Srbija – novi Haiti?

Piše Mara Knežević Kern

Srbija bi posle poplava − kroz donatorske projekte i trgovinske sporazume − mogla da postane poligon za nekontrolisani uvoz  kako semena  tako i hemikalija

Srbija je nakon „prirodnim silama“ prouzrokovanih poplava, izložena dodatnoj katastrofi: donatorskom cunamiju stranih proizvođača semena. To je uznemirilo deo naučne javnosti zbog mogućnosti da doživimo sudbinu Haitija – školskog primera zemlje dovedene na prosjački štap uz precizno izvođenje politike nametanja humanitarne pomoći. U članku „Mi Haićani smo živeli samoodrživo, u bojama i sa lekovitom travom panače“ Dedi Čeri iznosi hronologiju propasti svoje otadžbine, pre nego što je samoodrživost zamenjena pomodnošću, a suverenost hrane zavisnošću od GMO i kolonijalnih kartela.

RAZRAĐENE METODE EKSPLOATACIJE Pošto je Kenedijeva administracija ukinula pomoć Haitiju, ova zemlja je u periodu između 1963. i 1972. doživela ekonomsku renesansu. Na vlast je došao „nacionalista“ Fransoa Divalije − ničiji čovek − koji je vodio nezavisnu politiku u prvoj crnoj republici na svetu. Sve što je tada iznošeno na trpezu, kao i sva odeća i obuća, bili su delo haićanskih ruku, a dobra su se razmenjivala ili plaćala u lokalnoj valuti. Poljoprivredom se bavilo 80 odsto Haićana, što je u potpunosti zadovoljavalo potrebe stanovništva za hranom. Nakon smrti Fransoa Divalijea, na vlast je došao njegov sin, Žan Klod Divalije, otvoren prema donatorima i međunarodnim institucijama kao što su Svetska banka, američka vlada, Američka razvojna banka. Označivši „komparativne prednosti“ Haitija, oni su započeli uvođenje zemlje u ekonomiju kapitalističkog sveta razrađenim metodama eksploatacije, uz davanje subvencija bogatim zemljoposednicima pod uslovom da se umesto proizvodnje hrane za domaće potrebe preorijentišu na proizvodnju hrane za američko tržište. Ubrzo je nastupila glad, praćena egzodusom seljaka u urbane delove zemlje, da bi nakon zemljotresa (za koji naučnik Rozalija Bertel tvrdi da je veštački izazvan) bio omogućen nekontrolisani ulazak „humanitarnih“ vojnih konvoja i donacija u GM semenu (umesto da donatori daju novac za otkup rezervi domaćeg semena, doneli su svoje, što je dovelo do propasti lokalnih proizvođača hrane i semena).

I tako je starosedelačka zajednica, uz pomoć Graundsvel organizacije, počela da se samoorganizuje, osmislivši novi pristup proizvodnji hrane za sopstvene potrebe. Aktivista Žan Baptist, u dokumentarnom prilogu iznosi detalje vezane za formiranje lokalnih banki semena, nastalih zahvaljujući novcu prikupljenom od strane Graundsvela: „Kad smo prikupili novac i kupili seme, pozajmili smo ga seljacima, uz uslov da nam ga na kraju sezone vrate (uz kamatu u semenu) a da deo sačuvaju za sledeću sezonu.“ Do 2012. osnovano je šest banki semena za 3 500 zemljoradničkih porodica. One su nakon preuzimanja brige o banci već prve godine obezbedile 74.000 kilograma semena za dalju distribuciju.

O BEZBEDNOSTI HEBRICIDA Ovaj model neodoljivo podseća na koncept zadrugarstva, za koji se već godinama zalaže prof. Miladin Ševarlić zagovarajući uspostavljanje jake lokalne organizacije. Na Haitiju se klica zadrugarstva prepoznaje u „grupama solidarnosti“ – takozvane gwoupman opredeljene za održivu poljoprivredu. Gwoupman su osnovale koordinacione komitete u selima, da bi na skupštini izabrale vođu i osnovale Uniju gwoupman angažovanu na ekonomskom oporavku zajednice. Ukoliko se oglušimo o upozorenja nezavisnih eksperata, Srbija bi nakon poplava − kroz donatorske projekte i trgovinske sporazume − mogla da postane poligon za nekontrolisani uvoz kako semena (koje i sami proizvodimo i izvozimo) tako i hemikalija preporučenih od strane proizvođača, EPA, SZO… kao bezbednih.

[restrictedarea]

O „bezbednosti“ herbicida megakorporacija (naših donatora) i korumpiranosti čitavog sistema govori slučaj „uglednog“ giganta Sindženta, tuženog od strane distributera pijaće vode iz šest američkih država zbog korišćenja otrova atrazin, jednog od najtoksičnijih i najprofitabilnijih artikala ove kompanije. Atrazin je zabranjen u EU, ali dominira na tržištu SAD, što znači da će − nakon otvaranja TAFTA tržišta − atrazinom tretirani kukuruz preplaviti i naše tržište. Sudbina profesora integrativne biologije na Berkliju Tajrona Hejsa nakon objavljivanja naučnog rada o toksičnosti atrazina, svedoči o bezbednosnim mehanizmima preduzetim da istina ne izađe na videlo. Iako je 1997. Sindženta angažovala Hejsa da dokaže neškodljivost ovog pesticida, njegovi nalazi su sakriveni od javnosti, uz pretnje da će – ukoliko objavi dokaze da atrazin izaziva deformacije fetusa i ozbiljne seksualne abnormalnosti kod eksperimentalnih životinja – on i njegova porodica biti u ozbiljnom bezbednosnom problemu. Nalogodavci egzekucije su bili posebno zabrinuti zbog reakcija gej populacije: ukoliko se obelodani da iza njihovog „ponosa“ stoji ozbiljno toksinima prouzrokovano oštećenje seksualnih funkcija i polna dezorijentisanost.

SLUČAJ SERALINI Na sudu je dokazano da je Sindženta, uz pomoć novca i političkog uticaja, nastojala da odloži odluku američke EPA o zabrani prodaje atrazina, kao i da je vršila pritisak na Hejsa, unajmivši privatne detektive za „kopanje“ po njegovom privatnom životu. Sindženta je krajem 2012. platila odštetu od 105 miliona dolara, ali se EPA još uvek oglušuje na sugestije sopstvenog naučnog saveta i tvrdnje da atrazin treba zabraniti. S obzirom na to da je naučni savet samo savetodavno telo, EPA nema obavezu da ih posluša. Agencija je svoj stav poduprla angažovanjem „proatrazin“ ekipe Kloasa Vernera – prekaljeni kadar provlačen kroz „obrtna vrata“, od naučnog savetnika u EPA do Sindžentinog kadra za štelovanje laboratorijskih nalaza o atrazinu. Verner se na kraju trijumfalno vratio u EPA sa „potvrdom“ da je sa atrazinom sve u redu. Ostali članovi Naučnog saveta EPA su nakon „razgovora iza zatvorenih vrata“ aminovali odluku. Unajmljivanjem White House Writers Group obezbeđena je komunikacija sa Kongresom i vašingtonskim glavešinama. Najava da Monsanto ima nameru da kupi Sindžentu dokazuje da se radi na ubrzanom ukrupnjavanju kapitala i centralizaciji moći, po principu „Ein Volk, ein Reich, ein Fϋhrer“.

Kriminalni dosije agrobiznis kompanija obogaćen je slučajem Seralini. To je naučnik poznat po trnovitom putu do istine o toksičnosti Monsantovog herbicida raundap. Njegova studija je bila objavljena u naučnom časopisu Food and Chemical Toxicology, septembra 2012, da bi pod pritiskom GMO lobija bila povučena. Prema informacijama dobijenim od Kler Robinson, Seralinijeva studija je konačno, nakon tri ekspertske revizije, ponovo objavljena, ovog puta u naučnom časopisu Environmental Sciences Europe, što se može smatrati velikom pobedom nad „anonimnim revizorima“ iz EPA.

HAIĆANSKI SCENARIO Ohrabruju odluka predsednika Šri Lanke da − nakon uvida u naučne dokumente − zabrani prodaju raundapa, kao i napori njihovog Ministarstva za zaštitu prirode da donese stroge propise o skladištenju pesticida, ambalaži i reciklaži praznih boca. Butan i El Salvador su otišli dalje, s obzirom na to da su vlasti ovih država objavile nameru da se u potpunosti okrenu uzgoju hrane bez hemikalija. Australija je, nažalost, dozvolila da njeni farmeri izgube bitku sa GMO kompanijama, jer su sudovi odbili da preduzmu mere protiv kontaminiranja useva odgajivača biohrane genetski modifikovanim semenom. Pri tome su vlasti donele i odluku da se industrijski gajena stoka ubuduće prehranjuje GM žitaricama, na šta je reagovala Federacija organik proizvođača Australije upozorenjem da je ubacivanje GM hrane u lanac ishrane „uspavano čudovište“, zato što ljudi još uvek ne znaju šta ih nakon konzumiranja čeka. Što se Srbije tiče, predsednik Saveta inženjera i tehničara, prof. Miladin Ševarlić, upozorava da bi nakon donatorskog stampeda proizvođača GM semena mogao da nam se desi haićanski scenario. Iako zvaničnici tvrde da se među „darovima“ stranih korporacija ne nalazi GM seme (ni prateći pesticidi) godinama obmanjivani narod i stručna javnost očekuju više od praznih uveravanja da je sa doniranim semenom sve po propisima i pod kontrolom. Prof. Ševarlić insistira na proveri deklaracija na vrećama (vezano za godinu proizvodnje) kao i na korektnom sprovođenju testova klijavosti (ukoliko je seme proizvedeno u 2012. godini ili pre toga). Odgovor da je „sve u redu“ ne garantuje miran san poplavljenoj Srbiji, jer postoji bojazana da su proizvođači GMO semena primenili Haiti strategiju na Balkanu puštanjem trojanskog konja „prirodnih nepogoda“ radi oslobađanja prostora za „donatore“ semena. Hrvatski izvori tvrde da je Monsanto nakon poplava isporučio Hrvatskoj 275 hiljada evra vrednu donaciju Dekalb kukuruza (GMO seme) i izražavaju opravdanu sumnju da je slična donacija stigla u Srbiju i Bosnu, pozivajući se na izjavu Hozea Manuela Madere, predsednika Uprave Monsanta za Evropu, Bliski istok i Afriku.

[/restrictedarea]