Svetlo baroka

XIV međunarodni festival Dani orgulja – Dies Organorum

Piše Smiljka Isaković

Pored koncerata, održani su i letnja škola orgulja, radionice i predavanja za učenike i studente orgulja, koje su vodili gosti festivala

Orgulje kao instrument kod nas nemaju tradiciju, nisu deo naših pravoslavnih kulturnih korena, ali se ipak u Beogradu godinama uspešno održava međunarodni festival orgulja, Dani orgulja – Dies Organorum. Po četrnaesti put ove godine, od 25. juna do 2. jula u organizaciji Kulturnog centra Beograda predstavljen je repertoar za orgulje u katoličkoj Katedrali Blažene Djevice Marije i u franjevačkoj Crkvi Svetog Antuna.
Festival je svečano otvoren Pasijom po Jovanu Johana Sebastijana Baha, u izvođenju hora i Simfonijskog orkestra RTS pod upravom gosta iz Zagreba, Vladimira Kranjčevića (solisti: Snežana Savičić Sekulić, Nataša Jović, Dejan Vrbančić, Nebojša Babić i Goran Krneta). Mladi Ivan Bosnar, orguljaš Crkve Svetog Petra u Zagrebu, svirao je veoma važnu deonicu orgulja, koje su ovde predstavljene kao nosilac i temelj muzičke radnje. Solističke resitale imali su Rasima Babajeva (Azerbejdžan) Šin Jang Li (Koreja) i Martin Šmeding (Nemačka) u kojima se primećuje okretanje interesovanja prema savremenoj i muzici dvadesetog veka, a tako je koncipiran i koncert dua Milica Sabljić (orgulje) i Igor Lazić (horna).
Kamerni koncert pod nazivom Barokne uloge posvećen je, konačno, baroku i orguljama kao instrumentu barokne solo improvizacije, baso kontinua, obligata, sa orkestrom ili manjim ansamblom. Održan je u franjevačkoj Crkvi Svetog Antuna, koju je projektovao između dva rata čuveni slovenački arhitekta Jože Plečnik, a kip Svetog Antuna, smešten na zidu iznad glavnog oltara, delo je vajara Ivana Meštrovića. Modernističku građevinu u obliku silosa, sa tavanicom od drvenih greda kao u srednjovekovnoj krčmi, odlikuje odlična akustika, što je važno zbog toga što muzičari sviraju na balkonu kod orgulja, sasvim sakriveni i publici iza leđa. Mlada orguljašica sa impozantnom biografijom, Lana Jelenković, vodila je putovanje kroz barok sigurno i suvereno, kao solista u Hendlovom koncertu, i u solističkim delima Bukstehudea i Pahelbela, ali i kao saradnik svojim kolegama. Aleksandar Solunac (truba) i Bojan Pešić (oboa) solisti u sonatama Korelija, Baha i Fingera, kao i prateći barokni ansambl, uspešno su ostvarili stilski ujednačeno zvučno jedinstvo, što nije bilo nimalo lako. Posebno bih istakla plemenit i zaobljen ton trube Aleksandra Solunca, koji je u mračnu crkvu uneo svetlo baroknih muzičkih svečanosti.
Pored koncerata, održani su i letnja škola orgulja, radionice i predavanja za učenike i studente orgulja, koje su vodili gosti festivala, Rasima Babajeva i Šin Jang Li, na teme Francuska muzika za orgulje 19. i 20. veka i Muzika za orgulje J. S. Baha, i Martin Šmeding na temu Nemački orguljski repertoar u periodu od 17. do 20. veka. Moraju se pomenuti i dame koje su omogućile nesmetano i profesionalno organizovano održavanje manifestacije − stručne i muzički obrazovane Ljubica Bosanac i Damjana Njegić i direktor festivala Nena Mihajlović Vlajković.
Festival su podržali Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Beogradska nadbiskupija, Radio-televizija Srbije, Azerbejdžanski kulturni centar u Beogradu, Ambasada Republike Koreje u Beogradu i Koreja fondacija, kao i Gete institut u Beogradu, ali je najveća podrška uvek − publika. Festival orgulja uvek prati veliko interesovanje publike ne samo zbog slobodnog ulaza već zbog specifičnog i netipičnog instrumenta koji se samo u retkim slučajevima može čuti u Beogradu. Jedan od ciljeva nacrta mnogo najavljivane Strategije kulturnog razvoja Republike Srbije 2012−2020 u oblasti muzike bio je veća podrška programima sa instrumentima koji kod nas nemaju tradiciju (čembalo, orgulje) da bismo se i na taj način uključili ravnopravno u evropsku muzičku scenu. Strategija nije donesena, ali muzički život Beograda, na sreću, ne čeka formalne odluke, nego živi, razvija se i napreduje, uprkos svemu. Dokle?
Masel-Grup