Kristina Fernandez: „Nećemo prepustiti naciju ovoj vrsti iznude“

Piše Nikola Martić

Američki Vrhovni sud obavezao Argentinu da isplati 15 milijardi dolara privatnom Fondu „Aurelijus kapital menadžment“, koji je otkupio spoljni dug ove latinoameričke zemlje. Argentini preti oduzimanje imovine u svetu. U kojoj meri je prkosna pozicija argentinske predsednice u vezi sa osnivanjem Razvojne banke BRIKS-a?

Ako do kraja meseca ne isplati dug prema inostranim poveriocima u iznosu od oko 15 milijardi dolara, Argentina se suočava sa novim bankrotstvom. U pitanju je iznos kojim je američki Vrhovni sud, medijator u ovom procesu, obavezao Argentinu da „namiri“ privatni Fond „Aurelijus kapital menadžment“ američkog „investitora“ koji je otkupio ovaj dug i sada nastoji da ga naplati svim mogućim sredstvima.

Američki Vrhovni sud je saopštio da, u slučaju da dug uskoro ne bude vraćen, slede zamrzavanje svih argentinskih finansijskih sredstava i zaplena imovine – od vojne tehnike do ambasada širom sveta. Komentarišući sve oštriju retoriku koja stiže iz Vašingtona, argentinska predsednica Kristina Fernandez rekla je da „neće prepustiti svoju naciju ovakvoj vrsti iznude“.

S nedavnim formiranjem Razvojne banke BRIKS-a (što se opravdano smatra izazovom bez presedana za američki monopol u svetskom finansijskom sistemu kojim dominiraju Međunarodni monetarni fond i Svetska banka) rodila se nada da će svet uskoro ipak videti pravedniji sistem distribucije blagostanja među nacijama. U ovom kontekstu treba razumeti i sve savremene potrese u međunarodnoj ekonomskoj i političkoj areni: od krize u Ukrajini i uvođenja američkih sankcija Rusiji do „redefinisanja“ američko-evropskih odnosa i političkih problema oko izgradnje „Južnog toka“.

 

Američki fondovi kruže Proglašenjem bankrotstva 2002. godine, koje je usledilo posle višedecenijskog zaduživanja „pod pokroviteljstvom“ Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, Argentina je 2005. godine započela proces reprograma spoljnog duga prema stranim poveriocima. U tom trenutku visina duga dostizala je cifru od neverovatne 93 milijarde dolara. Dug je, nakon reprograma, delimično bio vraćen a drugi pokušaj reprograma usledio je 2010. godine i traje i danas.

Među takozvanim investitorima koji su 2010. godine „preuzeli“ argentinski spoljni dug, kao najveći pojedinačni „finansijer dužničkog ropstva“ izdvaja se „Aurelijus kapital menadžment“, privatni američki fond kojim upravlja milijarder Mark Brodski. Fond „Aurelijus“ koristi povlašćeni položaj na međunarodnom tržištu kapitala, koji proizlazi iz njegove ogromne likvidnosti (udružena finansijska sredstva nekoliko banaka) tako što „ulaže“ veoma veliku količinu novca u vrlo rizične „projekte“ (metod ulaganja pozajmljenog novca uz visok nivo rizika, u nadi da će biti ostvarena nesrazmerno velika kapitalna dobit) poput naplate argentinskog spoljnog duga.

[restrictedarea]

Budući da je argentinski dug u visini od 93 milijarde proglašen nenaplativim 2002. godine, ovaj američki „lešinarski“ fond otkupljuje dug i, prema presudi američkog Vrhovnog suda, preuzima obavezu i pravo naplate. Razume se, ovakvi fondovi nastoje da otkupe nenaplativ dug za mnogo manje novca na tzv. sekundarnom tržištu, a onda pokušavaju da „naplate“ (čitaj: iznude) makar deo celog iznosa koji, po pravilu, predstavlja mnogo veću cifru od onoga što je „uloženo“.

Mnogi svetski finansijski eksperti smatraju da je više nego diskutabilan metod ovakvog „poslovanja“. Ova praksa je „klasično uterivanje dugova iz vremena varvara i pirata“, opisao je ukratko ovakvu praksu Stiven Ratner, „automobilski car“ Baraka Obame, glavni savetnik američkog predsednika za automobilsku industriju. „Oni su kao terminator – uvek se vraćaju i ne možete se nikako zaštiti“, nedavno je o tome pisao novinar britanskog „Indipendenta“. Na pitanje šta misli o ovakvom „iznuđivačkom ulaganju“ pomenutog fonda, poznati istraživački novinar Greg Palast kratko je prokomentarisao: „To je kao da pregovarate sa bombom u ruci.“

 

Lekcija za ceo svet Jedan od poslednjih ogleda koji je međunarodna finansijska oligarhija sprovela nad jednim narodom bio je slučaj Argentine. Takozvani „argentinski scenario“, enormno osiromašenje cele nacije usled višedecenijskog uvećanja spoljnog duga prema stranim kreditorima (mehanizam koji je regulisao Međunarodni monetarni fond) prouzrokovao je pustošenje do tada neviđenih razmera – nekada bogatu i ponosnu naciju likvidirao je vašingtonski „ekonomski ubica“.

Od kada je zaduživanje kod stranih poverilaca proklamovano za nacionalni interes prvog reda i finansijski mehanizam „međunarodne saradnje“ koji za Argentinu (i neke druge) nema alternativu, spoljni dug bio je (kao i kod nekih drugih) uzrok mnogih političkih skandala, korupcije i velikog siromaštva naroda. Višedecenijska finansijska zavisnost države od međunarodnih zajmodavaca (vašingtonska mafiokratija) počela je da proizvodi birokratizovanu tehnokratsku političku „elitu“ koja je sve manje upravljala državom i ukupnim društvom, a sve više je služila kao menadžment „investitora“, odgovoran za upravljanje spoljnim dugom i održavanje sistema koji proizvodi i uvećava „blagostanje“ kreditora i bedu stanovništva.

Uz sve veću kamatnu stopu koja je u Argentini od tri procenta sedamdesetih godina dostigla visinu od oko 13 procenata devedesetih godina prošlog veka (pojava koja se i danas pravda „rizičnim tržištem“) počeli su da stižu novi, do tada nepoznati zahtevi iz Vašingtona: na red je došla privatizacija nacionalnog bogatstva. Ubrzo su, pod plaštom „novog patriotizma“, privatizovane naftna industrija (koja je bila među najvećim i najefikasnijim u svetu) zatim železnička i telekomunikaciona infrastruktura, kao i gotovo celokupna poljoprivreda. Upečatljiv je podatak, na primer, da američka globalna korporacija „Monsanto“ danas u Argentini gaji genetički modifikovanu soju na hiljadama hektara najplodnije zemlje, dok se od pesticida koji se koriste u proizvodnji godišnje razboli na hiljade ljudi. Ovome treba dodati i činjenicu da je puštanje „Monsanta“ na domaće tržište bilo, zapravo, iznuđeno rešenje, budući da je ionako siromašan narod krajem devedesetih godina bukvalno klizio u bedu i glad, o čemu najbolje govori podatak da je u to vreme na stotine argentinske dece dnevno umiralo od posledica pothranjenosti.

 

Čovek koji je prevario svoj narod Čovek koji na upečatljiv način simbolizuje izdaju svog naroda sasvim sigurno je predsednik Argentine Karlos Menem. On je na čelo države došao 1989. godine, posle ostavke predsednika Raula Alfonsina. Alfonsin je bio prinuđen da ode posle socijalnog bunta i masovnih pljački supermarketa širom zemlje. Na krilima velikih promena u svetskoj politici (pad Berlinskog zida, Vašingtonski konsenzus i trijumf neoliberalnog koncepta koji je srušio „državu blagostanja“) a u kontekstu jednoumno proklamovanog „kraja istorije“ i razmaha neoliberalne globalizacije po zapadnjačkom receptu, Menem je, poput starozavetnog proroka, u svom obraćanju naciji rekao i sledeće: „Bog mi je svedok! Pred sudom istorije objavljujem: Argentino, ustani i hodaj! Ovo je dolazak nove i slavne nacije!“

Nekoliko dana kasnije Menem je odstupio od obećane „reforme revolucionarnih razmera“ i sklopio pakt sa liberalnom manjinom argentinskog društva, koja je tražila od novog predsednika kontinuitet u politici zaduživanja države kod stranih (vašingtonskih) poverilaca. To je vodilo, kako se govorilo, produbljivanju „fizičke povezanosti“ sa Sjedinjenim Američkim Državama, dakle vezi sa Vašingtonom koja za argentinskog predsednika nije imala alternativu. Od tog momenta kompletna makroekonomska politika Argentine bila je oblikovana u kancelarijama Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.

Usledile su potpuna „dolarizacija“ nacionalne ekonomije i maksimalna liberalizacija uvoza, što je imalo devastirajući efekat na ionako obogaljenu industriju, koja je do tada ipak sopstvenom proizvodnjom podmirivala preko 90 procenata celokupne potražnje. Ilustracije radi, Argentina je do ove liberalizacije tržišta izvozila mašine, kućne električne aparate i vozove; ubrzo nakon „reforme“ u režiji MMF-a, Argentina je počela da uvozi tekstil, meso, voće i druge proizvode široke potrošnje.

 

Da li je BRIKS alternativa? Interesantno je da su se u prošlosti, tokom duboke argentinske ekonomske krize, predsednici smenjivali na demokratskim izborima, ali da je, i pored gromoglasnih obećanja o promeni spoljne politike prema globalnim finansijskim centrima moći, njihov mandat bez izuzetka bio obeležen izdajstvom tih obećanja i održavanjem sistema dominacije krupnog kapitala koji je uništavao naciju.

Čini se, ipak, da je danas na čelu Argentine predsednica koja je spremna da američkim „investitorima“ kaže: „Dosta!“ Nakon što su se obnovili pritisci na Argentinu da isplati nerealno uvećan spoljni dug koji su „preuzeli“ američki „lešinarski“ privatni fondovi, predsednica Kristina Fernandez rekla je da neće „prepusti svoju naciju ovakvoj iznudi“.

Poslednje aktivnosti zemalja BRIKS-a (dogovor o formiranju zajedničke Razvojne banke koja će zaobići američki „petrodolar“ i biti pandan MMF-u) pružaju nadu da će uskoro biti stvorena realna alternativa međunarodnom finansijskom sistemu dužničkog ropstva sa američkim potpisom. Naime, ubrzo posle postizanja dogovora o isporukama ogromnih količina ruskog gasa Kini (trgovina koja se neće obavljati, kao do sada, u dolarima) ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping okupili su lidere država zemalja BRIKS-a (Indija, Brazil i Južnoafrička Republika) na sastanku sa svim predsednicima južnoameričkih zemalja, oko dogovora o formiranju posebne Razvojne banke koja će u lokalnim valutama ulagati sredstva u infrastrukturu i industriju zemalja u razvoju, a sve sa ciljem da se iz jednačine izbaci američki MMF, promotor dužničkog ropstva.

O tome koliko je ovaj istorijski dogovor važan za preoblikovanje amerikanizovanog globalnog finansijskog tržišta posebno govori činjenica da na američkim globalnim medijima ne možete pronaći ni jednu jedinu reč o tome. Ovo gromoglasno ćutanje zapadnjačkih medija svakako je najbolji indikator neverice s kojom američki finansijski (i vojni) stratezi prate prve, smele korake istočnog energetskog saveza. A gde će se u ovom nezadrživom procesu multipolarizacije sveta svrstati Evropa, ostaje da se vidi. Sudeći po izjavi predsednice Argentine Kristine Fernandez, ova zemlja će se odupreti vašingtonskoj politici iznude i to je presedan koji će sigurno uticati na odluke drugih država sveta.

[/restrictedarea]