PETAR ARBUTINA / književnik i kritičar / Bedni ostatak velike harizme

Razgovarala Mila Milosavljević

Pisci bez dela i ljudi bez uverenja su postali dežurni tumači svega i svačega. Šablon po kojem u svakoj panel diskusiji bude i neki pisac neodoljivo podseća na dojučerašnji „nacionalni ključ“ – ima nas od svih da bi naša „istina“ bila svačija. Pisci se angažuju oko svega osim oko toga da pišu bolje… Njihov angažman je bedni ostatak harizme onih koji su sudbinom svoga dela i životima plaćali svoja uverenja

Stvaranje (para)intelektualnih književnih klanova nije odraz koncentracije moći, nego sažimanja nemoći i netalenta, najčešće. Otuda ta potreba da se vlada prostorom, da se stvara „vrednosni“ sistem kroz međusobna protežiranja oko književnih nagrada, stipendija, foruma… Književna kritika postoji samo kao sfera moći, pogotovu kad treba da „izviče“ nekog pisca, iako prostor koji mediji ustupaju tumačenju književnog dela iznosi par šlajfni novinskog teksta nedeljno u svim medijima zajedno. Znači, ne postoji osnovna i vidljiva posledica bavljenja kritikom − tumačenje i kritičko sagledavanje, kao što ne postoji posledica bavljenja književnošću – uticaj, radost čitanja, čitaoci, dobre knjige, pre i posle svega. Zato je potrebno veštački stvoriti prostor, medijsku prisutnost i intenzitet reakcije dovoljno jak da može proglasiti sve one koji drugačije misle, vide i čitaju neznalicama, seljacima, nacionalistima, fašistima, budalama.

Navedenu oštru, nimalo afirmativnu i optimističnu ocenu savremene srpske književne scene, u razgovoru za „Pečat” iskazuje Petar Arbutina, književnik, pesnik, književni kritičar, urednik.

U jednako sumornom tonu, naš sagovornik „brani“ ovu našu epohu, pa pojašnjava kako zapravo nijedno vreme nije bilo pogodno za umetnike i misleće ljude, kao i da su siromašni i verujući umetnici svojim trpljenjem i gorenjem stvorili umetničko nasleđe koje nas odvaja od nižih bića i da to moramo da shvatimo kao civilizacijsku datost.

„Zašto je tako i zašto u čitavoj ljudskoj civilizaciji niskomisleća množina pokušava da malobrojne skrati za glavu i na svoju meru, to je pitanje za duge, beskrajne rasprave. Ne mogu ekonomska kriza i nakazni kulturni model da nateraju ljude da odustanu od svoje ontologije i potrebe da pišu i čitaju. Odavno sam napisao da srpska književnost postoji izvan logike, koja je inicirala ovo pitanje, ali je potpuno logična u vremenu u kojem je jedini prostor gde se duh može materijalizovati kroz umetničku kreaciju. Poetički i ideološki modeli su potrošeni, pojavljuju se novi pisci koji nemaju balast problematične biografije i potrebu da budu u pravu po svaku cenu. Oni žele da stvore i podele nešto što je emocija mišljenja i stvaranja. Koliko u tome uspevaju i koliko je to kvalitetno, to je drugo pitanje. Ali u svakom slučaju, deluju autentičnije i pametnije od dežurnih dušebrižnika i tumača svega i svačega, koji stvaraju samo prečice do svoje patologije misleći da pričaju velike istine koje će pomeriti svet. Mi imamo bolju književnost nego što to zaslužuju naša briga i angažovanost i kulturna klima uopšte. O državi i njenim korifejima ne bih na ovom mestu.“

Šta mislite o selektivnoj afirmaciji naših pisaca u inostranstvu, na međunarodnim sajmovima knjiga, gde inače svaka od država posebno brižljivo bira i predstavlja reprezente nacionalne književnosti?

Pitanje je šta je to podobnost. Kome je to neophodno upodobiti se, kome poljubiti skute i papuču da bi te osunčalo svetlo nekog refletora evropskog sajma knjiga? Mislim da njihov tamnošnji „uspeh“ više odjekuje ovde nego tamo, gde pisaca, izdavača, kritičkog promišljanja i vrednovanja ima mnogo više. Tamo se igra utakmica, ali se golovi daju ovde. Politički i medijski spinovani golovi. Naši pisci su deo jedne male i često kontroverzne književnosti i kulture u evropskim i svetskim okvirima. Oni ne mogu da utiču na književne mode, pomeranje granica, žanra, na nove teme… Iz te perspektive treba tumačiti i podobnost. Ona više nije ideološka u lokalnom političkom ključu, već u geopolitičkom. Političke i ideološke istine iz uvoza (bez carine i akcize!) malo se preperu ovde i plasiraju kao književna objektivizacija „univerzalnih vrednosti“. Srbi više nisu tema, ali oni nisu ni pisci svojih tema, oni su izvršioci u jednoj velikoj drami gde pokušavaju da ispišu bar neku epizodu u kojoj će uglavnom o sebi pisati ono što drugi žele da čuju. Šekspirolog Jakub Krapinjski je pisao o intelektualcima koji su uvek imali svoj Eldorado. Za levičare šezdesetih godina prošlog veka to je bio SSSR gde su odlazili „da vide ono što su čuli“, kako kaže Krapinjski. Do danas se ništa nije promenilo.

[restrictedarea]

Šta bi, po vama, trebalo da radi to „nepolitičko“ telo? Da promoviše kvalitet ili da sprovodi afirmaciju nacionalnih vrednosti kao posledicu toga kvaliteta? Da preporuči drugim jezicima svoju kulturu i književnost, najbolje pisce i dela? Ne zaboravite samo da se i „nepolitička“ tela prave političkom voljom i uticajem. Ja ne vidim da postoje želja i volja koje bi prethodile tom uticaju. Doduše, ne morate da vidite bacile da biste dobili grip!

U nisci crnih bisera naše kulture, eto, opet, kao i godinama unazad i danas nailazimo na jednu vrstu, čini se, dezorijentacije ili pomanjkanja smisla za prioritete. Narodna biblioteka nam je bila zatvorena nedopustivo dugo, celih pet godina, Narodni muzej je to i dalje. S druge strane pak vidimo da čak i onda kad nam zbog nedostatka novca za hitne operacije u svetu umiru deca i kad nam nacionalna kultura grca para ima za tzv.,,Paradu ponosa“!?

Zašto mislite da je to pomanjkanje smisla ili osećanja za prioritet? Ja mislim da je sve poređano baš po prioritetima onih koji misle da za život Srba, ljudska i svaka druga normalna i demokratska prava nisu potrebne biblioteke i muzeji, kulturne institucije i enciklopedije. Ti isti postavljaju prioritete i investiraju novac u svoje projekte. Ako država ne želi da nas kao narod locira i pomogne u vrlini i vrednosti, onda će nas proslaviti društvenom patologijom i samoporicanjem.

Mi ne znamo ni tačne granice naše zemlje, suverenitet na čitavoj teritoriji je pitanje političke retorike, nerazrešeni odnosi sa komšijama kriju se iza scenskih osmeha, bankrot iza egzistencijalnog straha. Da biste imali zdrav odnos prema nasleđu, morate da prema prošlosti imate odnos koji je davno definisao Napoleon Bonaparta: „Istorija je skup događaja oko kojih smo se napokon dogovorili.“ Mi se još nismo oko mnogih važnih stvari dogovorili. Deo jedne enciklopedije ne mogu da budu istorijske, ideološke i političke magline, mutne vode ili šećerne vodice. Mora sve da bude aksiomatski jasno i time se, uglavnom, bave timovi intelektualaca u jednoj instituciji koja se obično u kulturnim državama zove leksikografski zavod ili institut. Mi nemamo takvu instituciju. Enciklopedija jednog naroda je važna koliko i ustav, samo što u ustavu možete da pišete šta god hoćete (i da se pri tome ne pridržavate toga) a u enciklopediji ne. Zato mi ozbiljnost i utemeljenost naše države ocenjujemo i vrednujemo prema političkim izjavama, koje više liče na kletve, i prema scenskom stepenu namrštenosti i zabrinutosti političara, koji ovakva pitanja izjednačavaju sa nacionalnom izdajom. Eto, naciju u državotvornom smislu nemamo, ali nam se izdaja još drži.

U obilju naših ,,Skadrova na Bojani“ između ostalog je i Rečnik srpskohrvatskog jezika i književnosti, koji se u okviru SANU i dalje radi, odnosno radi pod pomenutim imenom − uprkos činjenici da taj isti jezik zarad kojeg je i započet ne postoji bezmalo dve decenije, koliko nema ni države u okviru koje je egzistirao. Kao deo aktuelnih problema srpske enciklopedistike, vidimo i apsurd da se zbog nedostatka sredstava ovih dana gasi kapitalni projekat Srpske enciklopedije u okviru Matice srpske. Kakav je vaš komentar?

Sličan kao i za Enciklopediju. Samo što u ovom slučaju Institut imamo, ali sve manje imamo jezik kao Nojevu barku u kojoj su svi kodovi našeg postojanja i duha. Termin „srpskohrvatski“ nije u potpunosti netačan i neprecizan jer jezik jeste i srpski i hrvatski. Još nije potreban prevodilac da bi se Srbi i Hrvati razumeli u razgovoru. Srbi pristaju na tu složenicu, a Hrvati je negiraju. Čudim se kako do sada nije sa hrvatske strane stigao glas njihovih jezičkih čistunaca, koji taj beskrajni Akademijin proces proglašava za srpski imperijalizam i deo čuvenog Memoranduma. Moderni Vavilon je srozavanje reči u termin: jezik termina i komunikacije je najveća sadašnja tačka postojanja jezika. Slučajna taktička stanovišta odlučuju u kom smislu neko koristi isti termin ili kojim će se imenom nešto nazvati. Svejedno, iza termina može da stoji pojam, ali ne i duboko ontološko značenje, veza sa svim naslagama pamćenja i tradicije. Da pojednostavimo: da li ste videli da je nekome bitna jezička kultura? Da li ste možda primetili Rečnik srpskog jezika ili Pravopis na stolu nekog od ministara koji pozira za televiziju udubljen u ekran svog pi-sija koji možda nije ni uključen? Danas su lektori kandidati za tehnološke viškove više nego sekretarice, tu su beznačajni šefovi i direktori firmi i agencija koje služe kao azil za mediokritete i poslušne kadrove. Da li ste u medijima primetili porast jezičkog standarda i kulture izražavanja? Niste, naravno. U književnosti je isto stanje. Poezija kao najuzvišeniji oblik postojanja jezika potisnuta je na marginu. Ako je tako, a tako je, onda nam Rečnik ni ne treba i potpuno je nebitno kako nam se jezik zove ako postoji samo u imenu i zbog imena. I kada se budemo sporazumevali rukama, uspećemo da ostvarimo kakvu-takvu komunikaciju. Jezik ne služi za sporazumevanje, to je niži oblik njegovog postojanja, on služi da bi nam objasnio sebe u postojanju i trajanju.

Kakva je pozicija jednog urednika knjige danas u Srbiji?Urednik, između ostalog, ima i misiju da ,,gradi“ književni ukus čitalaca i da utiče na njega…

Urednik je uvek profesionalac, ako je pravi urednik. On u sebi treba da objedini želje, mogućnosti, kvalitet, književnu i tržišnu uspešnost. Vlasnici izdavačkih kuća će uvek da teže zaradi a čitaoci nekome ko povlađuje njihovom ukusu i željama. Tu se verovatno do kraja sveta neće ništa promeniti. Problem je kada se urednici priklanjaju jednom od ovih principa ili kada se povlače predaleko od njih. Dobar urednik sa profesionalnim iskustvom i intuicijom uvek može da sagleda kuda će i kako neka knjiga naći put do čitaoca i kakav je po kvalitativnoj strukturi i interesovanju aktuelni trenutak. Pitanje je da li na taj način može da pomogne piscu da izda delo koje će objediniti književni kvalitet i čitanost i koliko su i urednik i pisac spremni na kompromise. I da li je tržište knjige pijaca sujeta ili vrednost koja se izražava i brojem prodatih primeraka, što da ne? Biti urednik je najteži i najlepši posao, potrebno je samo naučiti da se i tuđe knjige vole na isti način kao svoje. Problem bestselera kod nas je posledica uvoza takvih knjiga. Niko nije objasnio ovdašnjim izdavačima da iza „Da Vinčijevog koda“, na primer, stoji neki urednik i neki aparat koji je od te knjige stvorio bestseler. Mi se, kao i u svemu drugom, bavimo posledicama, a ne uzrocima. Niko ne želi da uloži u ovdašnji bestseler, lakše je kada se gotov kupi negde na Zapadu. Za to vam ne treba vešt urednik, nego dobar trgovac.

Sa druge strane, književnost su preplavile „provokativne“ teme, takvim knjigama nije potreban urednik, već medijski spin majstor. Prave knjige su, izgleda, još samo potrebne čitaocima.

Kuda ide srpski roman?

Iako je književnost izgubila elitističko mesto u društvu, roman je još uvek elitni žanr – „velika matura književnosti“. Ali ono što karakteriše uspešnost knjige nije poetika, već mera telenta. Još uvek ima veoma zanimljivih ideja, ali je realizacija na veoma niskom nivou. Mnogo nam je bolja romaneskna produkcija nego što vodimo računa o njoj, ali to se može pravdati i nedostatkom periodike i kritike. Kada tome dodamo političkoideološka protežiranja, onda dobijamo prilično diskutabilan kvalitet, ali pisci niču tamo gde ih ne seješ. Nisam sklon da proglašavam „smrt romana“, dijapazon romana se širi, ne smanjuje se kako mnogi misle. Povratak tradicionalnom romanu može se protumačiti onim dijalogom između Marije Antoanete i njene modistkinje koja joj je na pitanje: „Šta ima novo?“ odgovorila: „Novo je ono što je zaboravljeno“. Mi se sećamo onoga što smo zaboravili i to nije tako loše…

Negde me to sve podseća na razgovor Ive Andrića i modernista kada su ga ubeđivali da se više ne može tako pisati jer voz iz Zagreba do Beograda ne putuje više za isto vreme kao pre pedeset godina, na šta je on odgovorio: „Da, ali žena još uvek nosi dete devet meseci.“ Negde između je pravi put, treba ga samo pronaći ako pisac dosledno prati svoj talenat i ideju, sve ostalo je dekoracija koja pokušava da stare stvari nazove novim imenima. Talenat je ipak mera svega.

Kako će taj talenat mimo književnih klanova? Šta je s piscima, zašto nemamo više angažovanih pisaca danas?

Imamo ih, i te kako. Samo njihov „angažman“ je drugačiji. Pretpostavljam da ste mislili na pisce poput Solženjicina, Marija Vargasa Ljose, Pabla Nerude, Markesa, Sartra… koji su bili na strani obespravljenih, potlačenih i siromašnih. Današnji pisci su shvatili da je angažman sinonim za konformizam i jalovu (samo)intelektualnu dopadljivost. Boreći se za nišče i istinu, ne postižu neophodnu prisutnost, važniji su i prisutniji kao profesionalni sakupljači mrva sa Neronove trpeze. Zato su očiglednu i svakidašnju društvenu nepravdu proglasili za retrogradni realizam a etiku za suvišni i patetični sentiment. Pisci bez dela i ljudi bez uverenja su postali dežurni tumači svega i svačega. Šablon po kojem u svakoj panel diskusiji bude i neki pisac neodoljivo podseća na dojučerašnji „nacionalni ključ“ – ima nas od svih da bi naša „istina“ bila svačija.Pisci se angažuju oko svega osim oko toga da pišu bolje, svuda ih ima osim u književnosti, za sve se zalažu osim za umetnost (čast retkim izuzecima). Njihov angažman je bedni ostatak harizme onih koji su sudbinom svoga dela i životima plaćali svoja uverenja.

Kako kao jedan od istaknutih srpskih intelektualaca vidite situaciju u Ukrajini danas i uopšte čitav sukob koji se odvija na relaciji Istok − Zapad?

Prvo, ne znam šta je to intelektualac danas. Da li su to oni sveznadari, analitičari, prvaci nevladinih organizacija, koji svima u svakoj prilici prodaju konfekcijske floskule o geopolitici i svetskoj politici i koji najlepše pričaju o onome o čemu nemaju pojma? Bar su oslobođeni svake odgovornosti za izrečeno jer ih niko normalan i ne sluša. Zašto bi me zanimalo kako neko tumači šta rade svetski ili domaći moćnici. Voleo bih kada bi mi rastumačili kako da platim struju ili odem na more. Namršteni, suvereni u mišljenju, sa skupim satovima i odelima i jeftinim samopouzdanjem vašarskog iluzioniste koji pokušava da vam skrene pažnju dok izvlači zeca iz gaća. Jadan je svet u kojem takvi u medijima objašnjavaju ljudima ono što vide svojim očima. Ja tamo vidim rat u kojem ginu ljudi. To je loše, to je početak jednog globalnog sukoba koji je još šezdesetih definisao Kenedi govoreći da „treći svetski rat neće biti globalni sukob, već niz manjih kontrolisanih sukoba“. Ne mogu da budem licemer i da pričam o „svetskom miru“ i ruskom gasu. Ali mogu da govorim o narodu, ruskom, koji više ne želi da bude deo američkog „kraja istorije“. Sovjetski čovek, koji je osećao da ga je istorija prvo smrvila pa opljačkala, više ne pristaje na ideologiju žrtve, postao je ono što je uvek i bio – Rus, sa svešću o svojoj veličini i imperijalnoj moći. Anestezija uvezena u Lenjinovom gvozdenom vagonu nije potrajala dovoljno dugo. On ne želi da učestvuje u sopstvenoj propasti, koju su u ime „mira u svetu“ smislili tvorci svih pljačkaških pohoda u poslednjih pedeset i više godina. Ne žele NATO u svom komšiluku, pa ni Nemci ne gledaju sa blagonaklonošću na komšije Turke, koji su prepunili Nemačku. I jednima i drugima se može da imaju takvo mišljenje i stav. Govorili ga ili ne javno. Kako je u malom, tako je i u velikom. Savremene ratove ne karakteriše strategija i herojstvo, već hipokrizija, uvek se ratuje preko tuđih leđa. To smo mi odlično apsolvirali. Možda je Rusima sada malo teže jer su izgubili vekovne saveznike Crnogorce, ali će se nekako snaći i bez njih.

U toku je obeležavanje jubileja Velikog rata, i sve što uz to ide, uključujući ponovni fokus, nove poglede na istoriju, vidimo toliko očiju uprtih u nas kao krivce, večite i dežurne.

Niko nam nije kriv što smo kroz čitav dvadeseti vek gradili status i kulturu gubitnika, ponašajući se kao pobednici u kafanskim nadmudrivanjima, zaboravaljajući da se ratni kapital (nažalost) uvek, pa i sada, plaća životima nekih ljudi (a ti „neki“ su naši bližnji) i da je to valuta koju ne morate da nekome naplatite sa kamatom, ali ne smete dozvoliti da vam neko naplati ono što vam je uradio, da vas kupuje vašom smrću i propašću. Da li je pucanj Gavrila Principa toliko uzbudio gospodsku Evropu da ju je gurnuo vekovima unazad u varvarstvo koje su prikazali i veoma plastično i sa velikim uspehom manifestovali nad mačvanskim seljacima, ženama i decom? Sudeći prema našem sadašnjem odnosu prema golgoti naroda u Velikom ratu, mislim da je krajnje vreme da prihvatimo da ne da smo krivci za rat nego da smo i te zločine sami izvršili da zgrozimo i dezavuišemo uzvišeni evropski humanizam, za koji je i Bodler rekao da je savršeno skrovište za đavola. Da imamo neko poštovanje prema precima, onda bi bilo bolje da je početak „proslave“ jubileja Velikog rata održan, na primer, na vojničkom groblju u Bitolju gde lokalno stanovništvo napasa stoku i skrnavi spomenike a jedinog čuvara groblja je država Srbija prestala da plaća još pre nekoliko godina. Do sada je stanje nepromenjeno, kao i sa ostalim srpskim vojničkim grobljima i spomenicima u zemlji ili izvan nje. Da li bi Senekin citat, koji je predsednik Srbije izgovorio sa govornice SANU, zvučao tako uzvišeno i proročki iznad devastiranog i obeščašćenog groblja pašnjaka? Život je izgubio uzvišenost, smrt je izgubila poštovanje. Svakog našeg pretka smo bar po dva puta ubili.

Udvarajući se bivšim neprijateljima, od njih nismo stvorili sadašnje prijatelje. Pobede u davnim ratovima smo zaboravili, ali drugi nisu svoje poraze. Nama nije bilo važno, ali „prosvećenoj“ Evropi, bez granica i savesti, i te kako je važno da nas podseti da smo „teroristi“ i da smo isti kao nesrećni Gavrilo Princip. Verovatno bi se Nemci ljutili kada bismo ih sve uporedili sa Hitlerom. To nije isto. I nije, ja verujem u to. Ali ne verujem da će goniči biti milostiviji ako mi budemo pitomije zveri. Ne zaboravite da je Dimitrije Tucović bio najžešći kritičar „srpskog militarizma i imperijalizma“, njegova knjiga Srbija i Albanija je kroz čitav dvadeseti vek bila omiljeno antisrpsko štivo. Ali je obukao uniformu i otišao da brani svoju zemlju, kada je video da su njegova „braća“ iz evropskih socijaldemokratskih internacionala u svojim parlamentima listom glasala za ratne zajmove. Ideologija očigledno ima svoje granice za sve osim za Srbe koji, verujući slepo, postaju slepci.

Budući da je sfera kulture vaš ,,teren“ pre nego politika, pozvani ste da odgovorite na pitanje kako vidite kulturu kao front za očuvanje identiteta i integriteta, daha i duše nacije?

Ja kulturu ne vidim kao front nego kao stanje. Lični odnos i obavezu prema opštem kontekstu i pojedincu. Možda bismo svega bili svesniji kada bismo shvatili da je kultura i kada nekome kažete „dobar dan“ ili kada se prema bližnjim, kolegama i ljudima iz vašeg okruženja odnosite sa poštovanjem i korektnošću. Kultura je najviši stepen postojanja jednog naroda ali i sve ono čemu su vas učile babe i dede i roditelji. Možda je ovo poslednje pristojnost ali ne postoji jedno bez drugog. Kao što ne postoji ljubav bez plemenitosti. Kao što i mi nećemo postojati bez kulture kao ni ona bez nas. Kada to budemo shvatili i kada apsolviramo ta „mala“ znanja, biće nam jasnija i velika pitanja. Kada su Čerčilu preložili da ukine Ministarstvo kulture u vreme Drugog svetskog rata, on im je odgovorio: „Za šta se onda borimo? Ja sam potpuno siguran da ćemo sutra imati fabriku mikročipova, ali sam istovremeno potpuno siguran da nećemo imati sebe. Ili bar nećemo moći da se na pravi način odredimo u vremenu i prostoru.“

O KNJIŽEVNOJ KRITICI

Književna kritika skoro da i ne postoji, ne zbog toga što nema kritičara, već zbog toga što ih nema u medijima. Neko je procenio da o knjigama ne treba pisati i govoriti jer nije profitabilno ili nije čitano/gledano. O potrebama jednog društva i pojedinca ne treba da govorimo. Retki su časni kritičari a dobri tekstovi još ređi. Sve se svelo na jalove polemike i etiketiranja bez imalo dobre volje i intelektualnog promišljanja. 

Boljševičke kvazietičke olupine smenjuje mondijalističko kreveljenje ili, što je još češći slučaj, ta dva fenomena društvene onanije i egzibicionizma nastupaju zajedno. Pre svega kao pseudointelektualne epifanije obojene ideološkom isključivošću, proglašavanjem poetičkih osobenosti ideološkim i partikularnim znanjima i ksenofobijom, dokazujući tako nemoć pred mnogim vrednostima književne produkcije koje postoje, o jeresi! mimo programskog glavnog toka.

[/restrictedarea]