Dijego Fuzaro / filozof / Ja sam sa Putinom, jer sam čitao Kanta

SPECIJALNO ZA „PEČAT“ 

Razgovarao Alfonso Pišiteli

Kant je govorio 1795. godine da je za garanciju stabilnog mira bolje imati pluralitet država (mi bismo rekli: bolje više blokova, čak i suprotstavljenih) nego Univerzalnu monarhiju. Univerzalna monarhija je danas monarhija „one way“, monarhija jedine američke misli, usmerena na poništavanje bilo kakvog prava na razliku i bilo kakve alternative da se stanuje u svetu koji nije američki

U kom smislu kažete da je Kostanco Preve (nedavno preminuli italijanski filozof – prim. prev.) napisao esej pod naslovom „Rusijo, nemoj nas razočarati“?

Preve je očekivao da Rusija može da se suprotstavi nadmoći američkog kapitalizma i njegovim imperijalističkim impulsima, dakle da garantuje postojanje multipolarnog sveta. Ako Rusija ne bude razočarala u toj svojoj prirodnoj misiji, ona će imati temeljnu funkciju, pre svega za nas Evropljane.

Putinova Rusija, za razliku od starog SSSR-a, ne iskazuje radikalnu „sistemsku“ alternativu liberalno-kapitalističkom svetu.

Tako je, ali sa geopolitičkog stanovišta i dalje predstavlja kočnicu delovanju jedine supersile, koja preti da preraste u preteranu silu. Svet posle 1989. godine je baš takav, jer u njemu vlada američka tendencija da dominira u jednopolarnom obliku.

Govoreći o potrebnom „multipolarizmu“, vi se pozivate na Kanta.

Da, u mojoj knjizi Minima Merkatalija (originalni naslov Minima Mercatalia, pri čemu je kovanica Mercatalia izvedena od italijanske reči merce, što znači roba i imena države – prim. prev.). Kant je govorio 1795. godine da je za garanciju stabilnog mira bolje imati pluralitet država (mi bismo rekli: bolje više blokova, čak i suprotstavljenih) nego Univerzalnu monarhiju. Univerzalna monarhija je danas monarhija „one way“, monarhija jedine američke misli, usmerena na poništavanje bilo kakvog prava na razliku i bilo kakve alternative da se stanuje u svetu koji nije američki.

Danas Rusija teži da se sukobi sa Zapadom na temu vrednosti i takozvanih individualnih prava.

Priča o individualnim pravima je prava pravcata ideologija u najgorem smislu reči. Ta ideologija afirmiše prava nekog apstraktnog pojedinca, dok su istinska prava ona koja pripadaju pojedincu unutar zajednice. Pojedinac i zajednica postoje recipročno pomireni, nema smisla promišljati ih apstraktno kao što to radi ideologija građanskih prava, a ona je samo izgovor da se ne govori o socijalnim pravima.

Individualna prava, makar uravnotežena obavezama, kako je govorio Macini.

Svakako. Odbijam da mislim da su gej brakovi, gej usvajanja i eutanazija simboli maksimalno moguće emancipacije. To je obično zavitlavanje, pre svega onih koji rade skraćeno ili su nezaposleni. Prava moraju biti, pre svega, socijalna prava: ona koja garantuju dostojanstveno preživljavanje pojedinca unutar svoje zajednice, gde mu je omogućeno da se potpuno ispolji u svim svojim potencijalima.

Putin se poziva na ono prirodno pravo koje ima svoje korene u velikoj evropskoj ideji: u stoicizmu, u očevima crkve.

U najnovije vreme možemo se prisetiti Grocijusa i Pudendorfa, kao nosilaca te koncepcije. Ako nam Moskva danas pomaže da se približimo tim temama, onda je zaista poželjno da ona bude jaka i nama bliska. Naime, izgleda očigledno da Rusija, čak i putem izvanredne kulture, predstavlja realnost mnogo bliskiju evropskom duhu od Amerike koja je, nasuprot tome, kraljevstvo tehnike (Hajdeger) i neumerenog kapitala (Marks).

Dakle…?

Dakle, Evropa bi morala da se odvoji od Amerike i svrsta s evroazijskim blokom. A to je utopijski poduhvat… ako pomislimo na prisustvo američkih vojnih baza u Italiji, dobrih šezdeset godina od pada nacifašizma i dvadeset godina od pada komunizma. Italija je danas američka kolonija, iako to niko ne kaže.

Na ekonomskom i socijalnom planu izgleda da se „utopija“ ostvaruje: protok studenata, robe, turista. Energetska i tehnološka razmena. Možda se zato proizvode „krize“… da se podstakne nova klima hladnog rata i spreči puna integracija.

Amerikanci moraju nužno da podele Evropljane da bi sačuvali svoju jednopolarnu dominaciju. Podeliti da bi se bolje komandovalo. Američke baze, koje na sraman način prekrivaju evropsku teritoriju, služe upravo zato da održe stanje večite vojne, geopolitičke i kulturne podređenosti Evropljana.

[restrictedarea]

Vidna su i kašnjenja evropske kulture ili bar italijanske kulture u razumevanju epohalnih tekućih promena.

Posle 1989. godine nastao je mučni talas oseke i pokajanja. U taj scenario se uklapa tragikomična priča o italijanskoj levici. Već dvadeset godina, bez imalo zazora, levica je na strani kapitalizma, na strani velikih banaka i „humanitarnog“ bombardovanja. Zato ja nisam na levici. Ako se levica ne bavi više Marksom i Gramšijem, onda se ne treba ni njome baviti.

Levica je zauzela taj stav upravo u ime nove ideologije ljudskih prava.

Karl Šmit je tvrdio: „Ideologija ljudskih prava je korisna da stvori jedinstveni front protiv onoga ko se označi kao ‚nehuman‘.“ Protiv neprijatelja koji se naslika kao čudovište bilo kakav instrument za uništavanje je dozvoljen. Setimo se instrumenata upotrebljenih protiv Sadama Huseina, protiv Gadafija. Uvek se mora izmisliti neki novi Hitler da bi se legitimizovala neka nova Hirošima. Tamo gde je krvoločni diktator, onde je i meta za „etičko bombardovanje“. To je zaplet uvek iste komedije, kojim se prikazuje ono što se događa na geopolitičkoj šah-tabli posle 1989. godine: narod kompaktno ujedinjen protiv krvoločnog diktatora (novog Hitlera) saučesničko ćutanje Zapada, „dobri“ disidenti koji jedini imaju pravo na reč i, dulcis in fundo, oružana intervencija zapadnih snaga, koje oslobađaju narod i obaraju diktatora pokazujući ponosno celom svetu njegov leš (Sadam Husein 2006, Gadafi 2001). Isto bi to uradili protiv Putina…

…Da Josif Staljin nije podigao oko Rusije ogradu od atomskih bombi.

Tačno, baš zato je potrebno da Putin sačuva vojni primat kao oružje odvraćanja: da bi mogao da obavlja civilizacijsku funkciju kočnice američkoj supermoći. Zato je slika simbol ovih godina ona gde su suprotstavljeni Obama koji kaže: „Yes, we can“, i Putin koji mu idealno odgovara: „No, you can‘t!“. Zaustaviti Amerikance znači zaustaviti njihovo uverenje da su izabrani, da imaju specijalnu misiju, a ona bi trebalo da se sadrži u izvozu demokratije, kao da se izvozi roba, u sankcijama i bombardovanjima. Na osnovu takvog uverenja, objavljen je svetski rat celom onom svetu koji se ne povija pod diktatom, pa je rat izazvan u Iraku, u Srbiji, u Avganistanu, u Libiji, a preko gerile i u Siriji. Samo Rusija pruža otpor. To je „četvrti svetski rat“. On je nastao posle „trećeg“ (Hladni rat) na geopolitičkom i kulturnom fonu, a vodi ga civilizacija dolara protiv the rest of the world, protiv svih naroda i nacija koje nisu spremne da se podrede njenoj dominaciji, toj političkoj formi osvajanja sveta formom robe i logikom reductio ad unum globalitarizma.

Putin se definiše kao neki antidemokratski azijski despot… iako on ima takve procente konsenzusa na regularnim izborima da su eklatantni.

Kako kaže Alen de Benoa, zapadna liberalna ideologija je „ideologija istoga“: priznaje i legitimizuje samo ono što opaža kao uniformno sa samom sobom. U ime tog unilateralizma glorifikuju se smešni fenomeni kao „Pusi rajot“, kao neki izrazi „disidentstva“ i „borbe za prava“! Kapital mrzi sve što kapital nije i cilja da sruši svako ograničenje, tako da može da vidi uvek i samo istu stvar, odnosno sebe samog. Rečeno Marksovim rečima, „bilo koje ograničenje za kapital je prepreka koja se mora preći“.

Kako vidite predlog Vladimira Putina o „ujedinjenoj Evropi od Lisabona do Vladivostoka“?

To je zanimljiva koncepcija. Potrebno je da se evropska osovina usmeri negde drugde u odnosu na amerikanizovani Zapad. Treba zamisliti Evropu veću od granica koje je nametnula Evropska unija: ona EU što predstavlja trijumf principa spekulativnog kapitalizma zapadnog kova. Ona je danas kvintesencija amerikanizma, američkog neoliberalizma i sramnog ukidanja socijalnih prava. To je, rekao bi Gramši, „pasivna revolucija“ kojom su vladaoci, posle 1989. godine, nametnuli neoliberalizam.

Kako bi sebe svrstao Dijego Fuzaro danas?

Ja sam nezavisni učenik Hegela i Marksa, Đentilea i Gramšija, ali smatram sebe prilično izolovanim u italijanskoj kulturnoj panorami, jer je italijanska levica prešla sa borbe protiv kapitala na borbu za kapital. Istaknuta imena su danas Fabio Facio i gospođa Dandini, Zagrebelski i Rodota. U tom smislu, nije to tajna, osećam se disidentom i buntovnikom i predlažem misao koja se buni protiv postojećeg. Današnja levica je protiv buržoazije, ali nije protiv globalnog kapitalizma. Ali, još od 1968. godine, kapital se bori protiv buržoazije, odnosno protiv sveta vrednosti (etika, religija, država, građanske vrednosti itd.) koji po svojoj prirodi nije kompatibilan s univerzalnom kapitalističkom robifikacijom. Zato, boreći se protiv buržoazije, od 1968. do danas, levica se bori za kapitalizam. Smatram da se treba boriti protiv kapitalizma i da je još validan ideal emancipacije ljudskog roda shvaćenog kao unitarni subjekat (ljudska rasa) koji postoji samo u pluralitetu kultura i jezika, tradicija i običaja, odnosno u onom pluralitetu koji je način – kako je govorio filozof Hajdeger – da se Bog iskaže u istoriji.

U vreme svog prvog izbora Obama je dočekan – ne samo od strane levice – kao neka vrsta mesije. Neki su ga nazvali i „predsednikom celog slobodnog sveta“.

To je bio tipičan slučaj italijanskog i evropskog provincijalizma: svečanost krunisanja dobrog imperatora. Danas su se vremena promenila. Vlada razočarenje ne samo u Obamu već i u centralističku građevinu Evropske unije. Čini mi se da se Francuska pokazala kao „slaba karika“ u evrokratskom lancu. Ili, tačnije: kao tačka u kojoj lanac može da pukne. Ko je protiv kapitala, u smislu Gramšija i Marksa, ne može danas da ne bude protiv američkog imperijalizma, a potom i protiv Evrope evra i finansija, nezaposlenosti i neoliberalizma.

Novinar Alfonso Pišiteli (Alfonso Piscitelli) je radio-autor na RAI radio uno, animator projekta EU − Rusija sa motom „Evropa od Lisabona do Vladivostoka“. Zalaže se za saradnju latinsko-mediteranskih i slovenskih naroda

[/restrictedarea]