skerlić, 1904).

MERILO ČITAVOG NARAŠTAJA Na početku dvadesetog stoleća nije među Srbima bilo pogodnije ni pozvanije ličnosti od Jovana Skerlića (1877–1914) za jedan takav poduhvat kao što je pisanje istorije nacionalne književnosti.
Skerlić se u ovo doba uistinu pojavljuje kao „neumorni orač i sejač na velikoj neuzoranoj ledini naše književnosti i kulture“: vrši poslove pred kakvima često i grupe znalaca ostaju nemoćne ili zastaju na pola puta, brine sve glavne brige cele srpske kulture, čitave svoje zemlje (Dragiša Vitošević). I nije samo jedan od najuglednijih profesora Beogradskog univerziteta (Stanislav Vinaver) vodeći književni kritičar i istoričar (Zoran Gavrilović) urednik prestižnoga Srpskog književnog glasnika – najboljeg književnog časopisa kod nas (Slobodan Jovanović) već i moralist u izvornom smislu te reči (Radomir Konstantinović) prosvetitelj i društveni reformator, „deviza, program i kriterij čitavog jednog naraštaja“ (Ivo Andrić) plameni besednik uspravljenoga, muškog stava (Kosta Kumanudi) nacionalni borac i ideolog sa širokim uticajem (Milan Grol) jedan od najboljih srpskih novinara uopšte (Milan Đoković).
„Stvaran vekovima, nizom predaka borbene i ubojite prirode“ (Jovan Cvijić) sintetičar izuzetnoga dara i vizionar (Milan Kašanin) „bogodani stilist“ (Aleksandar Belić) proučavalac kolosalne radne usredsređenosti i istrajnosti (Marko S. Marković) učitelj energije (Uroš Petrović) koga „groznica za radom“ (autokarakteristika Skerlićeva iz 1897. godine) do kraja života neće napustiti (Bogdan Popović) polemičar i pisac sa svim vrlinama duhovnoga heroja (Milan Radulović) „najintenzivnije i najdinamičnije Ja koje je ikad prošlo kroz našu književnost“ (Branko Lazarević) – Jovan Skerlić, van svake sumnje, ostaje u srpskoj kulturi, u opštem narodnom životu Srba, pojava koja, došav iz nerastumačivih dubina vremena i istorije, odavno i daleko premaša granice svoje epohe, ostaje „ono što se najbolje moglo i smelo biti: temelj, ono što stoji i drži i čvrsne, i što najzad tamo leže gde će se i dalje stojati i držati“ (Isidora Sekulić).
Kako je Skerlić sve to postigao?

UVEK I SVUDA ON Branko Lazarević, Isidora Sekulić i Vladimir Ćorović, posle njih Marko S. Marković, opisali su radni dan Jovana Skerlića:
Ustajao je u šest sati ujutru.
Pre podne mogli ste pratiti njegova predavanja na Univerzitetu, zatim ga sresti u Glavnom prosvetnom savetu, Odboru Srpske književne zadruge ili u Akademiji nauka.
Ako ste član Društva za srpski jezik i književnost ili Udruženja slobodnih mislilaca, nikako niste mogli da ga mimoiđete.
Odnesete li rukopis u Srpski književni glasnik, njega ste zaticali za uredničkim stolom.
Odmah iza podneva video se kako, na putu prema kući, u živom razgovoru o književnim, prosvetnim, državnim pitanjima, prolazi s prijateljima i studentima preko Terazija i kroz Knez Mihailovu ulicu.
Popodne, ako ne drži seminarske časove, pregledao je u Narodnoj biblioteci ili po arhivima staru srpsku periodiku.
Potom je žurio u Novinarsko udruženje, u Fond siromašnih studenata, ili na neku konferenciju.
Uveče, u zadimljenoj sobici uredništva Dnevnog lista, sastanci bez njega nisu počinjali. Od 1912, kada je izabran za poslanika Samostalne radikalne stranke, nije bilo skupštinskog zasedanja na kojem nije uzeo živog učešća.
„Uvek i svuda on, vazda isti čovek: Jovan Skerlić“, zapisuje M. S. Marković.

MISIJA I DELO Već đačke beležnice Skerlićeve, gotovo sve, kaže Ćorović, imale su na prvoj stranici, kao moto i kao program, zavetnu misao klasičnih Rimljana: Spes in labore.
Isidora navodi pismo što ga je svojevremeno dobila iz Srpskog književnog glasnika: „Dođite da radimo… Vaš Jovan Skerlić.“
Ni nedelju pre smrti, 10. maja 1914, u dan kada je prvi put osetio fatalne bolove od kojih će umreti, zaklinje Branka Lazarevića, u poslednjem pismu njemu upućenom: „Pišite!“
Skerlićevu radinost i temperament Pero Slijepčević ovako objašnjava: „L‘élan vital, kod mnogih pitanje svih pitanja, kod njega je odgovor na sva pitanja.“
Srpskoj kulturi Skerlić je ostavio šest tomova književnih studija, ogleda, članaka, prikaza, zapisa; četiri monografije, tri istorije; knjigu literarnih feljtona, knjigu parlamentarnih beseda; tom, a možda i dva, tri novinarskih tekstova, komentara, beležaka (najčešće nepotpisanih).
Ako mu je radni dan onako izgledao, kada je Jovan Skerlić čitao, kada je pisao?

BEZ KRAJNJEG ODGOVORA Ja ne sumnjam u svedočanstvo Branka Lazarevića, možda najprisnijeg njegovog saradnika, koji o Skerliću kaže: „Za njega se može reći da je prosto sagoreo na radu od rada.“
Samo, to znači da je tajna Skerlićevog radnog dana pitanje bez krajnjeg odgovora, zagonetka koja u naš svet dolazi s nevidljive strane vremena.
U spisima Skerlićevim nema traga da ga je brinula slična briga. Njega je više od svega mučila „gusta intelektualna noć koja nas omotava“. Nas ljude. I bio je ubeđen da se ona jedino radom može savladati: „Raditi, to je živeti. Ići uvek, tražiti uvek, nadati se uvek, trošiti žive sile koje hoće da izbiju.“
Neznano je, samo, da li smrt nastupa s nestankom „živih sila“ u čoveku.
O Vuku Karadžiću Skerlić je napisao: „Radnik bez premca u našoj književnosti.“
Iz ugla koji otvaraju dužina veka i obim dela, biće da taj sud važi za Skerlića još i više.
Simbolički, sudbina Skerlićeva može se predstaviti rečima kojima je on opisao sudbinu Žan-Marija Gijoa, mislioca i pisca koga je doživljavao kao učitelja u biblijskom značenju reči: „Rad ga je ubio.“
O stogodišnjici Skerlićevoga rođenja Dragiša Vitošević beleži, asocirajući baš na te reči, da je Jovan Skerlić, „nažalost, sve dosad, jedini Srbin koji je umro od rada“.
I odmah zatim dodaje: „Veći podvig i veće zaveštanje on nam zaista nije mogao ostaviti.“

______________________________________________________________________________

Godina 1914.
Srpski narod je… na prosvetnom polju, i u najnovije doba, proizveo ljude koji se po svojim sposobnostima i svom radu mogu meriti sa krupnim, darovitim i vrednim ljudima drugih naroda. Samo manja pozornica na kojoj su svoju ulogu igrali, i manji broj gledalaca, nisu dopustili da njihov rad dobije veću širinu, da postigne širi uticaj, i da glasnije odjekne po svetu. Ja te ljude znam, kao što ih i drugi znaju, u lepom broju, obdarene raznim vrstama duha i dara, i ukrašene svima vrlinama kulturnoga čoveka.
Između svih tih naših krupnih ljudi, ja ne znam nijednoga pored kojega, sve u svemu uzevši, Skerlić ne bi mogao stati kao potpuno ravan. I po osobinama moralnim, i po osobinama umnim i po aktivnosti, on je bio jedan od retkih ljudi novoga Srpstva.
Bogdan Popović

______________________________________________________________________________

Godina 1964.
Velikani su neka vrsta testa: mame one koji o njima pišu da govore o sebi samima. Ukoliko je ličnost o kojoj pišemo duhom snažnija i složenija, utoliko je veći i krug onih koje ona primorava da, govoreći o njoj, pišu o vlastitim ranama i ozledama, intelektualnim i psihološkim kompleksima koje krijemo u sebi. Ako bi se jedino brojem testološki osetljivih na njegovu pojavu merila veličina jednog pisca, Jovan Skerlić bi nesumnjivo bio najveće ime u celokupnoj srpskoj kulturi. Neka vrsta nacionalnog testa ako ne za sve koji pišu, a ono bar za kritičare i književne istoričare.
Miodrag Popović

______________________________________________________________________________

Godina 2014.
Postupke o kakvima je Miodrag Popović pisao, Borislav Pekić naziva herostratskim. Takvi kritičari, veli on, „napadaju često velika imena samo zato što žele da odstrugani sjaj pozlate sa napadnutih dela padne i na njih“.
Na oporiji i direktniji način izrazio je, pre Pekića, to isto Pjer Burdije: „Za male intelektualce ne postoji veliki intelektualac.“
Moćne li, srećne li sudbine Jovana Skerlića!

______________________________________________________________________________

Jedno podsećanje
Pre četiri godine, 2010, primajući nagradu „Jovan Skerlić“ za knjigu Počeci i vrhovi: srpska književnost i njena istoriografija, besedu zahvalnosti potpisnik ovih redova počeo je rečima:
„Ceo vek i trideset tri leta po svom rođenju, devedeset šest godina posle svoje smrti, Jovan Skerlić – najbolji kritičar i istoričar u sveukupnoj srpskoj književnosti – daruje, evo, svoje ime jednoj nacionalnoj književnoj nagradi.
Da je bilo mudrosti, nagradu sa Skerlićevim imenom osnovala bi Srpska kraljevska akademija, čiji je bio član, odmah posle Prvog svetskog rata. Nije bilo mudrosti.
Da je bilo pravde, nagradu „Jovan Skerlić“ za najbolja dela iz srpske kritike i istorije književnosti dodeljivao bi fakultet, danas Filološki, na kojem je novu nacionalnu književnost Skerlić predavao. Nije bilo pravde.
Da je bilo časti, srpski Institut za književnost, osnovan posle Drugog svetskog rata, u čijim izdanjima je Skerlić najnavođeniji autor, ustanovio bi nagradu i poneo njegovo veliko ime. Nije bilo časti.
Po izvesnome višem znamenu – što u našem narodu, zagleda li se u prošlost, nije retka pojava – mudrost, pravda i čast izabrali su za ovu odsudnu ulogu zavičaj Skerlićevih junačkih predaka – ustaničku Topolu…“
A danas?
U Narodnoj biblioteci Srbije obnavlja se ove 2014 – posle uzaludnoga pokušaja iz sedamdesetih godina prošlog veka – predlog da se ustanovi državne Nagrada „Jovan Skerlić“ za književnu kritiku i nacionalnu književnu istoriografiju.
______________________________________________________________________________
[/restrictedarea]