Dr Miroslav Perišić /direktor Arhiva Srbije/ Ko je želeo rat? (1. deo)

Razgovarala Nataša Jovanović

Veoma značajno pitanje, u vidu indicija pokretano, ali nikada na dokumentovan način do kraja dovedeno jeste da li su pojedini austrougarski krugovi znali za pripremu atentata na Franca Ferdinanda

Knjiga o Sarajevskom atentatu Povratak dokumentima nastaje u vremenu kada tema Prvog svetskog rata ni posle sto godina ne napušta čovečanstvo. U trenutku kada cveta revizionistička istorija i kada je u tu svrhu angažovano više stotina istoričara širom sveta, delo dr Miroslava Perišića, direktora Arhiva Srbije, prvi je posle pola veka povratak naših istoričara ovoj velikoj temi.

„Kao osnova za optužbe da je Srbija krivac za izbijanje Prvog svetskog rata koristi se jedna činjenica i jedna konstrukcija. Činjenica je sadržana u okolnosti da je Gavrilo Princip bio Srbin, inače austrougarski podanik iz Bosne i Hercegovine, i da je zajedno sa ostalim atentatorima koristio oružje koje je, po sopstvenom priznanju, tajno, bez znanja srpskih vlasti, dobio od pojedinaca u Srbiji nekoliko nedelja uoči atentata prilikom svog boravka u Beogradu. Konstrukcija je da je Gavrila Principa naoružala, inspirisala, organizovala i pripremila za atentat zvanična Srbija sa političkim ciljem da izazove rat protiv Austrougarske, koji bi opet trebalo da izazove evropski rat, kako bi ostvarila svoje velikosrpske nacionalne težnje za pripajanjem Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Za takve tvrdnje nije pronađen nijedan dokaz kako u toku istražnih radnji i sudskog procesa protiv atentatora, tako ni u dokumentima kojima raspolaže istoriografija a istraženi su u proteklih sto godina“, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Miroslav Perišić.

Koje ocene u savremenoj istoriografiji, kada je reč o pojedinim aspektima Sarajevskog atentata, najviše podležu kritici?

Tekst i dokumenta u Povratku dokumentima usmereni su ka polazištima na kojima su građene ocene i u istoriografiji često nekritički prihvatane teze o pojedinim aspektima Sarajevskog atentata, a da nisu zasnovane na izvorima ili su delimično zasnovane na izvorima, odnosno ili nisu zasnovane na primarnim istorijskim izvorima ili izvori nisu dovoljno kritički analizirani sa uvažavanjem konteksta u kojem su nastajali. U prvom redu, to je pitanje Apisove uloge u Sarajevskom atentatu, koja je gotovo opšteprihvaćena kao tačna na osnovu pisma koje je on pisao sa robije u toku Solunskog procesa 1917. godine. U ovoj knjizi postoji potreba da se tom istorijskom izvoru i kontekstu u kojem je nastao vratimo u vidu otvorenog pitanja. Još jedno veoma značajno pitanje, u vidu indicija pokretano, ali nikada na dokumentovan način do kraja dovedeno jeste da li su pojedini austrougarski krugovi znali za pripremu atentata. Sumnju u mogućnost da su pojedini austrougarski krugovi bili u posedu informacija o pripremi atentata deo starije literature smatra opravdanom. Pojedini izvori ukazuju na dugogodišnju atmosferu straha na bečkom dvoru od atentata na neku od najviših zvaničnih ličnosti, pa i uoči Ferdinandovog puta u Bosnu i Hercegovinu na vojne manevre i u provokativnu posetu Sarajevu na najveći srpski praznik Vidovdan 1914. Zloslutna predosećanja, po nekim izvorima, mučila su i sam bračni par. Ako ti izvori verno prenose takvu atmosferu, onda ona nije mogla da bude bezrazložna. Ta tema, ipak, vremenom je istraživački gotovo napuštena. Poslednji je o njoj na studiozan način pisao Vladimir Dedijer pre pola veka u do sada najsadržajnijoj knjizi ikada napisanoj o Sarajevskom atentatu (V. Dedijer, Sarajevo 1914, Beograd 1966, 1090). Pitanje je, posle te knjige, već više decenija odgurnuto u drugi plan i sve ređe se pominjalo. Autori se više bave samom ocenom događaja. Sarajevski atentat se tako tretira kao događaj koji je neizbežan u pisanim istorijama Prvog svetskog rata uz različite ocene o dalekosežnosti tog događaja.

U ovoj knjizi svoje mesto nalazi i jedan novoistraženi, u Arhivu Srbije sačuvani primarni istorijski izvor. Na koji zaključak upućuje sadržaj ovog dokumenta?

Reč je o dokumentu koji može da se tretira kao dojava, upućena 17. juna 1914. godine iz Zemuna a uz propratnu belešku na poleđini pod oznakom „strogo povjerljivo“, primljena u Zagrebu 20. juna i uz još jednu zabelešku da je zavedena 21. juna 1914. godine u Predstojništvu redarstva u Zagrebu. Dokument je ciljno na više mesta oštećen i to stručnim metodama, na pojedinim mestima samo radiranjem a na pojedinim delovima teksta precrtavanjem pa radiranjem, pa opet precrtavanjem sredstvom za pisanje crvene boje. Ipak, rekonstrukcija sačuvanog dela teksta upućuje na zaključak da je reč o dojavi da je više lica iz Beograda otišlo u Sarajevo da učini nešto prilikom boravka Franje Ferdinanda što bi, kako se navodi u dojavi, trebalo da spreči „aparat bosanske vlasti“. Dodatna istraživanja su pokazala da je potpisnik dojave, koji se potpisao obaveštajnim imenom, u stvari austrougarski agent koji je imao zadatak da šalje izveštaje zagrebačkoj i sarajevskoj policiji. Ovaj dokument potvrđuje da su austrougarske vlasti znale za pripremu atentata, ali da ga nisu sprečile jer im je jedan takav događaj bio potreban za objavljivanje rata. Ovaj dokument istovremeno potvrđuje istinitost navoda Bena Klobučarića, šefa zagrebačke policije, iznetih u knjizi Uloga Mađarske u Prvom svetskom ratu, objavljenoj 1917. godine u Lozani, da je dobio dve dojave i da je o tome izvestio vladu ali da je „stvar zaspala“. I mađarski list Mađarorsag je posle atentata objavio vest da se za pripremu atentata znalo, što je preneo i Pešter lojd.

Buduća istraživanja će možda doneti i nova saznanja o ovom dokumentu. On za sada ostaje kao jedan primaran izvor koji upućuje na dalje pravce istraživanja i stvaranja pouzdanije izvorne osnove za važna otvorena pitanja o Sarajevskom atentatu. U istoriji se nekada konteksti menjaju za jedan dan, a nekmoli u dužem vremenskom periodu. Otuda ne mora da postoji veza između onoga što je Moltke pisao Hecendorfu 10. februara 1913. i onoga što se dogodilo 28. juna 1914, ali i može da postoji i te kako osnovana veza. Da podsetimo da je načelnik nemačkog Generalštaba Helmut fon Moltke svom austrougarskom kolegi Konradu fon Hecendorfu izneo stav, u konotaciji poželjnog scenarija, da bi u predstojećem ratu Germana i Slovena „napad trebalo da izazovu Sloveni“. Napad od Slovena nije došao a Austrougarska je Srbiji, a Nemačka Rusiji objavila rat, ali je atentat na austrougarskog prestolonaslednika došao od Slovena Gavrila Principa i Beč je dobio ono što je Moltke u istom pismu Hecendorfu razmatrao u vidu još jedne preporuke: „U slučaju da Austrija izazove rat teško bi bilo pronaći adekvatan slogan koji bi bio ubedljiv nemačkom narodu.“

[restrictedarea]

Da li postoji ijedno utemeljenje u izvorima koje bi išlo u prilog tezi da je ubistvo Franca Ferdinanda „delo zvanične Srbije“? Da li je mala balkanska država, kakva je bila Srbija tog vremena, zaista mogla da izazove Veliki rat?

Veliki rat ne mogu da prouzrokuju male države. Istorija beleži da pre 1914. godine velikog rata u kojem bi učestvovale sve evropske sile nije bilo još od vremena Napoleona. Svi ratovi vođeni u tom razdoblju bili su ograničenog sukoba i nijedan od njih nije prouzrokovao evropski ili svetski sudar vojski. U približno istom razdoblju dogodilo se više od devedeset značajnijih političkih ubistava visokih političkih ličnosti, državnika, predsednika država i predsednika vlada, kraljeva i careva, a nijedno od tih ubistava nije bilo uzrok pokreta vojski evropskih ili svetskih razmera. Britanski istoričar Dominik Liven, jedan od najboljih poznavalaca istorije imperija, smatra da je Evropa 1914. imala mnogo veće probleme nego što je to bilo jedno političko ubistvo. Ova istorijska iskustva, ipak, kao da su van polja saznanja istoričara i mnogo brojnijih propagandista koji zastupaju stavove da je jedna mala nezavisna balkanska država, kakva je bila Srbija, odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata, a da je Sarajevski atentat njegov uzrok. Začeci takvih stavova nalaze se u austrougarskim političko-ratno-propagandističkim optužbama koje su usledile neposredno posle Sarajevskog atentata, a uoči objave rata Srbiji, da bi postale i sastavni deo optužnice i presude na suđenju atentatorima u jesen 1914. godine. Za takve tvrdnje nije pronađen nijedan dokaz kako u toku istražnih radnji i sudskog procesa protiv atentatora, tako ni u dokumentima kojima raspolaže istoriografija a istraženi su u proteklih sto godina… Rezultati istraživača na rekonstrukciji događaja iz juna 1914, kao i onih iz vremena koje je prethodilo, pokazuju da ne postoji nijedno utemeljenje u izvorima koje bi išlo u prilog tezi da je ubistvo Franca Ferdinanda „delo zvanične Srbije“. Naprotiv, brojni izvori, ne samo srpskog porekla, govore u prilog činjenici da je Srbiji, s obzirom na stanje u kojem se nalazila posle Balkanskih ratova, bio neophodan mir i da se, poznat kao oprezan političar, Nikola Pašić, inače predsednik vlade i ministar inostranih dela u to vreme, zalagao za očuvanje prilika koje ne bi dovele do bilo kakvog postupka koji bi zemlju mogao da uvuče u još veće nevolje. Srbija je bila zamorena od ratova. Posmatrano i u širem evropskom kontekstu, kreiranom politikama velikih sila, ne bi mogla da bude prihvaćena teza o odgovornosti Srbije za rat, premda, treba i to reći, stavovi o odgovornosti Srbije u literaturi, od autora do autora, razlikuju različite nivoe odgovornosti. Istoričar zaista ne može a da ne postavi pitanje da li ikome može delovati realno da je sudbina Evrope 1914. bila u rukama Nikole Pašića?

Kako razumeti to da za retko koji događaj u istoriji postoji toliki broj istorijskih izvora, pa ipak, oko konačnog suda o uzrocima Velikog rata još se spore mišljenja istoričara?

Da, i istovremeno, oko retko kojeg događaja su se u istoriografiji vodile toliko neophodne, ali uporedo sa njima u javnosti i bezrazložne i neutemeljene rasprave. Kada se istoričar nađe pred tolikom količinom istraženih i objavljenih primarnih istorijskih izvora različitog porekla, kao što je slučaj sa dokumentima o politikama velikih sila krajem 19. i početkom 20. veka, a posebno politikama dveju centralnoevropskih carevina Nemačke i Austrougarske, ne može a da se ne zapita koji razlozi pojedine autore udaljavaju od istorijskih izvora u njihovim pretenzijama da pišu o događaju svetskoistorijskog značaja koji je prekretnički označio početak 20. veka. Izvestan broj istoričara u svetu događaje s kraja 20. veka povezuje sa događajima s njegovog početka, odnosno pokušava da početak Prvog svetskog rata objasni pod uticajem svog razumevanja ovovremenih zbivanja, na osnovu slike sveta i događaja koji su sastavni deo istorije kraja 20. veka. U pitanju je apsolutno neistoričan pristup, suprotstavljen istorijskom načinu mišljenja i metodu istorijske nauke. Takav pristup predstavlja negaciju istorijske nauke. Autori takvog gledanja na istoriju, osim što kvare struku, rizikuju moguće precenjivanje svog razumevanja sadašnjeg vremena ili što je još poraznije po struku – njenu političku instrumentalizaciju. Sagledavanje istorijskih događaja u perspektivi vremena kada se događaj zbio i uvažavanje ondašnjeg konteksta, onovremenog odnosa snaga, merila vrednosti kao i značenja pojmova jesu azbuka istoričarevog naučnog stvaralaštva. Ove naučne postulate u savremenoj istoriografiji o Prvom svetskom ratu, međutim, ponovo su prvi počeli da krše sami istoričari.

U nizu novih knjiga na tu temu, koja se posebno ističe po odustajanju njenog autora od pravila struke?

U pitanju je knjiga Kristofera Klarka Mesečari, a da paradoks bude veći, data joj je nezaslužena medijska pažnja i među jednim delom neupućene publike izazvala je oduševljenje. Njena pojava ponovo je aktuelizovala staro pitanje: da li ćemo istoriju morati da branimo od istoričara? Pokušaji da se pomoću događaja s kraja veka objasne događaji s njegovog početka još jednom potvrđuju da je istoričar „čedo svoga doba“, ali i da se njegovi naučni dometi, reklo bi se i naučno poštenje, odmeravaju upravo na sposobnosti da se oslobodi uticaja svog vremena. Za Kristofera Klarka izvori nisu ni „čarobni most“ ni „čarobni zid“. Tamo gde ih i koristi, čini to selektivno, ali na način koji otkriva tendenciju. Kao uostalom i korišćenje literature. Kako se, da ne navodimo ovom prilikom širok krug pouzdane literature stranih autora, Balkan u planovima velikih sila i posebno odnos Austrougarske prema Srbiji i Bosni i Hercegovini i Srbima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Južnoj Ugarskoj mogu razumeti bez pažljivog čitanja knjiga Andreja Mitrovića, Dragoljuba Živojinovića, Vasilija Krestića, Milorada Ekmečića, Radoša Ljušića, Đorđa Stankovića, a Sarajevski atentat bez savesnijeg korišćenja knjige Vladimira Dedijera. Kritičari su uočili da u Mesečarima ima mesta i za Garašaninovo Načertanije i za Majski prevrat i za Srebrenicu i za opsadu Sarajeva i za Rambuje, ali zato u knjizi nema tolike posvećenosti nemačkim planovima za prodor na Istok i austrougarskim planovima za Balkan u vremenu koje je prethodilo Prvom svetskom ratu. Generalno gledano, knjiga Mesečari profesora sa Univerziteta Kembridž Kristofera Klarka i u celini i u detaljima jedna je od revizionističkih knjiga u čijoj osnovi nema novih istraživačkih rezultata koji bi uslovili reviziju; ima zato analogija kojima samo neistoričari mogu davati za pravo. Za brojne svoje teze Klark nema dokaza, u pogledu na ulogu Srbije i njenu istoriju više mu odgovara sužena optika nego široka analiza, ostavlja utisak pisca koji u svom vrednosnom sistemu ima razumevanja za ultimatume i „pravo“ sile, potpomaže pojmovnu zbrku oko značenja reči „terorizam“, „atentat“. Savremeno značenje određenog pojma ne mora da bude istovetno sa negdašnjim, jer se menja kroz vreme, kao što nastaju i nove istorijske pojave u svetu koje uslovljavaju promenu značenja. Pojam „terorizam“, inače, upotrebljen je 1914. godine u optužnici na suđenju Gavrilu Principu i ostalim učesnicima u atentatu.

Mesečari pripadaju krugu istoriografske literature koja je devedesetih godina 20. veka svojom pojavom donela talas negacije istorije kao nauke. Takva vrsta literature se, da budemo asocijativni, u lavirintima istorije kreće poput mesečara. Istorija nije polje slobode u smislu neobavezujućeg odnosa prema naučnom metodu; ona je polje slobodnog mišljenja, nezavisnog od ideološkog, a utemeljenog na istorijskim činjenicama. Ako joj se oduzme naučni metod, značaj izvora odgurne u stranu, a nepoznavanje istorijskih činjenica nadomešćuje analogijama, poput „balkanskog uzročnog scenarija“, onda ona prestaje da bude nauka. Ako dominantno počne da se bavi samo pitanjem kako a ne i pitanjem zašto se nešto dogodilo, onda istoriografija ne pruža zadovoljavajući naučni odgovor. Istorija je opasna ako se ne razume. Različita tumačenja su uvek dobrodošla i u nauci poželjna, preispitivanja prethodnih rezultata su u prirodi nauke, ona doprinose razvoju kritičkog i podstiču stvaralačko mišljenje, ali su naučno legitimna samo ako su zasnovana na naučnom metodu. Istoričar je u osnovi, pre svega, uvek zavisan od istorijskih izvora.

Šta su velike imperije dobile, a šta izgubile ulaskom u Prvi svetski rat?

Evropsku istoriju odredile su imperije. Sve su, kako piše britanski istoričar Dejvid Stivenson, nastale na nasilju i bile su spremne da ga ponovo upotrebe. Ipak, sve su se do 1914. uzdržavale od pokretanja vojski jednih protiv drugih. Kada su to učinile, neke od njih bile su u krizi, a neke u usponu. U toku Prvog svetskog rata i sa njegovim ishodom sve, osim britanske, koja je jedina geografski bila odvojena od kontinentalnog dela, nestale su sa političke karte Evrope. A ulazak u rat, osim Austrougarske, sve su obrazlagale ugroženošću od druge imperije. Jedino je Austrougarska, koja je, uz bezrezervnu podršku Nemačke, prva pokrenula oružje, svoju odluku pravdala ugroženošću od Srbije.

Ova uopštena slika svakako nije dovoljna da bi se razumeo evropski politički kontekst iz kojeg su velike sile, savezi, države i narodi ušli u strahote rata koji je pokazao naličje evropske civilizacije. Evropski zaplet koji je 1914. dobio ratni ishod ima svoju istoriju. Istoričari su na osnovu vrednih rezultata proučavanja politika evropskih velikih sila krajem 19. i početkom 20. veka izgradili gledišta uz pomoć kojih su razlozi ulaska u rat postali vidljiviji. Oni ne samo da nisu bili isti, a samim tim ni u saglasju sa proklamovanim, već su bili uzrokovani razgradnjom nekadašnje ravnoteže moći koja je u dugom razdoblju bila garant bezbednosti evropskog kontinenta. Trka evropskih imperija za kolonizovanjem teritorija na drugim kontinentima i austrougarsko pripajanje Bosne i Hercegovine, nastojanja za novu preraspodelu moći izazvana i slabljenjem i uzmicanjem sa istorijske scene Otomanske imperije, od koje su u Evropi ostajale samo „senke nekadašnjeg carstva“, stvaranje političkih saveza koji su kasnije prerasli u vojne, nemački san o prodoru na Istok i planiranje Weltpolitik, doveli su do poremećaja odnosa snaga, novih strateških planova i pokrenutih procesa koji su vodili ka Velikom ratu 1914–1918/19.

Na šta upućuje činjenica i da su velike sile pred izbijanje Prvog svetskog rata ušle u svojevrsnu trku za naoružanjem?

Logika velike sile išla je za ostvarivanjem težnji za većom moći, strateškim prednostima i većom dominacijom. Nove teritorije značile su više sirovina za privredu i jačanje ekonomije, a jačanje ekonomije i uvek nove i nove teritorije zahtevale su modernizaciju naoružanja i veća izdvajanja za vojsku, što je opet iziskivalo nove izvore finansiranja koji su se pronalazili u osvajanju novih prostora i tako se zatvarao krug. Nemačka privreda, koja je krajem 19. veka snažno rasla, preobraćala je ovu centralnoevropsku silu u „svetsku državu“. Bernhard fon Bilov je izjavljivao da problem nije u tome želi li ona da kolonizuje teritorije ili ne želi, već u tome što mora da ih kolonizuje želela to ili ne. Model društava sve više je postajao militarizam. Ruski istoričar Oleg Ajrapetov piše da je mir u Evropi uoči Prvog svetskog rata bio samo privid, jer se trka u naoružavanju ubrzavala „gigantskim sučeljavanjem armija i flota, odbrambenih i ofanzivnih oružja i oruđa“.

Ajrapetov navodi da su još krajem 19. veka vojni arsenali počeli da se popunjavaju mitraljezima, a da je modernizacija industrije oružja dovela do značajnog uvećanja brzine ispaljene municije streljačkog naoružanja, koje je činilo razarajuću moć artiljerije, do preoružavanja armija sa puškama repetirkama i da su počeli da se koriste bezdimni barut i mobilna teška artiljerija, a na granicama država podizana su odbrambena utvrđenja najpre od cigala i zemlje, potom oklopljena, a zatim od čelika i betona. Modernizacija nije donela samo razvoj industrije već i preobražaj vojne tehnologije. Topovi su pucali dalje i preciznije, ratni parobrodi su opremani teleskopskim nišanima i brzometnim topovima. Zahvaljujući bezdimnom barutu pešadija je mogla da puca i rukuje ne odajući svoj položaj. Poljski top opremljen hidrauličnim klipom koji je smanjivao trzaj cevi ispaljivao je do dvadeset granata u minutu bez potrebe da se vraća u početni položaj. Proizvodnja modernog naoružanja bila je suviše skupa za upotrebu u malim sukobima. Skupo naoružanje pravljeno je za velike ratove. Unapređivani su vojni budžeti i vojno školovanje. Oficiri su raspolagali većim vojnim i drugim znanjima, manevri su bili češći i prilagođavani pretpostavljenim ratnim prostorima, razvijan je obaveštajni rad, države su uspostavljale vojne izaslanike u drugim državama, proučavane su tuđe teritorije, podneblja, mentaliteti, navike stanovništva, kultura življenja, kultura ishrane, kultura stanovanja, tipovi izgradnje kuća, putopisci su zapisivali zapažanja koja su mogla da posluže u vojne svrhe, analiziran je rad institucija, karakteri ministara, običaji u narodu, razni crteži i skice rađeni su na licu mesta kao potreba kulture ali i kao ilustracija za moguća druga proučavanja. Trka u naoružanju postala je imperativ održavanja ravnoteže, kao i sklopljeni savezi, a u suštini je sve više narušavala ravnotežu. Svaka velika sila je ravnotežu doživljavala na drugačiji način. Za Britaniju je to bilo zadržavanje statusa najjače pomorske sile. Za Nemačku je jačanje pomorske snage bilo u skladu sa njenom naraslom ekonomskom moći i preduslov realizacije težnji za prodor na Istok, što je bio glavni pravac ostvarivanja njene Weltoplitik, a proces razgradnje ravnoteže u Evropi koji je pokrenula pravdala je ugroženošću od Rusije i Slovena, sa kojima se graničila. Nemačka je krajem 19. veka imala najveći rast vojnopomorskog budžeta u svetu. Za dve godine, od 1896. do 1898, on je udvostručen. Posle Nemačke, najveće uvećanje su imale SAD, zatim Francuska i Velika Britanija, pa tek onda Rusija. Rusija je imala puno razloga za zabrinutost jer je Bosforski moreuz, koji je bio jedan od ciljeva Nemačke ka daljem prodoru na Istok, za nju, osim prestiža i vojnostrateškog značaja, imao životnu važnost za trgovinu, a time i za ukupnu ekonomiju. Za Rusiju je zbog toga Balkan, preko kojeg je za Nemačku vodio put na Istok a za Austrougarsku ka Jugoistoku, bio tačka interesa koja nije smela da pripadne Nemačkoj. Njena najpouzdanija saveznica i štićenica na Balkanu bila je Srbija, za koju su je, uz zajedničku slovensku pripadnost, vezivali i tradicionalno dobri odnosi. Austrougarska, nerazdvojna saveznica Nemačke, smatrala je da polaže pravo na Balkan i tu se njen interes sudarao sa interesima Rusije. Balkan se tako početkom 20. veka, kao i više puta do tada i više puta od tada, pokazao kao „zona loma“ politika velikih sila.

[/restrictedarea]